Naš novi predsednik Skupštine pokreće primenu Zakona o lustraciji na osnovu inicijative LDP! Takođe, priznaje na TV da to jeste malo okasnelo, da nije baš neki prioritet, ali je jaka koalicija oko Čede Jovanovića baš insistirala. Verujem da su Božji putevi nedokučivi, ali su i neki politički potezi u našoj zemlji neverovatni u svom nastajanju, razgranavanju i dospevanju u žižu događanja. Naizgled je naivno, ali posledice mogu budu neverovatne.

Rekao je još predsednik Skupštine (na RTS) da se zakon odnosi na osobe koje su od 1986. godine bile na funkcijama, ali ne na novinare. Kako to uvek biva sa represivnim zakonima, u poslednjih pet-šest godina "lustrirani" su (bez zakonske procedure), upravo novinari. Oni drugi - nisu. Pokušajte da se setite nekih. Zaboravili ste da su postojali. Lustracija bez primene Zakona o lustraciji traje. Lustriramo one koji više nemaju zaštitnike, one koji znaju da se sami štite i one koji su našli nove zaštitnike niko ne dira.

To me podseća na obimne mere predostrožnosti u izdavanju viza i kontroli raznih garancija koje moramo da obezbedimo ne bismo li putovali u te sjajne zemlje našeg okruženja. Probleme imaju obični, dobri i mirni ljudi, jer pokušavaju da sve reše po propisima. Oni drugi, koje granice treba da zaustave, prolaze kao pas kroz rosu. Oni koje bi trebalo lustrirati odavno su se obezbedili, otkupili, našli zaštitnike ili zbrisali sa plenom. Koga to želi da lustrira LDP?

Moram da upozorim sve one koji na taj zakon gledaju kao na dobru nameru: zakoni nastaju da bi bili upotrebljeni i - zloupotrebljeni. Zakon o lustraciji ili eutanaziji je podjednako zlo čim nastane, jer zloupotreba, zbog represivnog karaktera zakona, može biti efikasnija od upotrebe. Nekada je u Evropi postojao zakon koji je omogućavao porodicama da svoje tupave rođake smeste u ludnicu. I, znate li ko je završavao u ludnicama? Zakon o eutanaziji bi bio dobar kad ne bi omogućio eutanaziranje bez volje žrtve.
Na kraju, zašto mi pozli kad se pomene lustracija?
Kao dete od desetak godina imao sam priliku da upoznam jednu osobu koja je bila lustrirana posle Drugog svetskog rata. Malu, sitnu, zbunjenu onim što joj se dogodilo i što je nastavilo da joj se događa do smrti - Žanku Stokić. Neko je tada uspeo da lustrira najbolju glumicu koju smo ikada imali zato što je "igrala za Nemce" - odnosno radila svoj zanat na pozorišnoj sceni. Tako su godine prošle dok nismo ponovo upoznali Mavida Popovića (čije rukom pisane sveske pozorišne dikcije još niko nije objavio) ili Svetolika Nikačevića.

Radmilo Anđelković, Beograd

Kad god se u raznim prilikama govori o kosovskoj zemlji, odmah nam pada na um Kosovo kao simbol veličine srpskog naroda: Kosovo je srpska slava. I amanet i svetinja. I zakletva, pre svega.

Naše zalaganje da zadržimo Kosovo ustvari ide Šiptarima u korist, jer vreme radi za njih i kada govorimo o tome čovek stiče utisak kao da smo mi na njihovoj zemlji, a ne oni na našoj. Na taj način mi, u stvari, činimo uslugu Šiptarima. Trebalo je još ranije i drugačije da branimo srpsku svetinju i da postavimo pitanje kako i zašto će Šiptari na našoj zemlji i na našim kućama.

Albanija je veštačka tvorevina i kao takva do nedavno nije bila nikakva država. Četiri stotine godina Nemanjići, Balšići, Mrnjavčevići vladali su severnom Albanijom, dok su južnom Albanijom vladali Grci. Tada su Arbanasi bili Latini i katolici, dok je vrlo malo bilo muslimana. Živelo je mnogo Srba i Grka u Albaniji, a car Dušan je postao i car Arbanasa. Prvi put su se Arbanasi pojavili na Kosovu posle seobe Srba pod Čarnojevićem. Tada su Srbijom i Balkanom vladali Osmanlije. Šiptari su stupili u njihove redove, primili islam i činili zulume nad srpskim narodom.

Na Kosovu i Metohiji je 1939. godine bilo 250.000 Srba, a Šiptara 160.000. Posle Drugog svetskog rata slika se znatno izmenila. Šiptari su desetkovali srpski živalj, istovremeno je iz Albanije je došlo više od 120.000, a sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka iz Albanije se naselilo više od 600.000 Šiptara. Oni stalno dolaze pogotovo sada kad ih niko ne ometa u tome.

Dragutin Brković, Beograd

Odluku da odbije tužbeni zahtev valjevskog Napreda o poništavanju autorskog prava bivšeg direktora Napreda Jovana Bugarskog na naziv i logotip lista Napred, Vrhovni sud Srbije je obrazložio shvatanjem da valjevski lokalni list Napred nije bio opšte poznato glasilo u nas.

Da li je takvo shvatanje pravilno može se zaključiti iz fotografije snimljene 19. jula 1989. godine pred zgradom i tablom sa firmom Napreda u Valjevu, na kojoj su akademici Dobrica Ćosić, Stevan Raičković, Matija Bećković, arhitekta Ivo Antić, slikar Mladen Srbinović, vajari Tatjana i Aleksandar Zarin, pesnik Petar Pajić, političar Dušan Mihajlović, novinari Milo Gligorijević, Dragan Stefanović, predsednik valjevske opštine Slobodan Đukić, arhitekta Predrag Kojić, arheolog Željko Jež i drugi.

Tog dana određivana je mikrolokacija budućeg spomenika pesništvu u Valjevu u liku pesnikinje Desanke Maksimović - baš ispred ulaznih vrata zgrade redakcije Napreda, što je od 27. oktobra 1990. godine, kada je spomenik otkriven, postalo zborno mesto brojnih đačkih ekskurzija, domaćih i međunarodnih pesničkih skupova, sajmova knjiga i slično.

Veselin Pantić, Valjevo

Ovo je odgovor Biljani Nikolić u vezi njenog pisma u Glasu od 7. 6.2007. godine, a povodom glasanja Mariji Šerifović, pobednici Evrosonga, gde ona kaže da su Mariji dali glasove Srbi iz bivše Jugoslavije. A baš to je "ogorčilo" Hrvate da izgovaraju pogrdne i uvredljive reči na račun Srba. I sad se Biljana pita: "Neverovatno je koliko je taj narod (Hrvati) indoktriniran mržnjom prema Srbima? A zašto Srbi vole one koji ih mrze?

Poštovana Biljana, Hrvati - katolici indoktrinirani su mržnjom prema Srbima zato što je tu mržnju prema Srbima Katolička crkva stolećima usađivala u dušu Hrvatima. I to je došlo najviše do izražaja 1941. godine kad je Vatikan blagoslovio pokolj Srba, a Hrvati su to činili iz velike mržnje. Ta mržnja nije nestala i nikad neće nestati.

A zašto Srbi vole one koji ih mrze? Zato što su Srbi tako odgajani. Tu je posebnu ulogu imala Srpska pravoslavna crkva jer je stalno propovedala "brat je mio koje vere bio" i"Oprosti iz Bože ne znaju šta rade". A Hrvati su vrlo dobro znali šta rade.

I ovo je važno što ću reći. Ja sam 2004. godine napisao knjigu pod naslovom "Hrvati stekliši", iz koje će čitaoci doznati kako je Vatikan indoktrinirao Hrvate - katolike još od 1439. godine, pa nadalje, i upućivao ih kako da se uništi "šizma", to jest pravoslavlje. I tu piše Vatikan "šizmatici će otići u večni oganj spreman za đavola". I konačno, Hrvati su skoro uništili Srbe u Hrvatskoj i mnoge poslali u večni oganj. Sve je to opisano u pomenutoj knjizi jer je i moja familija mnogo stradala od Hrvata 1941. godine kao mnogi drugi čestiti i nedužni Srbi.

Mirko Rapaić, rodom iz Like, Beograd

Strahote koje su doživeli Srbi u Sarajevu i celoj Bosni i Hercegovini dobro su nam poznate. Šta se radi u Bjeljini, Republici Srpskoj da se ti zločini bosanskih Muslimana nad Srbima pokažu na Zapadu?

Živim u Minhenu, gde godinama mi Srbi ništa drugo nismo videli i čuli na TV i ostalim medijima sem da su Srbi zločinci, monstrumi. U glave 85 odsto Nemaca svakodnevno su se "gurali" mržnja i prezir prema Srbima. Nemci se užasno boje muslimana, a i u prošlosti su uvek bili saveznici, tako da će činiti sve da omražene Srbe uvek prikazu krivima, a "jadne" muslimane žrtvama. Ja i nas nekoliko borimo se svih ovih godina protiv užasnih nemačkih klišea i širenja laži o Srbima, ali stvarnu moć da se, neprekidno i bez zastoja, svetu prikaže istina imaju samo Vlada Republike Srpske i Vlada Srbije! Zašto se ne diže tužba protiv Hrvatske za genocid u Jasenovcu? Šta se čeka? Genocid ne zastareva. Zašto se ne ukazuje na Nasera Orića, zločinca koji mirno i odlično živi u Tuzli, drži teretanu i nije ga briga za zločine koje je počinio?

Vera Sobat, Minhen

Tek pošto su, posle 15 godina od izvršenja zločina, Srbi 30. maja ove godine započeli raščišćavanja ruševina Spomen-crkve u Prebilovcima kod Čapljine i pritom došli do dokaza o stravičnom zločinu nad kostima 4.000 Srba - žrtava ustaškog terora, u posao se najzad uključilo i Tužilaštvo BiH, odeljenje za ratne zločine, kome je Srpsko nacionalno društvo Prebilovci podnelo krivičnu prijavu, zbog etničkog čišćenja Srba iz doline Neretve, u periodu 1992 - 1995.
Tužilaštvo je Srbima, već 31. maja, izdalo naredbu za obustavljanje započetih radova i zapretilo im krivičnim gonjenjem, zbog navodne nedozvoljene ekshumacije. Iako, očigledno, nije reč o ekshumaciji već o raščišćavanju ruševina crkve, istog dana su u Mostar, u Agenciju za istrage i zaštitu BiH, privedeni nadležni pravoslavni sveštenik, arheolog Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Trebinja i Predstavnik SND Prebilovci radi saslušanja. Tužilaštvo, izgleda, smatra da je jedino krivično delo počinjeno u Prebilovcima, u poslednjih 15 godina, upravo raščišćavanje ruševina srpske crkve, te da za sve zločine nad Srbima u Hercegovini mogu odgovarati samo - Srbi. To je stravična ironija sudbine jednog naroda i izraz vremena u kome nas predugo mnogi bezobzirno muče i ponižavaju. U isto vreme Čapljinom i Zagrebom slobodno šetaju lica koja su se "potpisala" nad zločinima na Srbima, ostavljajući o tome i fotografije, kojima raspolaže tužilaštvo.

Tužilaštvo je, verovatno, ovako hitno reagovalo da bi hrvatska strana u okruženju nesmetano proslavila "Lipanjsku zoru hrvatske Hercegovine", odnosno 15 "obljetnicu" progona Srba iz ovog kraja, koja pada 7. juna i sakrila užase istorije pred učesnicima Svetskog kupa u sportskom ribolovu, koje se održava u danima "lipanjske zore" (sasvim slučajno?), u Parku prirode Hutovo blato, u neposrednoj blizini razorenih Prebilovaca, kroz koje vodi do terena na kojima se peca riba.
Rodbini žrtava ne preostaje ništa drugo do da, prepuštena sama sebi, nastavi započete radove, uz rizik krivične odgovornosti, kojom joj preti državni tužilac u Sarajevu.

Ilija Zurovac, predsednik IO SND Prebilovci