Prvi put u životu molila sam se Bogu da me spasi. Plašila sam se da će me Željko ubiti. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Čak i to da uzmem nož, i ja njega ubijem. A on me je samo pogledao i rekao:"Vidi na šta ličiš, idi, sredi se". Nikakva emocija u njemu nije postojala. Jedva stojim na nogama, sva u krvi, a on mi to kaže. Pomislih u sebi: "Ko mi je kriv, sama sam tražila ovo".

U školu nisam išla neko vreme, kod doktora nisam mogla jer nisam imala para, niti zdravstveno osiguranje. Danima sam ležala u krevetu, modra i u bolovima. Željko je nekoliko puta ušao u sobu, pokupio neke vredne stvari da proda za drogu. Ali, pravda uvek pronađe svoj put. Tražeći verovatno novac za heroin, jednog dana naleteo je na momke kojima je dugovao. Koliko su ga istukli svedoči činjenica da nisam mogla da ga prepoznam kada je ušao u stan. Bio je u ranama po celom telu. Čak su ga skinuli golog i ostavili tako da hoda ulicom. U jednom trenutku bilo mi ga je žao. Ali, s druge strane mislila sam - tako ti i treba skote. Plakao je kao malo dete. Rekao mi je da imamo mesec dana da nađemo pare, ili ćemo završiti na dnu reke. Ti momci su Željku zapravo davali novac na kamatu, tako da je vremenom taj dug porastao na deset hiljada evra. Pored toga, dugovao je još ko zna kome.

Htela sam da pobegnem i ostavim ga na milost i nemilost tim ljudima. Stvarno nije bio moj problem što je toliko para zajmio za heroin. Sve mi se smutilo u glavi, nisam znala više šta da radim. Tako sam i napravila veliku grešku i ostala. Rekla sam mu da ćemo naći nekako novac, vratiti, i onda svako na svoju stranu. Željko je još tada izgledao kao avet. Bledog lica, upalih očiju, kosti su mu virile na sve strane. Zapravo i nije. Mogao je da funkcioniše jedino kada je bio urađen, ili kada je pravio plan kako da dođe do droge. Znali su to i momci kojima je dugovao pare. Zato su mu predložili da prodaje za njih heroin.

		DISKRECIJA Savetovalište centra za prevenciju narkomanije pod pokroviteljstvom opštine Zvezdara i nalazi se u Ustaničkoj 189. Za dolazak nisu potrebna nikakva dokumenta ni zdravstvena knjižica. Svi zainteresovani za savet ili pomoć mogu se obratiti lično svakog ponedeljka, srede i petka, od 17 do 20 časova, ili na broj telefona 3475 - 657.

Oberučke je prihvatio. Imao je priliku da vrati dug a, pri tom i heroin za sebe. Tako je naš stan postao centar za narkomane. Svaki dan su dolazili i završavali heroin od Željka. Nije pet minuta moglo da prođe, a da neko ne zazvoni na vrata. Počela sam da razmišljam da komšije ne primete da se nešto čudno dešava. Strah me je bio da nam policija ne upadne u stan, jer je toliko droge bilo da bismo završili u zatvor za ceo život. Opet, s druge strane, nisam mogla da verujem da ima toliko narkomana, jer je Željko za jako kratko vreme uspeo da otpiše znatan deo duga. U neku ruku to me je ohrabrivalo da će ovaj pakao brzo da se završi, te sam rešila da i ja nađem posao. On mi je predložio da radim kod jednog od tih momaka, kao sekretarica. Plata je bila prilično dobra a, sem toga, pola od toga mogla sam da ostavim za sebe. To mi je odgovaralo jer sam razmišljala da imam nešto para kada se budem rastala sa Željkom, i dok ne nađem neki drugi posao da se izdržavam. Pristala sam, i već sledećeg dana otišla da radim. Kada sam stigla tamo, imala sam i šta da vidim. Na desetine devojaka, sve sređene i provokativno obučene. Izgledale su kao božićne jelke. Kada sam pitala gazdu o čemu se radi, rekao mi je da je to agencija za poslovnu pratnju. Naravno, odmah sam mu rekla da ja to neću da radim i da od dogovora nema ništa. On me je uveravao da ja neću biti devojka za pratnju, već ću raditi kao sekretarica. Razgovarali smo o mom zaduženju i dogovorili se šta je moj posao. Trebala sam samo da beležim pozive, javljam kada su sastanci, i primam stranke. Za platu koju je trebalo da primam, bio je to izuzetan posao.

Prema nekim procenama, u Beogradu ima oko 50.000 registrovanih narkomana, a u celoj Srbiji ima oko 100.000 zavisnika. Stručnjaci smatraju da je od toga broja oko 60 odsto mladih među kojima je veliki broj srednjoškolaca, ali čak i osnovaca. Glas javnosti će, u nameri da otvorimo širu polemiku o ovom problemu, u više nastavaka objaviti ispovesti maloletnika koji su koristili drogu. Pozivamo sve zainteresovane da učestvuju u ovoj diskusiji putem imejla: KOMENTAR@GLAS-JAVNOSTI.CO.YU

Željko je počeo ponovo sve više da uzima heroin, čak i da krade od ljudi koji su mu davali da prodaje. Nije više imao nimalo obraza. Svaki put, kada bih dolazila uveče kući, bila mi je muka. Čak sam razmišljala da mi je lepše raditi sa onim šljamom na poslu, nego sedeti sa njim i gledati ga kako se gasi polako. Svaki dan bila je ista priča. Zanimalo ga je koliko sam zaradila i da li imam neke pare kod sebe. Da je mogao, i prosjaka bi golog skinuo. Kako sam tada bila srećna što sam ostavila heroin. Imala sam pored sebe pravi primer šta droga pravi od čoveka. Osoba, koju sam nekada toliko volela da mi je u glavi ceo život bio isplaniran sa njim, sada čeka da se smrt sažali, i dođe po njega. Tužno, ali istinito. Čak više nisam imala ni utisak da je to on. Kao da je moj Željko otišao nekada davno, a ovaj šljam ostao umesto njega.

Ivan Lukić,(Nastaviće se)