Kada je pre desetak dana pročitala moje pismo u Glasu pod naslovom "Politički lavirint", moja kuma Ljubinka ozbiljno mi reče: "E, moj kume, džaba pišeš, vidiš valjda da su političari sve gori i gori". Ipak sam odlučio da i ovog puta napišem nešto o političarima, ali i o nečem što nije politika, ali je deo naše svakodnevice.

Još 12. marta 2005. godine, objavljen je u Glasu tekst o političarima pod naslovom "Nisu svi isti", verujući da je zaista tako. Međutim, iz godine u godinu, može se reći da su zaista svi isti. Svakodnevno se u svim novinama piše o političarima, mnogo više u negativnom smislu. I na svim TV programima se to viđalo, a viđa se i danas. Stranke se "za naše dobro" žestoko između sebe ubeđuju i spore, a nikako da se dogovore i da se oseti neki napredak u Srbiji. To je svima nama jasno.

Ovog puta ću reći da me iznenađuju učeni i pošteni ljudi (koliko ih ja znam): profesori, analitičari, komentatori i ugledni pravnici, kad upotrebe reči "politička elita" bi trebalo Koliko ja znam, reč elita znači nešto najbolje, skoro savršeno i, po mom mišljenju, epitet elita ne pripada ovakvim političarima.

Osim stranaka, na političkoj sceni Srbije postoji mnogo nestranačkih, nevladinih organizacija. Svaka čast pojedinim nevladinim organizacijama, ali ove koje vode gospođe Biserko, Kandić i Kovačević-Vučo i još neke, ne mogu da služe za primer borbe u korist srpskog naroda.

Mora se priznati da je i kod nas nastupila kriza morala, pa pošten čovek ne zna šta mu je činiti. Ljudi kritikuju sve i svašta, a među takvima i po broju i žestini su baš oni bez morala i odgovornosti. Divlje deponije su takoreći svuda, psi lutalice nasrću na decu i ljude po beogradskim parkovima, kako je to veoma iscrpno napisao gospodin Jovo Savić iz Beograda. I to je užas.

Gospođa Milanka Ivanović, takođe iz Beograda, piše o neodgovornim vlasnicima mačaka koje zagađuju prostore po stambenim zgradama. Razmišljam kako sami sebe da popravimo (a to se mora), jer od bivših i sadašnjih političara nema pomoći. A bojim se da sutra i od budućih neće biti koristi. Sve mi to liči na seriju "Bela lađa".

Dakle, prepušteni smo stihiji i propadanju, ako nas nešto samo po sebi ne spasi. Neki se uzdaju u Boga, a ja u prirodu koja nas opominje.

Radojko Dubičanin, Odžaci

Stranački poslanici pronašli su pravu hladovinu. Ne rade ništa, a primaju enormne prinadležnosti i imaju razne privilegije. Plata direktora Aerodroma "Nikola Tesla" 392.432 dinara. Za put Tadiću 6,5 miliona! S druge strane, čitamo o životu pojedinih porodica, kao što je porodica Milenković.

Mnogočlana porodica živi na rubu propasti, naša Elektrodistribucija najavila im iskopčavanje sa napajanja strujom na Veliki petak. Naši političari često daju izjave koje su nekada malo čudne, nekada nekulturne.

Čudno: Tadić razmatra mogućnost da se pozove na šesti princip kojim je predviđeno da kao lider stranke koja je osvojila najviše glasova na izborima ima pravo da bira da li će da preuzme odgovornost za vođenje države ili vlade.

Mogu ljudi da greše, ali se ovde i pogrešno misli. Kada je to i na kojim izborima DS dobila najviše glasova birača? Na prvi pogled čudno, ali verovatno se misli na zbir glasova birača svih stranaka takozvanog demokratskog bloka.

Nekulturno: Nenad Čanak reče da je "tehnička vlada isto kao i tehnička voda koja služi za ispiranje mokrih čvorova". Više nego nekulturno i neprimereno za rečnih stranačkog poslanika.

Srboljub Gapić,Apatin

Aleksinac je mala varoš na ušću Moravice u Južnu Moravu. To je gradić u kome sve polako zamire, osim korzoa, garnizona i meštana koji još imaju nadu. Nekad poznat po vinu i vinskom podrumu, rudnicima, učiteljskoj školi, nažalost i po nesrećama, nevinim žrtvama NATO bombardovanja, danas je zaboravljena palanka.

Načili smo da će nas zaobići nova grana autoputa, a najnovija vest koja kruži varošicom je da će i garnizon biti premešten. Na neko bolje mesto! Dalje od autoputa, gde postoje hangari, gde u blizini nema adekvatnog strelišta i artiljerijskog poligona, pa će nam iz Niša ili Prokuplja svakodnevno dolaziti na poligone, u magacine,"štedeći" gorivo i "ostvarivajući uštede" za VJ tako što će, uz to, prekomandovati profesionalne pripadnike i kasnije im plaćati mesečne nadoknade zbog toga.

Usput će ugasiti i garnizonsku ambulantu, pa će vojni zdravstveni osiguranici morati na osnovne preglede u Niš, ili gradski Dom zdravlja, pa će se i tu "uštedeti" dodatnim plaćanjem za ove usluge i putnim troškovima koji se nadoknađuju bolesnicima.

Možda i ima nekih "viših" razloga za selidbu, ali kad se to radi u situaciji kad nema vlade, kad se uredbama donose bitne odluke, kad se šuška da se kasarna transformiše u parkig za turske šlepere, onda mi, Aleksinčani, imamo pravo da pitamo nekog ko zna više zašto žure.

Viobran Golubović, Aleksinac

Šesti nastavak feljtona "Novopazarski sandžak i njegov etnički problem", s naslovom "Velika seoba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem", objavljenim u Glasu javnosti 11. aprila, označava povod za ovo reagovanje. Reč je o okolnostima za podsećanje, vezane za nastanak čuvene likovne kompozicije "Seoba Srba" Paje Jovanovića (1859-1957).

Tačnije, Nikola Igić (1855-1945), rodom iz Čerevića, sela nadomak Beočina, sudija Opštinskog suda u Sremskim Karlovcima, predstavlja centralni lik tog monumentalnog likovnog rada. Sasvim precizno, to je onaj markantni starac, s dugačkim sedim brkovima, gustih veđa, ogrnut čobanskom kabanicom, naoružan kuburom i jataganom.

Između ostalih, Igić je drugovao i sa Ilarionom Ruvarcom (1832-1905), zapamćenim kao univerzalna ličnost. Ruvarac je bio bogoslov, pravnik, filozof i iguman manastira Grgeteg, demantovao je oveštalo mišljenje da je Vuk Branković bio izdajica u Kosovskom boju i tvrdio da se ovaj, u stvari, istakao kao junak, o čemu svedoči i činjenica da je izdahnuo u teškim mukama, kao sužanj u Turskoj.

Veliki umetnik iz Vršca Paja Jovanović, stric poznate rediteljke Soje Jovanović, ovo slikarsko remek-delo stvorio je 1896. godine. Paja Jovanović, koji je umro u Beču, uradio je to po narudžbini patrijarha Georgija Brankovića.

Brojne rasprave oko čuvenog umetničkog rada, manje ili više glasne, ne prestaju do današnjeg doba, iako je poodmaklo vreme od Seobe Srba koja se dogodila 1690. godine.

U znaku nekoliko svojevrsnih tajni opstojava izuzetno znameniti fruškogorski srednjovekovni manastir Krušedol, perjanica među dvadesetak manastirskih zdanja na Srpskoj Svetoj Gori. Ovde se priprema održavanje kolosalnog jubileja. Reč je o pet vekova postojanja ove svetinje.

Po jedinim izvorima, proizilazi da je ovaj kulturno-istorijski spomenik ugledao svetlo dana 1508. godine. Iz drugih izvora proističe da se to dogodilo godinu dana kasnije. Očigledno, preostaje da se do ovog slavlja utanači pouzdani podatak kad je udaren kamen temeljac toj svetinji.

U krušedolskom manastiru trebalo bi da je sahranjen patrijarh srpski Arsenije treći Čarnojević (1633-1706). To je tvrdnja dr Stefana Čakića (1923-2002), nekadašnjeg univerzitetskog profesora i krušedolskog igumana, koja nije arheološki dokazana. Nepobitno je jedino da je ovaj patrijarh bio vođa velike seobe Srba 1690. godine. Doktor Čakić, koji je zagovornik ove tvrdnje, smatrao je tako reći svojim krunskim dokazom da je to tačno i smatrao je da je time načinio svoje životno delo.

Miljan Miljević, Sremska Mitrovica

Debata u javnosti koja je pokrenuta zbog toga što je predsednik Boris Tadić sprečio imenovane srpske ambasadore da na vreme preuzmu dužnost pred završnicu pregovora o statusu Kosova i Metohije završiće se, najverovatnije, političkim porazom Borisa Tadića.

Poniženje vlade Vojislava Koštunice, čiji je ovo jedan aspekt, a koje je Tadić izveo bez neposrednog povoda, predstavlja napad na premijera, posle čega predsednik mora da očekuje posledice.

Tadić, koji se u vreme imenovanja saglasio sa svim predlozima za novoimenovane ambasadore, na kraju procesa je "zabio Koštunici nož u leđa" jer je pokazao nepouzdanost. To je iskustvo koje je predsednik DSS-a već imao sa DS-om, i zato će ovoga puta "lekcija" biti teška.

Moje je mišljenje da Tadić u pregovorima neće dobiti većinu ministarstava, nego u najboljem slučaju polovinu. Potom, kadrovska rešenja koja Tadić lično "gura" neće proći Koštunicu. To se pogotovo odnosi na njegovog suviše neiskusnog savetnika za spoljnu politiku Vuka Jeremića, koji je direktni akter poniženja DSS-a i udara na Koštuničinu spoljnu politiku.

Ne verujem da će Koštunica dopustiti da Jeremić bude ministar. Tome u prilog ide činjenica da ovaj nije kvalifikovan, niti ima minimum neophodnog iskustva za takvu funkciju. Potom, verujem da će Koštunica do kraja insistirati da DSS mora imati potpunu kontrolu nad jednim od dva "ministarstva sile". Ako DS želi da zadrži Ponoša na čelu Generalštaba, onda će morati da prepusti MUP i BIA DSS-u.

Ukoliko pregovori sa DS propadnu, a to je, na osnovu onoga što saznajemo iz medija najverovatnije, predsednik Skupštine će biti visoki funkcioner SRS-a, a u Skupštini će biti pokrenuto poverenje Borisu Tadiću zbog ometanja državnih interesa zadržavanjem zakonito imenovanih ambasadora u zemlji.

Većinom glasova Demokratske stranke Srbije, Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije Tadić će biti smenjen, a po Ustavu dužnost predsednika će do izbora novog obavljati predsednik Skupštine. Upravo zato predsednik Skupštine ne može biti iz redova DS.

Misija Saveta bezbednosti koja dolazi na Kosovo i Metohiju pod ključnim je uticajem zemalja koje su nestalne članice Saveta bezbednosti. Nakon što misija SB podnese svoj izveštaj, ako stvari krenu loše po Srbiju, odgovornost će, s pravom, biti pripisana Tadiću.

Diplomatska afera sa austrijskim kancelarom sa kojim je Tadić, navodno, pregovarao o "primeni Ahtisarijevog plana" o ostvarivanju nezavisnosti Kosova i Metohije, dodatno je potkopala autoritet predsednika Srbije.

mr Milovan Stamatović, politikolog, Zrenjanin