Nedavno sam dobio opomenu - obaveštenje Četvrtog opštinskog suda da predviđenu sudsku taksu treba da uplatim u određenom roku. Sama opomena nije me iznenadila, ali birokratski obrazac koji vrvi od materijalnih, jezičkih i slovnih grešaka prilično me je iznervirao. Kako smo svi skloni razmišljanju da su sve nedaće koje nam se dešavaju plod jedne šire zavere i da smo mi u tom smislu stalne žrtve, pokušao sam da odgonetnem zašto nam se nešto ovako uopšte događa.

U prvi mah mi se nametnulo vrlo logično rešenje. Jednostavno, dobio sam obrazac namenjen onoj petini nepismenih u Srbiji i verovatno postoji i druga verzija za one druge, pismenije. To je za svaku pohvalu i sasvim u skladu sa evropskim preporukama da se ubuduće više pažnje posveti marginalizovanim grupama stanovništva - nepismenim, siromašnim, hendikepiranim, žrtvama nasilja u porodici, Romima... i omogući njihovo uključivanje u svakodnevne životne tokove. Međutim, ovakvu vrstu administracije, prilagođene pojedinim zahtevima građanstva, nijedan budžet ne bi mogao da izdrži, pa sam nastavio da razmišljam u drugom pravcu.

Očigledno da je obrazac nastao u samom sudu, ali ko ga je napravio? Sudije sigurno nisu, to im je ispod časti. Rukovodeći ljudi takođe nisu, jer sve što mogu prebacuju na niže rangirane službenike. Administrativcima nije u opisu radnog mesta kreiranje obrazaca, pa se očigledno autor mora potražiti na nekom nižem nivou. Ostalim službenicima ni na kraj pameti ne pada da se prihvate takve odgovornosti. Najzad, dolazimo do poslednje hijerarhijske lestvice - čuvara parkinga.

Čovek pošteno obavlja svoj posao, srećan što je sa samo osnovnom školom našao uhljebljenje u državnoj službi. Pravljenje sudskog obrasca shvatio je kao dužnost, profesionalni izazov i veliku čast. Prilično se namučio jer je vidno ćopao iz srpskog, a i osnovnu školu je završio samo zahvaljujući zakonu koji ga je na to primoravao. Koristio je sve svoje znanje jezika na nivou Tarzana i, prema njegovom mišljenju, uspešno okončao posao. Prevideo je samo jednu sitnicu - Tarzan je živeo u džungli i nije imao bilo kakvog kontakta sa civilizovanim svetom.

Na kraju, navedimo "bisere" ovog "remek-dela" ljudske nepismenosti. U samom zaglavlju piše adresa Mihajla Pupina, a trebalo bi Bulevar Mihajla Pupina. Sud je ustanova, što podrazumeva da u različitim vidovima obraćanja obavezno koristi i zvanične nazive ulica, institucija... Dalje u obrascu piše "neplažena", očigledno neki novi oblik glagola plaziti, a verovatno treba da piše "neplaćena".

Umesto "gornji iznos", s obzirom na to da se u obrascu ne navode dva iznosa, niti su jedan ispod drugog što zahteva preciziranje, a nije reč o valuti kod kojeg imamo donji, srednji i gornji kurs, bolje bi bilo da piše "navedeni iznos" koji treba uplatiti. U obrascu se sugeriše "potvrdu banke o izvršenoj uplati prilepite na poleđini opomene", što navodi na zaključak da se potvrde koje su spojene na neki drugi način, na primer heftanjem ili spajalicom, neće uzimati u obzir.

Zarad demokratije u malom, bolje je sugerisati da opomena i potvrda treba da se "spoje", a da se sam način spajanja prepusti građanima na volju. Takođe je navedeno da ste dužni da naznačite predmet i poslovni broj suda "po kojem" se vrši uplata, a trebalo bi "pod kojim" jer se predmet zavodi pod brojem, a ne po broju, dok se batine dobijaju po turu. Ili, po analogiji uplate na broj žiro-računa, a ne po broju žiro-računa napisati "... naznačite predmet i poslovni broj suda na koji...". Reč "uplatuvršite" treba razdvojiti na dve reči da bi imalo smisla. "U koliko" se piše zajedno, osim u izuzetnim slučajevima naglašavanja (vidi Klajnov Rečnik jezičkih nedoumica).

Jedino mi nije jasno kako je pomoćni radnik u štampariji mogao da propusti da ovakav obrazac, sazdan od samih grešaka, uopšte ugleda svetlost dana. Ipak je u celom tom lancu on najodgovorniji i predstavlja najjaču kariku koja ne sme da popusti. Na kraju, to je ogledalo njegovog rada i truda, i štamparija je, doduše diskretno, potpisana u uglu obrasca.

I, kad smo već kod Evrope, sve se više poštuju prava na intelektualnu svojinu gde se po zakonu svaka inovacija koja sadrži više od deset odsto novih elemenata može smatrati novim proizvodom na koji se stiču autorska prava, pa vas molim da me obavestite u slučaju da u nov obrazac unesete naznačene izmene.

Vladimir Gajtović, Beograd

Od 5. oktobra 2000. do 5. maja 2007. godine prošlo je 2.370 noći. Ako je za vajdu, bilo je dosta vremena da uredimo zemlju, uspostavimo novi pravni sistem, oporavimo anemičnu privredu i omogućimo građanima pristojan život, koji smo imali onda kada neke države nisu ni sanjale da će nas prevazići po društvenom i životnom standardu. Za proteklo vreme ništa se naročito nije promenilo nabolje.

Nominalno su porasle plate i penzije, ali se smanjila njihova realna vrednost i povećana je armija nezaposlenih. Sve je više i socijalno ugroženih radnika. Mortalitet se povećao, sklopljenih brakova sve manje, natalitet je u ubrzanom opadanju, Srbi spadaju u najstarije stanovništvo na svetu. Da li to treba da bude aktuelna i zabrinjavajuća tema za mnoge demografe, sociologe, istoričare, političare i državnike? Treba, ali nije.

Naša politička elita glavnu pažnju posvećuju sebi da bi bolje i lagodnije živeli. I dalje se traži takozvana podobnost, samo su promenjene ličnosti koje to traže. Ako ne pripadaš vladajućoj garnituri, badava sve ostale karakteristike. Svaka stranka najpre udomi svoje najbliže ljude i njihove članove, a za sve ostale, ako bude mesta.

Penzioneri su priča za sebe. Dok su radili i gradili mnogo čega su se odricali za opšte dobro, a sada samo posmatraju kako se ta dobra prodaju tajkunima koji na lak način dolaze do imovine, zasnivajući svoj program na profitu, a ne na socijalnoj politici.

Novi Zakon o penzijama skrojio je sudbinu penzionerima. Penzijski iznosi su stabilni i ne menjaju se šest meseci, a i kad se menjaju, ne prave nikakvu pometnju jer se radi o minornim povećanjima. One se, zaista, povećavaju, ali mnogo sporije nego troškovi života, a statističkom gimnastikom sve se lako dokazuje i nema mesta za nezadovoljstvo. Nepravde ima na pretek.

Pomenućemo samo rehabilitacione centre koji su sagrađeni po banjama s penzionerskim parama. To potvrđuje validna dokumentacija. Međutim, država ne misli tako. Ona jednostavno želi da to prisvoji, proda i obogati državni budžet. Rukovodstvo Fonda PIO ozbiljno se suprotstavio ovakvom oduzimanju imovine i verovatno da će preko suda uspeti da ispravi ovu nepravdu.

Živorad Pantić, predsednik Sindikata penzionera Srbije "Nezavisnost", Beograd

Tužno je bilo gledati onu kolonu raseljenih Srba koji su između Rudnice i Jerinja čekali da se posle skoro osam godina vrate na Kosovo i Metohiju. Stajali su na administrativnoj granici, čekali i - vratili se tamo gde su u leto 1999. godine otišli. Kućama se nisu vratili, a ni ambasadori ih nisu videli niti su s njima razgovarali. Žalosno!

Možda je još žalosnije to što nisu stigli ni do severne Kosovske Mitrovice, dokle su mogli da odu i autobusima i vozovima, da stanu pored mosta preko Ibra koji deli grad na albanski i srpski. Jer, tu je prava granica između Srba i Albanaca.

Mislim da ih Unmik ne bi sprečio da dođu do Mitrovice jer znaju da su tamo bezbedni. Nije to prelaz kod Merdara, gde se ulazi na teritoriju nastanjenu isključivo Albancima.

Trebalo je da ljudi odu do Mitrovice, da ih tamo vide ambasadori jer se znalo da dolaze u taj grad, pa bi onda i popričali s njima, a i raseljenima bi bilo lakše da su ušli na teritoriju Kosova, gde su kod onih koji su ostali mogli da prenoće, okupaju se i sklone od hladnoće. Ovako, sve je prošlo neopaženo.

Ilija Mirković, Beograd

Kapičić je rekao: "Ja mogu da budem unuk kralja Nikole, ali želim da budem presednik KSS"! I to što je rekao videli smo u subotu na utakmici KK Partizan-FMP! To nije bila košarka, već ragbi! Sudije i treneri su očajni, a Partizan, šestostruki prvak SRJ i Srbije, u celoj utakmici nije pogodio nijednu trojku! Gledalaca je bilo malo jer je utakmica očigledno "nameštena".

Naravno, mi, Srbi, ne možemo bez toga, po starom Titovom običaju! Mi želimo mrtvog iz Kuće cveća da povampirimo, kao da nas je sve omađijao i uvek tražio neku simetriju u svim sferama društva, pa i u sportu. Jer, tako se najlakše vlada građanima. Ovim ne želim da omalovažim pobedu KK FMP, jer od svih igraju najbolje. Ali, dara je prevršila meru sa onim što smo u subotu videli!

Da li KK Partizan ima uopšte obraza da više igra sa trenerom Vujoševićem u prvenstvu Srbije posle ovakve bruke? Da sam ono što nisam, oba kluba bih isključio iz daljeg takmičenja. Jer dok se to ne dogodi, neće biti napretka u ovom sportu. Vujoševiću su Drobnjak, Kamins, Tripković bili kao drogirani, a srpska košarka je pred ono malo navijača doživela veliku blamažu.

Ko će ih više gledati čak i na TV?... A za sve će onda biti krivi novinari. Slično je i u fudbalu, gde se prvak Srbije znao pre početka prvenstva. Pa dokle će nam ovo priređivati, a da niko ne odgovara? Znači, važne su pare. A šta je sa mitom, korupcijom, kriminalom i lopovlukom? Kao da će se danas to spomenuti, a sutra zaboraviti! Kad ne cenimo sebe, svoj sport, kako će nas drugi u Evropi, Americi, Rusiji u bilo čemu ceniti?

Radoman Mlađenović, Niš

Radoman Mlađenović iz Niša analizirao je 25. aprila moje pismo pod naslovom "Ambasador Cobel rekao je samo istinu", objavljenom 23. aprila u Glasu. Međutim, Mlađenovićeva zapažanja ne mogu se dovesti u vezu s mojim pismom jer je on za analizu naveo formulacije koje ja nisam napisao, pa samim tim nisam ni vređao čitaoce.

On je upoređivao moj tekst sa navodima još pet autora, ali ne citirajući moje reči, što se jedino može shvatiti kao neutemeljene insinuacije. Tu, prosto, nema mesta za neku raspravu jer je kritičar promašio temu.

Ja sam potegao diplomatsko-medijsku temu i izneo svoja zapažanja. Ambasador Cobel nastupio je otvoreno i iskreno, što znači onako kako on vidi i misli. To u civilizovanom svetu nije razlog da se čovek progoni, pogotovo predstavnik zemlje sa kojim mi imamo dobre političke, ekonomske i druge odnose.

On je čak učinio uslugu našoj diplomatiji time što je potvrdio šta se kuva u zapadnom loncu i otkrio šta se iza brda valja. Uz to sam apostrofirao našu javnost i diplomatiju zbog njihove nepromišljenosti, osornosti i samouverenosti, što je proizvodilo promašaje u prošlosti, a i sada se to dešava.

Teme za pisma se same nameću i kao bivši novinar, koliko mogu, pratim događaje i reagujem na njih. Kritiku i sučeljavanje mišljenja prihvatam samo ako ima osnova i argumenata za to. Kritičar je ovde o mome tekstu pisao proizvoljno i nedokumentovano. Ustvari, on je pokušao da napravi pregled i kritičku analizu objavljenih tekstova.

Tomislav Gluvić Šapčanin, Ripanj