Ovih dana je Marti Ahtisari podrugljivo poručio Srbima i svetu da nije ni očekivao da će Srbi pozdraviti njegov plan za nezavisno Kosovo. Kakva cinična drskost! Mesecima je Ahtisari zamajavao svet svojim tobože izbalansiranim, pravednim planom rešenja kosmetske krize, sakrivajući reč "nezavisnost" obilaznim tehničkim rešenjima da bi, najzad, otvoreno priznao da je sve vreme radio, zajedno sa Šiptarima, na smišljanju koncepta nezavisnog Kosmeta. Iznenađenje?

Ne. Iznenađenje je bilo u samom početku kad su Amerikanci pronašli nedoučenog i školski nedovoljno obrazovanog Finca da posreduje u ovako složenom problemu. U svetu ima na desetine hiljada doktora nauka, politikologa, ekonomista i pravnika. A izbor je pao na Ahtisarija! Očigledno iz dva razloga. Najpre da bi se medijator predstavio kao građanin jedne zemlje koja je decenijama u vremenu legendarnog Urha Kekonena važila za malu ali uglednu neutralnu zemlju. A onda, imajući u vidu i karakter Ahtisarija kome se može diktirati bez uvijanja. A Finska, članica Evropske unije, nije više neutralna zemlja i sa Holandijom se ističe u antisrpskom tvrdom stavu. Niti je Marti Ahtisari pravi predstavnik finskog naroda, ni zvaničnog ni nezvaničnog.

Koliko je Ahtisari neozbiljan medijator potvrdio je i izjavom ovih dana da u razgovorima u Beču ne očekuje dogovor Srba i Albanaca. Time je Albancima poručio da ne treba da popuste u zahtevu za nezavisnost Kosova, a zapadnim zvaničnicima, koji izjavljuju da očekuju sporazum u Beču, da je to licemerna poruka - kao što i jeste.

Bruka je taj nesrećni Ahtisari za civilizovani svet u pokušaju da se nađe pravedno rešenje za status Kosmeta. Zapad bi trebalo da ga se što pre oslobodi i imenuje kvalifikovanog i bar inteligentnog medijatora koji bi pomogao u predstojećim pregovorima Zapada i Rusije o Kosmetu.

Postojbina Ahtisarija je vodila dva rata sa SSSR, drugi čak četiri godine, zbog manje od deset odsto teritorije Finske koju je Staljin nasilno oteo 1940. godine. U drugom ratu čak uz pomoć fašističke Nemačke. A od nas mister Ahtisari traži da se dobrovoljno odreknemo 15 odsto srpske i to najsvetije teritorije! To može da učini samo čovek koji pravo, pravdu, moral i etiku vrednuje u zavisnosti od količine zelenih novčanica.
Uzgred, neverovatno je i da su Ahtisarijevi nalogodavci pokušali da ga kandidauju za Nobelovu nagradu, čime se htelo reći da je Ahtisari značajna mirotvoračka ličnost. Kakva bi to bila blamaža za instituciju Nobelove nagrade. Ali, kad je u pitanju administracija SAD, bilo koje od dve vladajuće partije, ništa nije čudno.

"Usluge" koje je Ahtisari učinio Zapadu, međunarodnoj zajednici sa i bez znakova navoda u iznalaženju rešenja za status Kosmeta, konačno će skinuti nadobudnog poluobrazovanog Finca sa liste svetskih medijatora. NJegova medijatorska kancelarija u Helsinkiju će ubuduće moći da dobija posao jedino da reši spor ko je kome u nekom selu pokušao da otme kravu.

Rajko Milić, Lajkovac

Američka politika prema Srbiji slična je filmu Dž. Forda "Na Zapadu ništa novo", a mi Srbi kao ono crno pile "Kalimero" koje govoraše "nepravda, pa to ti je nepravda!" Ucene traju šezdeset godina.

Nema više ni Slobodana Miloševića. Na vlasti su demokrate Koštunica, Tadić, Drašković... Vlast, reklo bi se po "meri" Amerike i Zapada, ali Amerikanci nikako da nas ohrabre i vide Srbe kao "dobre momke". Za njih smo i dalje loši momci koje su bombardovali projektilima napunjenim osiromašenim uranijumom. Komadali su Jugoslaviju na štetu Srbije. I to se nastavlja na primeru Kosova i Metohije, hrabrenjem Albanaca za stvaranje druge albanske države u kolevci Srbije.
Zato je predsednik Boris Tadić izrekao: "Ovo nismo zaslužili ni Voja ni ja..." Sličnog je mišljenja i Vuk Drašković: "Preterali su..." I da je Srbija obnovila Kraljevinu, ništa se ne bi promenilo.

Kada su velike sele, pobednice u Drugom svetskom ratu, u Teheranu i na Jalti potpisale dogovor o budućem sastavu Evrope i ostalog sveta Bliskog i Dalekog istoka, naivno smo pomislili da smo stekli prijatelje. To je kratko trajalo, a Zapad je postao negativno naklonjen prema Jugoslaviji. Slično je i danas, a Srbija je između Istoka i Zapada. Kome se prikloniti - Putinu ili Bušu.

Administracija SAD i njene diplomate, poput ambasadora Polta, koji najavljuje 120 godina američko-srpskog prijateljstva. Da. To je propaganda za svet, i na papiru. Mada bismo više voleli da je nešto mogao da demantuje iz pisma u Glasu Ivana Koprivice. Ovi primeri o odnosima dve države nedvosmisleno ukazuju da smo uvek u nemilosti kod Amerikanaca... Narod, mi Srbi smo uvek na meti ucenjivanja sa ukusom srbofobije. Tu smo blizu ne baš popularne uzrečice - istorija se ponavlja. Sa Amerikancima opet Jovo nanovo.

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac

Poneko će se upitati kakvo to rešenje predlažem, kao da postoji stotinu alternativa. Pomenuću Nemačku i Francusku: poubijaše se u prošlom veku, potrovaše zabranjenim otrovima kao što je iperit, a kasnije i jači u konc logorima. I, posle svega toga, te dve zemlje dobro sarađuju, okosnica su EU. Stare rane su stavili u drugi plan. Japan i SAD bombardovaše jedni druge: ratnim konvencija dozoljenim, nedozvoljenim i čak nezamislivim sredstvima. Evo, već pet-šest decenija vrlo dobro sarađuju.

Navešću samo nekoliko primera rasne i verske netrpeljivosti, ovde u SAD: prošle godine je zapaljeno više od deset baptističkih crkava u Alabami: policija je ispalila 50 metaka na tri nenaoružana crnca. Kju kluks klan javno demonstrira u centru NJujorka, uprkos protestima crnaca, često uvođenje policijskog časa u mnogim gradovima zbog rušilačkih demonstracija... Vašington, lokalne vlasti, društvene organizacije propagiraju neprestano preko najjačih medija toleranciju, poštovanje, kooperativnost, nenasilje, saradnju... Jer, kako bi država uz ovolike rasne, religijske i klasne razlike uopšte opstala? I, Amerika opstaje i čak prosperira, uprkos izgredima, ogromnim starim ranama, ekstremistima...

I, sada se pitam da li Zapad nas, Srbe i Šiptare, vidi kao nekakve krvožedne niže klase, a manje se poubijasmo nego oni, te smatraju da ne možemo stare rane staviti u drugi plan, okrenuti se praktičnim aspektima boljeg života u budućnosti?

Za Kosmet nema alternative, moguće je samo i jedino da ostane integralni deo srpske države. Ovde u SAD je opšteprihvaćen patriotski moto: Voli Ameriku takvu kakva je, ili je napusti. Dakle, kome se ne sviđa u Srbiji, neka je napusti, veliki je svet. I, kada pogleda po tom svetu, shvatiće da Balkan i nije najgori na svetu.

Miodrag Bjelić, NJujork

Objavljivanje turskog popisa u Glasu javnosti, koji je na Kosovu i Metohiji obavljen 1455. godine, a koji pominje samo srpska naselja, pravi je pogodak. Zašto naši političari ne pokazuju ovaj za nas veoma validni dokument, koji demantuje postojanje Albanaca na Kosmetu?
Postoji i karta - rimska imperija, na kojoj se vidi postojanje države Albanije na Kavkazu. Ta činjenica demantuje albansku tvrdnju da su Albanci poreklom Iliri. Postoji i popis stanovništva Kosmeta od 1921. do 1991. godine, u kome se vidi enormni priraštaj albanske populacije, ali ni to nije nikada pokazano. Kada bi još u našem pregovaračkom timu bili Smilja Avramov, profesor međunarodnog prava, i istoričar Slavenko Terzić iz SANU, lepo bi to objasnili.

Albanci stalno ističu da treba da dobiju nezavisnost jer ih ima više. Srbija je bila saveznik SAD u dva svetska rata, a Albanci saveznici Hitlera. Srbi Nikola Tesla i Mihajlo Pupin obogatili su Ameriku, a Albanci su treći po prodaji droge u SAD, svet su "usrećili" drogom, kriminalom i ubistvima.

Bliži se početak pregovora nas i Albanaca u Beču. Sva navedena dokumenta naša strana treba da pokaže, a ako to ne pomogne, neka Međunarodni sud odluči o Kosmetu, a ne belosvetski albanski lobisti, pa je potpuno u pravu vaš čitalac Boško Ristić koji to tvrdi. Nažalost, naši pravnici se ne izjašnjavaju.

Dragomir Đorović, Obrenovac

Partizanski istoričari i u 21. veku pričaju istu priču - da su četnici bili saveznici okupatora i činili su zla. Neshvatljivo mi je da i dalje dobijaju prostor u medijima. Kao dokaz objavljuju neke fotografije za koje je odavno utvrđeno da su montaža. Ali ne govore o partizanskim zlodelima čija je žrtva bio prevashodno srpski narod.
Komuno-partizani su svojom propagandom i pozivanjem na ruski narod (na koji su Srbi vrlo osetljivi) podigli mnoge Srbe (a ne druge narode) u rat protiv Nemaca, onda kada su mnogo jače sile poput Francuske čekale pravi momenat štedeći tako svoj narod. Svojim nazoviakcijama izazivali su nemačke odmazde prema srbima - 100:1, jedine takve u Evropi. Ubili su više srpskih sveštenika nego Hrvati, muslimani, Nemci, Mađari, Bugari, Albanci zajedno, uništili su skoro sve opštinske, sudske, školske i vojne arhive, pokrali su ili uništili neprocenjivo umetničko blago...
Objektivni istoričari utvrdili su da su na prostoru NDH partizani ubili najmanje 150.000 Srba i tako se pridružili ustašama u zatiranju srpskog naroda. Pred kraj rata u svoje redove primili su oko 300.000 domobrana i ustaša. Tokom 1944/45. godine ubili su u Srbiji od 100.000 do 150.000 Srba, oko 30.000 srpskih mladića oterali su na Sremski front, a u školske udžbenike su uneli laž da je velikosrpska buržoazija ugnjetavala druge narode i od Jugoslavije napravila tamnicu naroda. Preselili su srpske fabrike u zapadne republike i učinili da Srbija privredno zaostaje. Srbima su oduzimali deo po deo teritorije, a stvarajući pokrajine Kosovo i Vojvodinu Albancima i vojvođanskim autonomašima ocrtali granice država za koje treba da se bore što i čine prvi otvoreno, drugi prikriveno. nMiloš Lazarević, Barajevo