GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Cinizam i licemerje Amerike

Sadašnje ponašanje Amerike samo je potvrda onoga što smo mi, Kosovci, znali od prvog dana agresije na našu zemlju. Izvršena je bez odluke SB, protivno međunarodnom pravu i pravdi i bila je u službi otimanja Kosova i Metohije. Bilo je jasno da su Amerika i Velika Britanija donele odluku o otcepljenju Kosmeta još u vreme kada se BiH odvojila.

Agresija cinično nazvana "Milosrdni anđeo" predstavljena je kao sprečavanje humanitarne katastrofe koja nije ni postojala, a koja se zaista desila posle bezobzirnog bombardovanja. Licemerno je bilo i objašnjenje, pošto su nam čitavu zemlju izrovali krstarećim raketama i kasetnim bombama napunjenim osiromašenim uranijumom, pritom ubivši više od dve hiljade civila, da to nije bilo upereno protiv srpskog naroda već tadašnje vlasti. Te žrtve za njih su bili samo koletaralna šteta.

Rezolucijom SB 1244 Srbi su zadržali suverenitet na svojoj nacionalnoj teritoriji ali su na Kosmet ušle američke to jest međunarodne NATO trupe. Od tog momenta UN su se našle pod pritiskom svih vrsta da ponište suverenitet Srbije. Te snage došle su, pored ostalog, da naprave multietnički Kosmet, a napravili su sem severa, etnički čist od Srba. Pod njihovom "zaštitom" ubijeno je i kidnapovano oko 2.500 Srba.

Vojne snage koje su mislile da učestvuju u procesu stabilizacije i uspostavljanja mira poslužile su samo da se kupi vreme i potroši novac za nasilno rešenje koje je unapred bilo planirano, a koje ne rešava ništa. Ahtisarijev pokušaj propao je jer ubira plodove poduhvata koji nije imao za cilj rešavanje problema svih naroda koji žive na Kosmetu, već otcepljenje od Srbije, čak i ucenjivanjem.

Govorili su, odnosno obmanjivali nas da ne postoji kolektivna već pojedinačna odgovornost za počinjene zločine. Sada kada je u Hagu čitavo nekadašnje državno i vojno rukovodstvo Srbije hoće da kazne čitav narod otimanjem Kosmeta.

Dupli standardi se stalno primenjuju kada je u pitanju Srbija. Jer kako to da se Srbija može deliti, a Kosmet (po njima) ne može. Kako to da se odluke Badinterove komisije ne primenjuju samo na Srbiju. Kažu da je nezavisnost Kosmeta ispunjavanje volje dva miliona Albanaca (njihov broj niko ne zna), a šta je sa željom osam miliona građana Srbije koji su protiv toga. Ako 90 odsto Albanaca (da ne pričamo kako je do toga došlo) mogu, po njima, da se odvoje od Srbije kako to da 100 odsto Srba sa severa (mada smo protiv svih podela teritorije) ne mogu!

Predstavljanje Kosmeta kao presedana ne može da služi na čast Americi jer to jednostavno nije istina. Vrhunac američkog cinizma i licemerja su njihova uveravanja da su nam prijatelji istovremeno kada govore da je nezavisno Kosmet najbolje rešenje i za Srbiju i za čitav region. Predstavljati se prijateljem, a nastojati da nam svim nezakonitim i nečasnim radnjama otmu najdragoceniji (u svakom pogledu) deo teritorije, a nama Kosovcima zavičaj, u spomene, kuće i imanja, grobove najmilijih, crkve i manastire - van je svake pameti i uvreda do Boga. Još kada nam kao nadoknadu cinično nude (kao da se s Kosmetom može trgovati) brži ulazak u evroatlantske integracije vređaju nas do neba, ne shvatajući da bi pristajanje na tako nešto bilo najveće poniženje srpskog naroda u njegovoj istoriji.

Citiraću generala Minija: Smeta mi to licemerje, upornost u svrstavanju na stranu jednog naroda do te mere da se ukine suverenitet države u kojoj legalno živi taj narod nema paralelu ni u jednom drugom delu sveta.

Rečima generala Minija, prijatelja Amerike, ali i svedoka tragedije i golgote srpskog naroda na Kosmetu mora se verovati.
Takav odnos i ponašanje Amerike (od agresije do danas) mi Kosovci ne možemo drugačije shvatiti i razumeti nego kao neprijateljsko.

Vladislav Raičković, predsednik Udruženja raseljenih sa Kosova i Metohije "Ognjište"


Selo je najveće uporište Srbije

Javljam se povodom pisma dr Miodraga D. Ignjatovića iz Beograda, objavljenog u Glasu 22. juna, u kome govori o političko-socijalnim zabludama naše tranzicije, u kome, između ostalog, citira i legendarnog akademika Radomira Lukića.

Time se vraćamo na period posle Četvrtog brionskog plenuma, kada je u tajnim razgovorima Tita i I. S. Krajačića spremano "izvešćije" prema Zapadu. Tada su Ranković i mnogi uvaženi srpski kadrovi morali da napuste političku scenu.

Broz je tada, između ostalog, rekao: "Nego, Ivek, da ti iznesem moja okvirna zapažanja šta bi trebalo da uđe u izvešćije kako bi Zapad bio siguran u srpski mir. Želim da poslije moje samrti živim u tim glupim srpskim glavama, koji se tako ponose svojom Jugoslavijom, koja će moj Ivek, kad ojača NJemačka, kada ja nestanem, otići u paramparčad! Zato ću se Srbima osvetiti za sve one patnje koje sam doživeo sa svojom pukovnijom, pa kada me mrze da imaju razloga zašto me mrze! A, kada ih zaraziš sa idejom 'proletera', internacionalizmom kasno će to shvatiti".

Govorio je kako će im izuti opanke, obući plave radničke kombinezone i cipele, slabiti srpsko selo "jer Srbija ima najjače uporište u njemu!" I kao da ponavljamo u globalizaciji i tranziciji istu grešku. Nama nisu potrebni latifundijski posedi tajkuna, nego obnavljanje zapostavljenog i ostarelog srpskog sela, koje se postiže nižim i višim školovanjem srpskog seljaka, kao i jeftinim i stimulativnim kreditima srpske vlade, a ne otvaranjem činovničko-birokratskih radnih mesta koji samo žderu pare iz državnog budžeta, a ne popunjavaju ga!

Radoman Mlađenović, Niš


Rak-rana pravosuđa u Srbiji

U prilogu "Vrste sudskih odluka" (23. jun), LJubiša Mihajlović, advokat iz Svrljiga, s pravom je ukazao na rak-ranu pravosuđa u Srbiji - mnoge su odluke nezakonite. To se danas lepo vidi na zapanjujuće drastičnim primerima "duvanske" i drugih mafija, čiji su se predmeti godinama gurali "pod tepih". Namernog otezanja sudskih procesa radi "kupovine vremena" i eventualnog nastupa zastarevanja ima takoreći na svakom koraku. Moram primetiti da ovakva praksa mnogih ljudi u pravosuđu (i advokata) vuče korene još iz vremena dok je postojala Jugoslavija. Prvostepena presuda se nekako "zanemarivala" i umanjivao se njen značaj, da bi se glavni teret procesa zatim prebacio na žalbe i rešavanja u višem stepenu. Suđenja su se odugovlačila, advokati su trljali ruke, sudije mirno primale svoje plate, a samo su stranke koje su tražile pravdu bile gubitnici.

Kod ovako zatečenog stanja nije dovoljno boriti se političkim sredstvima za uspostavljanje sudstva kao potpuno nezavisne institucije, već odmah i u samom pravosuđu uvesti mere i kriterijume koje će neposredno uticati da se sudije dobro zamisle pre svake svoje presude! Je li to izvodljivo?
Navodim primer kako se to radi u Austriji, gde sam prilično upoznat s principima i načinom rada ovdašnjeg sudstva.

Kao prvo, napredovanje sudije u karijeri zavisi isključivo od broja njegovih neoborenih presuda (odnosno kod javnih tužilaca: od broja dobijenih procesa)! Zbog toga se svaki sudija trudi da što savesnije vodi proces i svoju presudu zasnuje na što čvršćim zakonskim osnovama. Od ovdašnjih pravnika doznao sam da je "obaranje" prvostepene presude prava retkost, pa je i broj žalbi zbog toga manji. Čak i advokati odvraćaju stranke da bez veoma jakih argumenata ne idu uludo u dalje procesuiranje.
Kad smo kod advokata, ovde je nezamislivo da se zakazano suđenje odlaže zbog "bolesti branioca", kao što pročitah nedavno da se desilo na jednom velikom suđenju u Srbiji. Ovde svaki advokat mora imati svoju "rezervu" koju je dužan obavestiti i poslati na zakazani termin ako je sam sprečen.

Odnos prema nedolasku na suđenje, eventualnim lažnim svedočenjima, pretnjama, omalovažavanju suda i sličnim nekorektnim postupcima, izuzetno je strog. Nije retkost da sudija na licu mesta naredi hapšenje i odmah pošalje takvog prekršioca u zatvor ili mu na već izrečenu kaznu doda novu.
Uz to idu i tehničke mere kojima se obezbeđuju sudovi. Na primer, u Beču na ulasku u sve pravosudne zgrade postoji kontrola slična onoj na aerodromima, tako da bukvalno "ni igla" ne može da se unese u sudnicu.
U Srbiji se ne mogu odjednom u svemu primeniti evropski standardi, ali čini mi se da bi se mnogo učinilo kad bi se počelo sa vrednovanjem delilaca pravde po njihovim "neoborenim presudama". Za to nisu potrebne neke investicije i velika sredstva, već olovka, sveska i - dobra volja.

Dragoslav Petrović, dipl. pravnik, Beč


Oduševljenje pobedom, ali ne i igrom

Naši sportski novinari, tradicionalno nerealni u ocenama, preuveličali su kvalitete igre naše mlade reprezentacije.

Naša mlada reprezentacija objektivno nije tehnički na nivou izrečenih pohvala i ocena. Pa ni tvrdnja da je u utakmici sa Belgijom, na primer, pobeda izvojevana savršenom timskom igrom i taktikom nije dovoljno tačna. Pojedinci se jesu zalagali i igrali timski, ali ne svi. Pojedini igrači uopšte nisu jurišali na protivnika da ga barem ometu ili da mu otmu loptu. Bilo je više slučajeva da su naši momci brzo odustajali od borbe i prosto se šetali iza protivnika koji je projurio pored njih. Mislim da su Belgijanci bili ne samo borbeniji, već i tehnički na višem nivou u odnosu na naš tim.
Naši sportski novinari često brkaju pobedu i dobru igru. Može se pobediti i bez dobre igre. Fudbal je takva igra. Razumljivo je da se radujemo kad pobedimo, pa makar kako da smo igrali. Ali je kontraproduktivno slaviti pobedu kao rezultat izvanredne igre i velike fudbalske veštine ako to nije bio slučaj. Već sutra možemo da doživimo razočaranje u sudaru sa tehnički boljom ekipom.

Naši fudbaleri se u zemlju vraćaju s medaljom, ali objektivnom ocenom kvaliteta naše mlade reprezentacije više ćemo joj pomoći u daljem učenju fudbalske veštine, nego neobjektivnim pohvalama.

Bogdan Popović, Beograd


Kako Buš rešeta Srbe

Ono što gospodin Džordž Buš čini srpskom narodu je neshvatljivo. Javno i jasno da je Šiptarima deo srpske teritorije - Kosovo i Metohiju. Naše vođe protestuju, ali će to biti beznačajno, ukoliko Putin ne daruje Srbima srpsku zemlju.

Da, samo sila se može suprotstaviti nasilju. Pravnom i istorijskom. Posle Srba Rusi dolaze na red. Gospodin Buš će nesebično Ruse da deli, poklanja im teritorije, imenuje nove države na tlu bivšeg SSSR. Predsednik Amerike jasno ostavlja istorijske tragove za sobom. Nužno je to prekinuti.

LJubiša Mihajlović, advokat, Svrljig


Naša odbojka klizi nadole

Sa uzdahom i tugom sećamo se briljantnih rezultata i uspeha naših odbojkaša pre pet i više godina, kako na evropskoj tako i na svetskoj sceni. Bila je to jedna savršena odbojkaška "mašina" koja je "mlela i mrvila" sve pred sobom, izuzev Brazila koji je i dalje nesavladiv za ostale svetske odbojkaške sile.

Teško da će ikada više da se ponovi jedna sjajna generacija vrhunskih majstora odbojke, poput braće Grbić, Miljkovića, Vujovića, Gerića, Meštera i ostalih. Ali godine su učinile svoje i ta generacija odlazi sa scene, a ovi sadašnji ni približno nemaju šanse da ih uspešno i dostojno zamene. Uostalom, naša muška odbojkaška liga je među najslabijima u Evropi. Normalno da iz takve lige ne mogu da preko noći izađu igrači visoke klase.

Ma koliko smatrali Marića, Janića, Bojovića i Kovačevića talentima, oni ni teoretski nemaju šanse da vrate našu odbojku na onaj nivo u Evropi a kamoli u svetu, na koji su je doveli velikan iz "stare garde". Ukoliko naši sadašnji talenti za godinu ili dve ne stasaju u vrhunske igrače po znanju i kvalitetu pa i ostalim elementima ovoga sporta, oni će samo tavoriti kao "večiti talenti" i provesti svoj odbojkaški i igrački vek u jednom proseku, daleko ispod evropskog a da ne govorimo svetskog nivoa. Ekonomisti za to kažu promašena investicija.

LJubiša Stojanović, Beograd