|
Upravni odbor "Kragujevačke Društven Štamparije" - pokreće nov društveni
list "GLAS JAVNOSTI" pod uredništvom g. Steve Milićevića biv. urednika
"Radenika".
"GLAS JAVNOSTI", po odluci odborskoj, izlaziće za sada dva puta nedeljno
u veličini pređašnjeg društvenog lista "Javnosti" i košta godišnje 80
groša, na po godine 40 a tromesečno 20 groša.
Pretplata se šalje na g. Peru Đorđevića, odbornika, a pisma, rukopisi
i oglasi uredništvu "GLASA JAVNOSTI". Sa ovim listom družina će se odužiti
onim upisnicima "Javnosti", koji su se pretplatili i dalje od konca aprila.
List će se slati samo onim upisnicima, koji se budu pretplatili. Pa
zato se umoljavaju svi oni, koji žele list držati, da se što pre jave
i pretplatu pošalju.
Iz odborne sednice držane 1 Jula 1874. g. u Kragujevcu
IZ NARODA
Negotin 8. Jula 1874. godine.
Skoro će dakle početi izlaziti u Kragujevcu nov list sa
radnom snagom, koja je bila kod lista "Javnosti". Tome pojavu ja se radujem,
a valjda će moje osećanje deliti i još kogod iz ovoga mesta. Radujem se,
jer se tako delom pokazuje, da nije samo jedna ličnost kod nas, koja se
bori sa današnjim našom zvaničnom inteligencijom, već da se pokazuje priličan
broj pobornika, koje ne može zastrašiti, razlogom nemoćna a silom jaka
naša zvanična inteligencija, naša birokracija, da iznese uzroke našeg
opadanja, i da kritički proprati rad naše birokracije, koja je učila narod
da se pokorava njenim "rešenjima", "paragrafima", "naredbama" i "raspisima"
i koja se pored toga o narodu očinski brinula i usređivala ga sa ustrojstvom
raznih "nadležatelstva"; - a da bi ih popunila - ona je i škole tako uredila,
kako bi iz njih izlazila mlađana snaga, koja bi sve usrdnije spramala
građu za "zbornike".
Novinarstvo, gde je radio takođe jedan deo naše zvanične
inteligencije, odobravalo je ceo rad onih ljudi, koji su se jedni za drugima
ređali na vladi i bili u vlasti. Ona je hvalom pratila svači i svaki njihov
rad.
Tako je radila naša zvanična "inteligencija". Tako je ona
poučavala i prosvećavala narod srpski. A narod nije ništa razumeo i ništa
ne razume celu tu zbrku. Dok je narod srpski po kazivanju žurnalistike
napredovao i bivao prosvećeniji, dotle je on u samoj stvari moralno i
materijalno opadao. Same njegove pokušaje da se otrese toga stanja, upotrebljavala
je inteligencija na svoju korist. Tako je narod bio prinuđen, da ćuti.
Vidio je, kako materijalno napreduju oni, koji se pokoravaju, koji slušaju,
koji dopuštaju, da svaki s njim svašta radi.
Posledice takvog rada naše zvanične inteligencije svuda
se kod nas pojavljuju. One se pokazuju i u ovoj našoj varoši, i tamo kod
vas i skoro na svakom mestu. Ja ću za sada samo da navedem neke posledice
u ovdašnjoj varoši.
Tek uplivom takvog rada naše inteligencije može se objasniti,
da je mogao biti predstavnik ove varoši u narodnoj skupštini takav čovek,
koji je predlagao "cerić i 50 batina" borcima za slobodu i prijateljima
boljeg uređenja naše države. Tek na taj način može se objasniti, kako
je mogao doći za poslanika naš gazda Mita, koji je lane u skupštini "na
sva usta" govorio, kako je ovde svet radan, kako nema sirotinje, kako
narod nije dužan, kao što je okrug kragujevački - njegovo mesto rođenja*),
kako je ovde pravo blagostanje. A
*) Mita Milovanović bio je poslanik negotinski
prošle skupštine perijode od 71-74 god. On je rodom iz Kragujevca. Gazda
Mita glasao je lane za batine. On je bio protivan predlogu 30 i nekoliko
poslanika, da se promeni zakon o štampi. Nije protivrečio sebi za svu
trogodišnju skupštinsku perijodu, jer je za to vreme sa Milom Damjanovićem
šabačkim poslanikom, Kostom Grudićem kragujevačkim, Milijom iz Selevca
- Aitom Pantićem iz Sipića - bio jedan od najnazadniji (najkonzervativniji).
Odlikuje se kratkim rečenicama, kao: "Ne ćemo da te čujemo. Ti oćeš u
mutnoj vodi ribu da vataš" što je s najvećom vikom kazao Aleksandru Nikolajeviću,
kad je ovaj počeo po drugi put da odgovara Belimarkoviću. Ili "ako ukinemo
batine, to šta ćemo da radimo sa komuncima" - saradnicima "Radenika".
Na takvoj moralnoj visini stoji Mita Milovanović. Uredništvo
kad je on to govorio u skupštini, tada su se ovde vodili
ovakvi razgovori. Dođe seljak i traži pare pod interes. "6 groša na dukat
mesečno" veli, gazda, što daje pare pod interes. - "Biće mnogo, neto 4,
to je obično" odgovara seljak. "E - produ-ava gazda - nije mnogo. Sad
se ne mogu dobiti lako pare pod interes, jer vidiš, da je sve skupo".
Takvi razgovori mogli su se čuti i u nekim selima okolo Negotina. Eto,
kako je blagostanje, i kako narod nije dužan.
Kod nas ima trgovaca, koji imaju po 20-30 dana oranja zemlje,
i oni tu zemlju obrađuju sa nadničarima. Sad kažite, mi: da li ima kod
nas sirotinje? Ili valjda to nije sirotinja, što živi samo za "dan i komad"
kao što nadničari žive?
Prošle godine, kad ono počeše narodni poslanici vikati na
zvaničnu pravdu i spravedljivosti, naših kasacijonih sudija, sedih ljudi
koji su prošli sve birokratske stepenice; - kad počeše dakle neki od narodnih
poslanika na njih vikati naš poslanik ne htede da napomene jedan događaj,
zbog koga je nezadovoljan ceo Negotin sa kasacijom, već je kasaciji prebacivao,
što njemu u korist nije presudila parnicu koju je vodio sa Milovanom Spasićem.
A mi smo se nadali, da će on ovo da spomene. Otrovana je bila žena jednog
ovdašnjeg trgovca. Policija i sud uapse muža otrovane žene, udare gvožđe
na noge, jer vele da je on ženu otrovao, zbog rđavog življenja. Oko 30
baba - svedoka zaklelo se, da je doista muž svoju ženu otrovao. Sud iz
okolnosti - jer taj gazda Toma nije nikako priznao - nađe, da je toma
kriv i osudi ga. U to vreme otidu u Beograd neki prijatelji gazda Tome.
Bavili su se tamo dva meseca i veli se, da su potrošili oko 200 duk.
Presudu ovdašnjeg suda usvojila je apelacija. Zbog toga
žali se gazda Toma kasaciji i ona naredi, da se čovek pušti iz zatvora,
jer "nema dela".
Zbog toga su skoro svi ovdašnji građani osuđivali kasaciju
i nadali se, da će to gazda Mita izneti u skupštini, počem je i njemu
stvar bila vrlo poznata.
Iz ova tri primera nek svaki vidi, kako kod nas nema sirotinje,
kako narod nije dužan, kako je kod nas blagostanje, kao što veli gazda
Mita.
Da predstavnik jedne varoši u narodnoj skupštini bude takav,
može se tek objasniti, kad se uzme u račun, čemu nas je učila zvanična
inteligencija.
U najnovije doba povela se načelna borba, da se obesnaži
takva inteligencija, pa da je vremenom i nestane.
Pri svima nepovoljnim okolnostima za ljude, koji su istakli
tu načelnu borbu, opet se primećava veliki napredak. 1871 godine većina
narodnog predstavništva neobaveštena dobro proklela je "Radenika", koji
je istakao tu borbu; njegovim suradenicima preporučivao je gazda Mita
Cerić i 50 batina. Njih je nazvao poslanik ponosne varoši Šapca gazda
Mile "šugom". A 1873 godine bio je jedini usamljeni poslanik kragujevački
g. Grudić, koji je tra-io da se "Javnosti" zatvore usta i koga je možda
još pomagao kakav poslanik kragujevačkog okruga. Dakle pre 3 godine većina
skupštine, a 1873. samo jedan nedini skupštinar i to pristalica g. Radivoja.
Eto taj je razultat i to napredak, koji je postignut.
Produžite i dalje načelnu borbu sa birokracijom i njenim
ustanovama. U ime to mi vas oduvuda pozdravljamo.
Ub meseca Juna .
Obećao sam da po mogućnosti na javnost iznesem sadanje stanje
"zanatlija" a u jedno i uzrok, po mom mišljenju, rad koga nenaureduju
zanati u Srbiji. Zanti kod nas vrlo se polako razvijaju, dok bi na protiv
trebalo da brzo napreduju. Zanati su zaštićeni samo "uredbom eskavskom"
od 1847 godine i dodatkom od 1849. Da smo se mi pridr-avali iste "uredbe"
to vacelo nebi do ovog stanja došlo. A da smo se pre postarali sadašnju
uredbu reorganizovati, preustrojiti, a ujedno i nedopustiti da trgovci,
sitničari i drugi njima podobni našim proizvodima trguju, onda bi bolje
stajali. Uzmite samo za primer krojače, obućare, opančare, sarače, pa
kad jošt dodam i bravare, onda na celo ne treba se čuditi što mi zanatlije
vrlo traljavo stojimo, jer sitničari smedu sve osim "zeleno" da prodaju,
pa kad se nebi brinuli za njega da ne uvene i to bi u svojim dućanima
držali. Pa sad možemo i mi njih kriviti kad se to od njih traži, a ne
od nas. Razume se da mi zanatlije nemožemo obesiti pred dućan: pantalone,
kapute, gunjeve, cipele, opanke, sapun, brave, šarke i po nekoliko komada
kajiša, koji svojim vitkim previjanjem bolje mušteriju privlači. Zato
valja znati da su isti trgovci bolje razumeli pravac esnafske uredbe od
godine 1847. A to nam svedoči dodatak esnafsko uredbe od 26 Februara 1849
godine, tačka 1 i 2, a pod 3, to se posebno nas zanatlija ticalo. Al razume
se koji svoje pravo ne traži, neće ga ni naći.
Eto, zato je esnafeka uredba postala za jedne blagodet,
a za druge kineski zid, preko koga se sad sa teškom mukom mora prelaziti.
Eto dođe vreme da "esnafska uredba" posle 27 života svoga pretrpi ono
što je trebala pre 14 godina da pretrpi. Ovde neka niko nemisli da ja
smatram da je ona nepotrebna, već da je ona sama svoj vek proživila. Ona
je za celo za ondašnje vreme odgovarala svom zadataku, a što smo ja prenebregli
i što se ona počela zloupotrebljavati zato smo opet sami krivi. "Vreme
sve donosi" tako i mi govorimo, pišemo, hoćemo da imamo dobrih trgovaca,
dobrih zanatlija, jednom reči hoćemo sve da je dobro i lepo. Ali "kako"?
- to niko nekazuje. Mi čekamo jedan na drugog a za vreme dok mi čekamo
drugi pune svoje džepove koristeći se našom nemarnošću i čekanjem. Zato,
prema današnjim prilikama valja da se zapitamo za uzrok našem nenapredovanju
a da ujedno i naše mišljenje o tome javno iskažemo.
Ja mislim da je glavni uzrok našeg nazadka što smo mi pošli
putem stranih "zapadnjačkih zanatlija" što smo počeli sami protivu sebe
konkurirati. Mi hoćemo da našom sopstvenom zaradom drugog koristimo,
ne misleći da našu sobstvenu snagu nemilice za novac prodajemo, i nerazmišljavajući
da ćemo docnije biti robovi tuđeg kapitala. Pa zašto bi docnije tra-ili
leka, kad ga sad bez ikakve prepreke možemo naći. Uzmimo samo za primer
šta se u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj radnici svojom nemarnošću
trpili, pa docnije kad uvideše svoje jade i nevolje pa zaželeše poboljšanje
svoga stanja, onda ih nazivahu "palikućama", "komunistima", "socijalistima"
i ti bože znaj još kakvim imenima. Oni su tako mnogo pali svojom nemarnošću
i neznanjem da "bogati ćifta" sme javno kazati pred svetom: "ja i moj
novac, mi smo gospodari, a radnik i njegova snaga, to je moj rob"
Sad braćo zanatlije, kojih se ovo tiče, razmislite o stvari,
ujedno nemojte propustiti svoje mišljenje javno iskazati, jer je načelo
naše: podela rada i zaštita rada od kapitala.
Za sada mi nije moguće odma o stvari produ-iti iz uzroka
što jošt nisam izvesna fakta prikupio, a poglavito što neznam još broj
zanata u Srbiji. - (Mi očekujemo da će čestiti radnik Jova dovršiti svoje
valjano razlaganje o zanatima i našim zanatlijama. Radujemo se ovakvoj
pojavi.
Ureda Jovan Živanović BRAGAR
Iz Smedereva nam piše jedan prijatelj da se tu
skoro desio grozan slučaj, koji mora da uzbuni iole čovečije srce i koji
je jedan poravan dokaz kako je blagostanje u nas. Stvar je u ovome: neki
čiča Aleksa papud-ija ležao je 8 dana usred Smedereva na pijaci na đubretu
pod bagremom jednim, i tu umro skoro pred samim pragom opštinskog suda,
kao što neki kažu, sa uzdahom: "leba!" - Neki vele da je od pića umro.
No mi ćemo dobiti tačnije izvešće od našeg prijatelja, ali kako mu drago
da je, radi bismo znati šta smatra opština smederevska za svoju dužnost?
Kakav li ona to moral daje, kad pred samim njeni pragom skapavaju ljudi?
O karlovačkom crkveno-narodnom saboru.
Za 29 Juni sazvati crkveni-narodni sabor u Karlocima - otvoren
je 30 Juna.
Sabor je sazvan da prvo i prvo izoira patrijarka, čije je
mesto od smrti Mašarevića 1887 godine upražnjeno. U sednici 4 Jula sabor
je jednoglasno izabrao za patrijarha vladiku Arsenija biv. administratora,
koga je vlada sa administratorske dužnosti uklonila što ga smatra za člana
tamošnje narodne stranke, i postavila je na njegovo mesto vladiku Nikanora
Grujića sadanjeg protivnika narodne stranke i narodne samostalnosti.
Narodna stranka, na čelu koje stoji Miletić, sada je održala
sjajnu pobedu nad kaluđerskom strankom. 63 glasača glasali su za Arsenija
V. kandidata narodne stranke, 7 protivne strane uzdržali su se od glasanja,
a 5 nisu bili prisutni.
Madžarskoj je vladi, koja bi zajedno sa mađarskom vladajućom
klasom htela da se nekako Srbi pretope u Madžare i da ih na taj način
ne stane - vrlo krivo, što je jednoglasno za patrijarha izabrat kandidat
srpske narodne stranke. I govori se, da će vlada savetovati kruni, da
ga ne potvrdi, već da se po novo izbor patrijarha učini. Rasume se, da
to ne bi bilo "ustavno" no ta "ustavnost" je i načinjena baš da štiti
interese samo vladajuće klase, pa zato nije nikakav greh ako oni prekorače
te gole forme, da odklone nešto što nebi išlo u njihovu korist. Govori
se takođe, da će i sam Stojković "podneti ostavku". Od prilike onako podneti,
kao kad kakav ministar predsednik zdrav kao dren a -eljan vlasti podnosi
ostavku "zbog slabog zdravlja".
Mi ćemo našim čitaocima javljati, šta se bude dalje radilo
na crkveno-narodnjem saboru u Karlovcima, koji je odložio svoje sednice
za deset dana, dok ne stigne rešenje "krune", što se tiče izbora patrijarha.
Ovde da dodamo još samo to, kako naša braća pod "tuđinom"
biraju i crkvenu poglavicu, a mi "šumadinci" još nismo "dozreli", - po
mišljenju mnogih silnih - da biramo u našoj zemlji i najmanjeg praktikančića.
Kragujevačke prilike
Kragujevački dosadanji prota Jova dao je ostavku na protojerejstvo
u ovom okrugu. Ostavka mu je uvažena i on je već otputovao odavde 10.
ov. mes. Što je prota dao ostavku i otišao iz ove varoši mi ne znamo pouzdano.
Veli se, da mu je dosadilo baktati se i boriti se sa nekim ovd. ljudima,
koji mu nisu nikakvi načelni protivnici no intriganti prosti. - U samoj
stvari i to je jedan od uzroka, koji su nagnali protu na ostavku.
Mnogi od slobodoumnih ljudi od 1858 godine povukli su se
sa zemljišta, gde se je radilo za napredak narodni, a neki od njih prešli
su već i u protivni tabor.
Ovakvim postupkom prote Jove izgleda, kao da se i on, bez
jakog razloga povlači sa zemljišta, na kome je stajao 58, 62 i 67 godine.
I zato ni jedan ovdašnji prijatelj prota Jove ne može mu odobriti njegov
postupak.
Iz opštine.
Pređašnji kmet kragujevačke opštine g. Paja Vuković dao
je ostavku na kmetstvo i uvažena ostavka došla je ovom načelstvu još pre
Uskrsa. Tek pre mesec dana na više puta ponovljenu tražnju on je razrešen
od kmetstva.
Paja Vuković kao kmet za ovo vreme poznat je kao vrlo pošten
čovek. Njegovoj bistrini i vrednoći divili su se desetogodišnji članovi
ondaš, opštinskog suda. Kad je došao za kmeta 1872 godine, on je našao
na stolu predsedničkom ne svršena akta od 68 godine i "dar mar" sa opštinskom
imaovinom. Kad je odstupio od predsedničke stolice nije ostavio, ni jedno
delo ne svršeno, a ostavio znatnu sumu kao uštedu od kancelarijskih troškova,
prihoda od taksa i globarina, oda šta je pod njegovim predhodnikom vrlo
neznatna suma pokazivala. U odnošajima spram "predpostavljene vlasti"
policije - bio je vrlo samostalan i savesno je zastupao opštinske interese.
Poslednje crte nisu se dopadale tadašnjem okružnom načelniku,
koji je svuda nakalice udarao na "kmeta Pavla Vukovića." Kao nagrada njegovom
savesnom radu - tada moćni gospodin i izvesna klika podbacivali su mu
svakojake nepoštene namere i svakojake bljuvotine referirali su svojim
predpostavljenim. To je najviše učinilo, te je Pavle Vuković dao ostavku
i gledao da se što pre "kurtališe već nesnosnog mu položaja."
A kakav je bio Pavle Vuković kao opštinski sudija, to najbolje
znaju članovi ondašnje opštine. Kao sudiji njemu nisu mogli ništa prebaciti
njegovi najnepošteniji protivnici.
Za neko vreme, od kako je Pavle Vuković razrešen predsedničke
dužnosti ovdašnja opština bila je bez predsednika.
U poslednje doba govorili su neki odbornici ovdašnje opštine
a i svuda po varoši raznosilo se, kako će za kmeta biti izabran g. Sava
Grujić. Kandidacija g. Save Grujića nailazila je kod sviju ovd. svestnih
građana dobra odziva. Mi smo se nadali, ka će odbor biti pri biranju kmeta
toliko uviđavan i nezavisan, kao što je bio i pod predsedništvom Pavla
Vukovića, i da će za kmeta izabrati čoveka poštena, naučna, tehničara
i poštovana kao što je ličnost g. Save Grujića. Naročito kao tehničara,
koji je veoma nuždan zbog regulacije ovdašnje varoši, reke Lepenice i
zbog raznih građevina.
3. Jula na gotovo iznenada sazvanom sastanku da se bira
kmet, za istoga je izabran g. Mića Milivojević dotadanji član opštinskog
suda, o kome niko nije ni mislio. Pa kakav je način to izašlo, bilo bi
vrlo zanimljivo da se zna.
Predstavnici jedne opštine treba uvek da imaju u vidu samo
samo interese cele opštine, i na to da se obaziru, a ne da pri biranju
kmeta najpre razbiraju, kako će ovaj ili onaj vlasnik da primi izvesnog
kandidata za kmeta, pa prema tome da se puštaju u sam izbor.
Mi za sada protiv ličnosti izabranog kmeta nemamo ništa.
Njega treba ceniti po njegovom radu. Kao predsednik opštine g. Mića izabrat
je sa 8 glasova, 5 glasova dobio je g. Todor Tucaković a g. Sava Grujić,
o kome se najvećma govorilo i nadalo da će biti izabrat, nije dobio ni
jedan glas. Tako je to bilo. Zanimljiva stvar za študiju.
KNJIŽEVNOST
"RAD"
"List za književnost, nauku i kritiku.
"Naša publika opet dobija jedan nov list.
"Približno bar da odredimo pravac našega rada, da pokažemo
šta mi oćemo, da označimo šta mi, ne ćemo, i onda ostaje publici da osigura
opstanak ovoga lista ili da ga svojom apatijom (nemarnošću) ubije. "Rad"
je književan list. Sfera (krug) njegovoga rada to je kniževnost. - Pa
lepo. - No knjige zašto se pišu? Kakva je celj toga pisanja? Koji su to
ljudi koji pišu? Koja je to publika za koju se piše?
Da damo naš odgovor na ova pitanja.
Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad
u njemu ima sijaset nepravde i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje
i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni
organizam; kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima
ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su ona dužna da se knjigom
i rečju bore protiv tih zala. Imajući kriterijum utvrđen naukom, oni treba
prvo da pronađu uzroke zala, pa da onda sve svoje udarce uprave u koren
tih uzroka. Nauka nije bila kadra da još u korenu uguši sva ona zla, što
ih maločas spomenusmo. Uzroci njenoj nemoći bili su: s jedne strane samo
njena perazvijenost, s druge opet zloupotrebe koje su s njom terane. Nemoćna
da spreči zlo u korenu, nauka tim življe treba sad da vojuje protiv njega,
sad, kad je dovoljno ojačala i osnažila se. Nauku razvijaju ljudi, i nauka
treba da se razvija za ljude. Ako nauka ne olakšava čovečanstvu njegovu
borbu s prirodom, ako knjiga ne uči ljude kako treba da urede svoje odnošaje
jedan spram drugog, i spram ostale prirode, pa da im ovde na zemlji bude
dobro i lepo, ako, nas, velimo, tome ne uče knjige, onda mi pitamo: na
što nam te knjige? Što će nam takva nauka? Ajdemo još jedan korak dalje.
Nauka se razvija na leđima celog čovečanstva - ili pravilnije - na leđima
radničkoga naroda. Da bi Aristotelo i Platon mogli spokojno da se udube
u razmišljanja o svojim filosofskim sistemima trebalo je da za njih izdiru
i rade grčki Heloti. Za što? Prosta stvar: Za to što i taj Aristotelo
i taj Platon oće da jedu, oće da piju, da se odenu, oće da imaju dobar
stan. "Pesnik - učitelj odraslih" - Aristofan istina piše komedije proniknute
najozbiljnijim mislima, no i za njega treba drugi da spreme i "leba i
s lebom". Tako je bilo u staroj Grčkoj, tako je i u "podmlađenoj" Evropi,
i u novom svetu - Americi. Kako Aristotelu tako i Darvinu, Tindalu, Helmholcu
i dr. treba da se spremi užitak. Dali bi naučenjaci mogli da razvijaju
nauku kad im radni narod ne bi spremio sve što im je potrebno za opstanak?
O filosofskim se sistemima ne živi, naučne iznalaske treba primeniti u
praktici, pa tek onda se dobija od njih ono što umiruje uzbunjeni trbu,
što održava život čovekov. Iz radnog naroda dakle crpi nauka neophodnu
hranu za svoj opstanak.
No ako je nauka zabasala takom stranputicom, da se njome
koristi samo majušni deo čovečanstva, ako baš onaj koji nju održava
svojim radom nema od nje nikakve vajde - onda mi pitamo - Jeli to
nauka? To bi pre ličilo na sve drugo no na nauku. To bi bilo varvarizam
u najstrašnijem obliku. No ne! - Nauka ne će i ne sme da bude taka nakaza.
Ego šta po našem shvaćanju nauka nikako ne treba da bude. I ona doista
ne će to biti, hvala odvažnosti najposvećenijih umova našega veka. Celj
je nauke, celj je književnosti dakle: da svojim uticajem izmeni naopake
pojmove u ljudi, da ih istrgne iz neznanja i zablude, pa da ih upozna
sa zakonima, koji vladaju u prirodi, i tim da im da u ruke sredstvo, kojim
će što pravilnije, da urede svoje društvene odnošaja. Da od pravilnosti
društvenih odnošaja zavisi sreća i nesreća ljudi; to je lako razumeti.
Nauka, knjiga treba da se prihvati pravo za rešenje onih pitanja koja
su najpreča, za lečenje onih zala, koja su najteža.
Koja su to pitanja? Kakva su to ala? -
Naši čitaoci dobiće na to odgovor u tečaju našega daljeg
rada. Da nauči ljude te da budu umniji i pošteniji, bogatiji i slobodniji
no što su sad, eto to treba da je celj knjige. Ako to ne radi književnost,
onda ona ne samo ništa ne vredi no je još pretrdna nesreća za one koji
je čitaju. Nesreće je, er knjigom patentirana (odlikovana) laž, na artiji
ovekovečena zabluda mnogo je opasnija, no koja se ustima prenosi. - Eto
šta mi tražimo od ljudi, koji pišu za našu publiku. Eto kakvo je merilo,
prema kome ćemo mi napadati ili braniti izvesan pravac u našoj književnosti.
Mi će mo se oslanjati samo na naučne istine od hojih se došlo ekzaktnim
naukama.*)
Za nadprirodna tumačenja prirodnih pojava, za aplatu na veru, gde treba
da govori um, mi ne ćemo da čujemo. Naše zemljište, sa kojega se nikad
ne ćemo uklanjati to su realna zvanja, i realne čovekove potrebe. Mi nećemo
štediti zablude i predrasude, pa ma kako one bile omiljene publici i njenim
piscima. Svaka književna radnja, koja ne vodi celju, koju napred spomenusmo,
naći će u nama najupornije protivnike. Škrabanje koje kakvih besmislenih
pesmica i romančića uvek će mo premlatiti najsurovijom kritikom. Buncanje:
da "onaj rumen na istoku…nije zora već je krvca iz dubokih rana" nekoga
nežnog ljubavnika, smatramo za prostu besmislicu. Ovaka, i na ova nalik,
benetanja pre bi dolikovala kakvoj sumlati no "danu lepom" - kao što se
autor sam izvoleo krstiti u svojoj pesničkoj skromnosti.
*) Ekvaktne nauke to su one, koje se staraju da sve svoje
zadaće svedu i reše po najtačnijim matematičkim formulama; dakle: rezultati
su im strogo naučni i matematički tačni. Ovamo spadaju osim matematike,
fizika, mehanika i astronomija.
Ljudi, kojima su neprestano na jeziku reči: "narod, sloboda,
sloboda", a ovamo dok narod grca u nevolji i sirotinji oni mu spremaju
zabave, pevaju mu pesme, neguju veštine, prevode mu Omira; i taki ljudi,
velimo imaće da izdrže s nama žestoku borbu. Ta su gospoda u svojim pesničkim
proizvodima vrlo idealna. Oni uvek teže nekud "tamo tamo" (dahin, dahin)
"daleko, daleko", ni sami ne znaju kuda - No oni samo u pesmama teže nekud
"tamo, tamo" - za oblake - a u prozaičnom životu oni vrlo dobro znaju
čemu teže- Ugodan, dembelski život, to je njino "tamo, tamo" ovde na zemlji.
Mi znamo, da ćemo zbog ovako otsečenoga pravca nabući na
se čitavu oluju napadaja od "uvaženih" i neuvaženih pisaca. No mi smo
se za borbu i spremili. Naše oružje biće istina, i naši će protivnici
pobeći izmicati iz borbe, jer je nedoslednost i neznanje rđav saveznik.
No kakva je ovo samouverenost, ova drskost, da još napred proričemo izlazak
borbe? Mi na ovo pitanje ne ćemo da odgovaramo. Dodajemo samo to: da ovako
mogu govoritit samo oni ljudi, koji sap unom svešću poznaju svoje sile
i istinitost svojih nazora.
Mi nismo krivi što izvesna gospoda gledaju "kroz plot" na
nauku, pa svojim pisanjem prave još veću zbrku u glavi publike. Zar smo
mi krivi što u našoj književnosti ima sijaset opisa, kojima je jedna celj
da polaskaju izvesnim ličnostima, da preporuče svoje auktore i da ih domaknu
do pomasnijih plata? Zacelo ne! Naša je dužnost da čistimo šljam, kojim
se pretrpava i ono malo valjanih knjiga što ih imamo. Po našem svatanju
književan list treba to da čini.
Nas grizu i krv nam truju mnoge pojave u našem društvenom
životu. Pa za što da krijemo naš gnjev? Ili bi valjda trebalo da s osmejkom
gledamo, kako naša književnost glupošću muti svest naroda? Ne, za takav
"podvig" ne bi bilo nužno pokretati list. Za to treba imati samo dobru
porciju gluposti i podlosti, pa je celj dostignuta.
Publiko! Eto u kom pravcu ma otpočinjemo naš rad. Iz ovoga,
što do sada rekosmo, čitaoci već mogu u nekoliko, da ocene pravac našega
rada i da premere teškoću naše zadaće. U pojedinostima, precizno, iz ovoga
još se ne mogu da raspoznaju naša načela. To je istina. No načela se ne
dadu paragrafski poređati u nekoliko redi. Mi smo u glavnome skicirali
naš plan, u pojedinostima - objasniće ga naš dalji rad.
A tebi publiko valjda je već dodijalo prenemaganje tvojih
pesnika, valjda si već sita mudrovanja koja se liju ispod plaćenoga pera,
valjda su ti već obljutavile idiotske besmislice kojima te kljukaju sa
svoju strana?
Vreme je već da počneš upotrebljavati svoj sopstveni mozak,
vreme je, da se u tvojoj glavi obrazuje red sistematizčnih misli iz kojih
bi mogla izvesti logične zaključke. Vreme je, krajnje je vreme, da potražiš
znanja, koje bi ti pomagalo u praktičnom životu, koji bi te naučilo da
olakšaš sebi i drugima, da pomogneš tvojoj i tuđoj nevolji. Ne varaj se!
Ako svi u tvojoj okolini kukaju ni tebi ne će biti do pesme.
Za sad nećemo dalje.
Svako važnije delo koje se pojavi u našoj literaturi, propratićemo kritikom.
O spisima omanje važnosti donosićemo kratke pribeleške. S toga molim.
g.g. pisce da nam uvek jave kad njića dela izuću na svet. Javljaćemo o
važnijim pojavama i o stranoj literaturi."
Već 4 broja izašla su od ovog književnog listar. Uredništvo
"Glasa Javnosti" prima pretplatu, koja iznosi za 3 meseca 3 cvancaka,
za po godine 6 a za godinu 12 cvancika. List izlazi nedeljno jedanput
na celom tabaku.
Kragujevčka društvena štamparija izdala je delo g. Save Grujića "Vojena
organizacija Srbije", za oglas kojega je pisac izgubio državnu službu.
Knjiga je razaslata skoro po svima poštanskim mestima i tako je svaki
može vrlo lako nabaviti, a košta 8 groša čaršiski.
Umoljavaju se prijatelji, koji su se primili rasturanja ove knjige, da
pošlju što pre skupljene pare na "kragujevačku društvenu štampariju",
i da odma vrate one knjige koje nisu mogli da prodadu, jer neprestano
stižu nove narud-bine, a u štampariji kragujevačkoj nema više od 8 komada.
KNJIGU "PRIRODNA ISTORIJA POSTOJANJA" od profesora Hekela preneo je g.
Aleksa Radovanović medicinar. Na ovu valjanu knjigu treba da se upiše
svako obrazovniji čitalac.
Knjiga je data već u štampu, i pretplata se šalje do 1 Septembra g. Marinu
Radovanovu biv. članu velikog suda ili g. Panti Srećkoviću profesoru velike
škole.
Za upisnike, koji sada pošalju pare knjiga košta 12 groša, a docnije
će koštati 30 groša.
KRAGUJEVAČKA NOVOST.
Noću između 11. i 12. ovog meseca izgorelo je seno g. Janka
Pazarca. - Šteta iznosi 100 dukata.
Od 14. ovog meseca povišena jeu ovoj varoši taksa lebu sa
6. par. čar. i tako sada je oka leba 60. par. čar.
Uzrok je ovaj povišici poslednja pijaca, na kojoj je vrlo
malo brašna bilo.
Ako i dalje ova suša ostane, možemo se pouzdano nadati,
da će lebac još više poskupiti, jer je voda još i sada mala, tako, da
su vodenice gotovo, već prestale raditi.
Azbuka socijalnih nauka.
Po ruskom autoru.
Pre nekoliko iljada godina Egipćani su smatrali jednu svoju
afrikansku rasu kao sposobnu za viši čovečanski razvitak. Evropljane su
slikali kao bele, išarene divljački po telu (tetovirane) i odevene zverinjskom
kožom. Evropljani posle nekoliko iljada godina tako isto, smatraju samo
svoje stanje kao "civilizaciju" i samo svoju rasu, kao sposobnu za civilizaciju.
S toga gledišta oni su proglasili u americi, kad su prvi put tamo došli,
sve narode za divljake, ma da su mnoi od tadašnjih amerikanskih naroda
svojom civilizacijom u mnogim odnošajima stojali više no Španjolci, koji
su ih pokorili. Do pre nekoliko godina oni nisu priznavali da je crno
pleme sposobno za civilizaciju dok ih zajedničko učenje crnaca i belaca
u amerikanskim školama ne uveri da je njihovo mišljenje bilo sa svim pogrešno.
Pa i danas oni smatraju svu civilizaciju u Indiji, Kitaju, Japanu i raznim
indijskim ostrovima, gde se njihove naseobine nalaze, kao nešto daleko
niže od "evropske civilizacije". Oni smatraju i same one narode kao nešto
niže od "Evropejca". Samo svoje društvene forme, Evropejci smatraju, kao
uzor čovečanskog stvora, a svoje pojmove i osećanja, kao prave čavečanske
pojmove i osećanja.
Sa ovog uzanog gledišta evropski naučenjak obično počinje
da izučava nauku o društvu i zakone ljudske civilizacije. Razume se on
nije mogao ništa drugo da pronađe tim putem nego zakone svoje, evropske
civilizacije. Ali po neznanju on je to proglasio kao "prirodne zakone"
o društvu. Da uzmemo za primer političnu ekonomiku, za koju obično evropski
naučinjaci vele, da je najtačnija od sviju društvenih nauka. Ekonomika
vazda uzimlje da je suvremeni Evropljanin, sa njegovom težnjom: da radi
što manje a da uživa što više; da kupi što jevtinije, a da proda što skuplje
- pravi, prirodni čovek i da čovek takav do veka mora ostati. Ona nikad
ne zamišlja da čovek može biti sa svim drugči i da su ljudi odista bivali
i živeli na zemlji, koji ni su znali za tu "prirodnu" težnju čovekovu
i za to društveno načelo. Izlazeći od te predpostavke, da je čovečanski
rod sa svojim mislima i osećanjima nepomičan, ekonomika je gradila svoje
teorije pa ih je nazivali "ekonomski zakoni", a ti zakoni nisu bili ništa
drugo, no spoljašnje pojavljivanje čovekove radnje, koja zavisi od izvesnog
pravca u mišljenju i osećanju, koje vlada u izvesnom društvu.
Sa istog uzanog gledišta Evropljani su proglašavali, da
su neke društvene forme, prave, savršene, civilizovane, čovečanske; a
druge na protiv, da su ili varvarske i divljačke ili proizvod čovekovog
uobraženja, u kojima ne mogu živeti ljudi sa svojom čovečanskom prirodom,
već se zahtevaju neki idealni stvorovi, neki "anđeli". Oni tvrde, oslanjajući
se jedino na svoje uzano iskustvo, da su samo postojeće evropske društvene
forme sposobne da osnuju sreću i blagostanje ljudsko na zemlji, a da sve
ostale ni su ni za što.
Ali kad se prouče različite ljudske civilizacije koje su
nekada na zemlji postojale, a tako isto i one, koje danas postoje, pokazuje
se sa svim jasno, kako je pogrešno, uzano, sićušno gledište evropljana,
koji svoju civilizaciju, svoje pojmove i osećanja uzimlju kao uzor čovečanskog
savršenstva. U isto vreme pokazuje se, kako se formama društvenim u evropi
u opšte pridaje mnogo veća va-nost za ljudsko blagostanje, no što je one
imaju.
Mnogi narodi proživeli su na zemlji i dostizali vrlo visoki
stepen civilizacije u najrazličitijim društvenim formama, pa su sve te
društvene forme i sve te civilizacije propale. Samo istorijski pisani
spomenici, narodne priče, a poglavito ostaci njihove ogromne kulture:
razvaline ogromnih varoša, kanali i druge građevine za veštačko sušenje
i valiranje polja, hramovi, piramide, oružje, posuđe i t. d. pokazuje
da je nekada u ravnim krajevima zemlje cvetao bujni život, da je tamo
bila plodovita, rajska zemlja i mnogobrojno, bogato stanovništvo, gde
je sada neplodna pustinja. Bilo je na zemlji društava komunističkih, koja
su dostigla visoki stupanj civilizacije kao god i društava gde je bila
utvrđena privatna svojina i pravo nasleđa. Pa su i jedna i druga propala.
Bilo je društava gde je narod pod despotskim i kastinskim strojem državnim
dostizao visok stupanj blagostanja kao god i sa demokratskom jednakošću,
izbornom vladom i prestavništvom narodnim - pa su sve te državne forme
propadale.
Iz ovoga propadanja različitih forama vidi se da nikakva
društvena forma sama po sebi, ne daje dovoljno jemstva za narodno blagostanje
i za čvrst neprekidni narodni razvitak.
Forma ili oblik društveni, to je organizovana, uređena
društvena snaga, sklopljena od snage pojedinaca. Ova snaga može biti upotrebljena
na zlo i na dobro, prema tome: kakve misli i osećanja imaju oni ljudi,
koji vladaju tom društvenom snagom; ili ako su to ljudi izbranici narodni:
kake misli i osećaji vladaju u narodu i na što on želi da se društvena
snaga upotrebi.
Grčki narod u Atini želio je da se društvena snaga upotrebljuje
na ulepšavanji varoši, da se daju pozorišne prestave i da se narod izdržava
zato što bezposličari; rimski legijoni i rimski "plepe" birali vladare
koji će podizati narodu cirkove i davati mu leba bez rada. Da je narod
imao druge pojmove i "izborna vlada" upotrebljavala bi sa svim na drugu
celj društvenu snagu kojom je raspolagala. Niko ne sumnja da bi današnja
država u Evropi, kod sve njihove rđave organizacije mogle da upotrebe
društvenu snagu neizmerno korisnije po narod; upravo mogle bi da istrebe
sirotinju i tiraniju i da spreme narode za savršenije društvene forme
- samo kad bi to hteli oni, kojima je društvena snaga u vlasti.
Još se očevidnije vidi ništavilo društvene forme, kad oni
nisu proizvod pravih čovečanskih misli i osećanja, u sitnijim ustanovama,
s kojima ljudi imaju svaki čas posla: medžlis u Turskoj, to je sud izbrani
narodom, pa opet sud u Srbiji koga vlada postavlja, kod sviju njegovih
mana, neizmerno je pravičniji od medžlista - a ona je forma bez svake
sumnje savršenija. Ovo se neda ničim drugim objasniti već da su pojmovi
o poštenju i pravici no kod članova turskog medžlisa. Porota za
štamparske prestupe postoji u Madžarskoj kao i u Engleskoj - pa kakva
je grdna razlika u suđenju jedne i druge porote! Ili, uzmimo za primer
ustavnu vladu i agitaciju za izbore u Engleskoj i Austrougarskoj i t.
d.
Misli i osećanja pokreću ljude da rade u ovom ili onom pravcu,
oni stvaraju ovake ili onake društvene forme i upotrebljavaju te forme
ili na sreću celog naroda ili na razoravanje naorda i uživanje pojedinaca.
Forme jedne iste po obliku mogu služiti za jednu i za drugu celj.
Po tome ako oćemo da izučavamo zakone narodnog, da izučavamo uzroke razvitka
i propadanja različitih civilizacija; valja da proniknemo mnogo dublje
u narodni život no što su spoljašnje forme narodnog života; valja da pronađemo
onaj uzrok, koji te forme stvara i koji njima upravlja t. j. valja da
izučimo čoveku samog njegove misli i pobude, koje ga kreću da radi
u jednom ili drugom pravcu - da radi na sreću i napredak.
Izučiti one misli i osećanja čovekova, koja pobuđuju čoveka
da se razvija i usavršava i da rasprostire civilizaciju oko sebe, to znači
izučiti osnov društvene nauke. To i jeste azbuka društvenih nauka,
o čemu ćemo da govorimo.
(Nastaviće se)
Obrazovanje u Nemačkoj.
"Naša škola u službi protiv slobode" - tako se zove
jedna nova knjižica, koja je izašla u Nemačkoj od E. Saka. Iz te knjižice
saopštavamo ove značajne reči: "Kad pre pet godina u pruskoj skupštini
poslanik Jevđenije Rihter predloži da se 50000 talira određenih kao nagrada
za trku s konjima, upotrebe na škole pa izreče načelo: "Najpre seljak,
pa onda konj, tada jedan ministar izvrnu stvar pa reče: da je trka s konjima
mnogo važnija od obrazovanja seljaka! I "narodni zastupnici" pridružiše
mu se i dadoše svoga glasa za konje a protiv seljaka!- I ništa bolje ne
dokazuje nepoštenu nameru vlade sa narodnim obrazovanjem od uređenja škola
i sve strožje deljenje njiva. Tako uvelo se staleško i kastinsko vaspitanje,
kakog nije ni u srednjem veku bilo. U osnovnim školama obučavaju se "geaci",
a više škole pretvorene su polagano u kaderske zavode. Kleginsko je vaspitanje
poslednja najznačajnija dopuna milatarizma. Kad se pregleda sva istorija
narodnog obrazovanja i stanje škola, vidi se da su narodne škole tako
majstorski ujdurisane da je prosto nemogućno razvijanje naroda za slobodu.
Škole su mesta gde se narod dresira za neslobodu. Proračunata celj je
naših škola da zaglupljuju narod. Da narodno obrazovanje bude onako kako
traži i mora da traži demokratija, ne treba se nadati od ministara i zastupništva
zemaljskog i opštinskog, onakog kakvo je sada. Već od pre 30 godina ide
naše zakonodavstvo u svakom pogledu putem koji je progivan interesima
narodnim, niti ima izgleda da će se toga puta skoro okanuti. Ali baš time
se dokazuje da vlada - ide na to da se osigura protiv naroda, protiv težnja
narodnih prijatelja. To je ono što je narodnom obrazovnaju u smislu sve
slobodnijeg nesprečnog razvijanja mora biti, htelo ne htelo, u protivrečnosti
i borbi sa svima strankama koje podupiru (i pljačkaju?) državu?" - Eto
pravo fotografije sreće i blagostanja u hvaljenoj Nemačkoj!
OGLASI
Obaj broj šiljemo svima upisnicima "Javnosti". Ujedno molimo
sve one upisnike, koji su se na "Javnosti" pretplatili bili samo do 1
Maja ili za po godine, da pošalju pretplatu, jer njima družina kragujevačke
štamparije ništa ne duguje, a po rešenju odborskom na veresiju nikome
se ne može šiljati list.
Umoljavamo naročito naše skupljače, koji nam se još nisu
javili, da nam se što pre jave.
Uredništvo "GLASA JAVNOSTI"
Pored naše zadružne manifakturne radnje u Beogradu postojeće, otvorili
smo i u Kragujevcu filijal istep od firmom:
"BRAĆA PAVLOVIĆI" BEOGRAĐANI.
Isti smo u svim sortama jespapa snabdeli, iz prvi fabrika, i služićemo
g.g. trgovce sa najsolidnijom cenom
13. Jula 1874 god u Kragujevcu
s poštovanjem Braća Pavlovići.
1 - 3
OBJAVA
Plac mase umrle Mare biv. žene Stevana V. Perišića, koji
se blizu vašarišta pored puta milanovačkog, sa zasađenim raznim voćem
u ovoj varoši nahodi, i koji ima prostora sa pročenja 32 1/2 , sa začelja
32 fata širine, sa desne strane 48 a sa leve strane 45. fati dužine, -
iz slobodne ruke prodajem - koji je voljan kupiti, neka mi se pogodbe
radi obrati.
26. Juna 1874 god.
u Kragujevcu
Stevan V Perišić
staraoc mase umrle Mare
1 - 3
|
