Tragedija koja se desila prošle nedelje u Solt Lejk Sitiju, nije naročita novost u Americi. Malo-malo pa neki pomahnitali, ili deranžirani tip otvori vatru na nedužne prolaznike, ili na svoje školske vršnjake. Međutim, ono što tragediju u Juti čini drukčijom, jeste da je glavni akter bio mladi bosanki imigrant Sulejman Talović, koji je u čuvenom Tramvajskom tržnom centru usmrtio pet ljudi, ranio četvoro i, na kraju, platio sopstvenim životom. Tragedija je višestruka, i razumljiva je želja Sulejmanovog oca da sazna ko je njegovo dete "gurnuo u ovo" i odakle mu oružje.

Vest o masakru u Solt Lejk Sitiju, i Sulejmanov navodno ispoljeni bes prema žrtvama - "Crkni, kučkin sine!" - zapanjili su Ameriku. Na diskusionim forumima američkih medija odmah su se pojavili komentari o "beloj Alkaidi" i "islamskom terorizmu", ali su ubrzo naišli na osudu dobrog dela učesnika. Da Jutu nije zahvatila antimuslimanska histerija - mada mnogi od toga strahju - govori i činjenica da ljudi donose cveće i poklone pred Talovićevu kuću, kako reče Sulejmanov otac. U nedostatku motiva za krvavu orgiju mladog Talovića, mediji, ali i obični ljudi, skloni su da razloge traže u traumama iz detinjstva i rata u Bosni. Za divno čudo, ovaj put su izostali komentari o "krvoločnim Srbima", koji uvek dođu kao zgodan dežurni krivac, mada nije izbegnuto pominjanje Srebrenice. Da li su to prvi znaci američkog trežnjenja?

Kad su 1993. godine snage bosanskih Srba zauzele Talovićevo rodno mesto Cersku, bio sam u Ujedinjenim nacijama. U palati na Ist Riveru zavladala je prava histerija. Pojedini zapadni novinari, koji su se u stvari pretvorili u ratne huškače, besomučno su jurili hodnicima vičući: "Pala je Cerska! Šta će UN da preduzmu?" Veće uzbuđenje, verovatno, nije izazvao ni pad Berlina 1945. godine, s tim što Cersku niko nije umeo da pronađe na mapi Bosne, a kamo li sveta. Slične histerije su posle dovele do bombardovanja bosanskih Srba, a vremenom i same Srbije.

Koliko je prosečan Amerikanac znao o suštini rata u bivšoj Jugoslaviji, i koliko još uvek zna, možda najbolje govori komentar jednog "četera" na sajtu Solt Lejk Tribjuna, koji je poručio da bi Talović i njemu slični trebalo da se vrate u "svoju peščanu domovinu". Možda je ta formulacija pospešena tvrdnjom da je Talović posećivao u Solt Lejk Sitiju džamiju Al-Nur, koju od 2000. godine vodi imam Ali Mohamed, Somalijac. On je, međutim, izjavio da se ne seća "te osobe", to jest Sulejmana Talovića.

U svakom slučaju, mladi Talović se vraća u svoju domovinu bez peska, u sanduku, kao žrtva nesreće, koja nije samo njegova, nego i svih nas. Šta god bili njegovi porivi - islamska indoktrinacija, traumatično detinjstvo, ili nemogućnost adaptacije u novu sredinu, svega toga sigurno ne bi bilo da nije, uz pomoć velikih sila i domaćih fanatika, razbijena jedna velika i lepa zemlja u kojoj su sva deca imala, ako ne srećno, ono makar mirno detinjstvo. Koliko li je samo detinjstava i ljudskih života svakodnevno uništeno u Iraku?

Na ovu tragediju bi, možda, najbolje mogla da se primeni čuvena američka izreka - chikens are coming home to roost. Grubo prevedeno - došla maca na vratanca! Ili: ko čini zlo drugima, zakucaće i na njegova vrata. Ali, nema mesta likovanju, vreme je za trežnjenje. Hoću da pamtim Solt Lejk Siti kao centar bogobojažljivih mormona, koji su osvojili i Krešu Ćosića. Prelepi Troli skver bez krvi, miran grad na rubu slane pustinje Jute, sa opojnim zadahom u predvečerje, koji podseća na razbijeni mućak. Možda je mladom Taloviću pukao film kad je shvatio da se njegov život, zapravo, pretvorio u jedan veliki mućak?