GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Petak 13. 10. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Mila Karan, rođena Janković, penzioner iz sela Ranilovca kod Aranđelovca

Nemcima neprijatelji,
komunistima kulaci

Kada su im oteli zemlju od koje su živeli, deca srpskih uglednih domaćina morala su da odu u gradove. Sa žigom narodnih neprijatelja, muškarci su radili najteže i najprljavije poslove, a devojke po kućama

Milina - Mila Karan rođena je 1929. godine u porodici Dragoljuba i Obrenije Janković iz sela Ranilovac kod Aranđelovca. Njeni roditelji imali su šestoro dece i veliko imanje, voćnjake, vinograde, njive i šumu. Bili su prosečna srpska domaćinska kuća u kojoj su svi radili od zore do mraka. Nije bilo nikakvog luksuza i razmetanja kod Jankovića.

- Partizani su 1943. godine ubili neke Nemce blizu našeg sela, a Nemci su po kazni, kao taoce, pokupili sve muškarce iz našeg i još dva sela. Dva mladića su odmah obesili u centru sela, a ostale su odveli u Aranđelovac. Odatle su neke poslali u Nemačku u logore, a ostale streljali. Među taocima su bili moj otac i brat Mihailo. Nemci su ih streljali, ali ne znamo gde im je grob.

- Pitali smo tada i sve do danas brat i ja tragamo za njihovim kostima. Okupacione vlasti u ratu nam nisu dale te podatke, a ni posle rata niko nije hteo da nam kaže, iako su pronađeni nemački spiskovi o streljanima - s tugom se priseća Mila Karan, ratnih i posleratnih godina u Srbiji.

Kako kaže, kad su otišli Nemci i došli komunisti, za njih se ništa nije promenilo. Komunisti su njenu porodicu, staru baku, bolesnu majku i njih decu proglasili kulacima, oteli im zemlju i razrezali namet da daju zadruzi u žitu, mesu i ostalim poljoprivrednim proizvodima.
- Svi su znali da su moj otac i brat streljani kao taoci, ali i pored toga, kad su komunisti došli, proglasili su nas kulacima i oduzeli nam zemlju od koje smo živeli.

- Ostavili su nam minimum, a ostalo dali bezemljašima, koji su kasnije to što su dobili - prodali. Njima zemlja nije ni trebala jer je nisu voleli. Zemlja traži da krvnički radiš ako misliš nešto da imaš. Majka je bila bolesna, nisu joj dali nikakvu invalidu, na koju je imala pravo pošto su joj muža streljali

RAD JOJ POMAŽE DA NE MISLI

Pošto je čitavog života radila, pored redovnog rada kod Vojske, i drugih poslova, uvek je bilo i ima onih kojima treba njena pomoć, iako je u penziji, Mila ne može da prestane da radi. Tako je i danas, iako ima 77 godina i pored svega što joj se događalo u životu. Ono što je najviše nervira kod ljudi je sebičnost, koju ne može da prihvati.
- Ne mogu da vam ispričam šta sam sve doživela i videla od dolaska u Beograd do danas. Da bih preživela, nisam ni smela da mislim o tome i zato sam radila po ceo dan, da ne bih razmišljala ni o čemu. Rad je za mene bio spas i zato nastavljam da radim. Radiću sve dok budem mogla da se krećem - poručuje Mila.

ĆERKA KULAKA NE MOŽE DA SE UDA ZA OFICIRA

- Nekoliko godina pošto sam došla u Beograd zaljubila sam se u jednog oficira i planirali smo da se uzmemo. Tada je bila obavezna procedura da devojke koje se udaju za oficire dobijaju karakteristike od partije iz mesta rođenja. On je prijavio svoju ženidbu sa mnom i čekali smo tu nemoralnu karakteristiku. Strepela sam od toga i dogodilo se baš ono što sam i očekivala. Iz mog sela i iz Aranđelovca je stigla najgora karakteristika, da sam ćerka kulaka i da kao takva ne zaslužujem da se udam za oficira JNA. Eto, partija je po drugi put odredila moju sudbinu. Ta ista partija se nije setila da su zbog akcije partizana moj otac i brat završili život kao taoci koje su Nemci streljali - s ljutnjom priča Mila.

- Nemci. Bila je teško bolesna, ali nije mogla da dobije ni socijalno osiguranje za lečenje. Morali smo da prodajemo zemlju da isporučimo namet zadruzi koji su nam nametnuli lokalni moćnici, koji su tokom rata bili četnici, a pred kraj prešli u partizane. To je bila strašna nepravda koju smo morali da trpimo - kaže Mila.

Njenu braću blizance Milorada i Živorada su pedesetih godina prošlog veka pozvali da služe vojsku. Pošto nije imao ko da radi na imanju, molili su da jedan brat ide, a drugi da ostane kući. Tako je Živorad ostao, ali da zlo bude veće, poginuo je nesrećnim slučajem čisteći pušku koju je pronašao u svojoj njivi.

Tako je Mila ostala sama sa starom babom i bolesnom majkom. Radila je sama sve najteže poslove za te dve godine dok je brat bio u vojsci jer je želela da mu sačuva to malo imanja da bi imao gde da se vrati.
- U Beograd sam došla 1953. godine da bih se zaposlila. Počela sam da radim u vojnoj ustanovi kao servirka, a pošto nisam bila školovana, to je bio jedini posao koji sam mogla i znala da radim. Ništa nisam imala i, umesto da plaćam sobice, pomagala sam u kući gde sam stanovala. Pored redovnog posla, radila sam privatno i štedela svaki dinar od plate.

- Tako sam uštedela novac i 1966. godine uplatila stan u izgradnji na Kanarevom brdu. U radu i borbi za opstanak prošla mi je cela mladost. Radila sam do penzije kao servirka kod Vojske. Sve sam sama zaradila, ništa nisam dobila od države - priča Mila Karan. Nije bilo lako nositi žig deteta kulaka i narodnog neprijatelja. Nije imala mogućnosti da nastavi školovanje, ono što je bila privilegija dece iz partizanskih porodica. Nije ni mogla da se uda tada kad je trebalo za onog za koga je želela.

Kasnije se udala za Dušana Karana, takođe oficira, udovca sa jednim detetom. To je bilo sedamdesetih, kada su komunisti odstupili od svojih čvrstih pravila. Dušan je bio rodom iz Bosanskog Novog i takođe je rođen u domaćinskoj seljačkoj porodici.
- Dušana i njegovu ženu sam od ranije poznavala. Kad se ona razbolela, pomagala sam joj i radila poslove u kući. Pre smrti rekla je Dušanu da, ako misli da se oženi posle nje, da to budem ja jer ću biti dobra prema njihovom sinu. Dušan ju je poslušao i imali smo srećan brak, ali ne i dete.

- Dušan je pri kraju života video nepravde koje je komunizam počinio prema mnogima, a posebno prema srpskim seljacima. Tako je i on svoje roditelje nagovorio da svoje imanje daju zadruzi, pa su ostali bez ičega. Dušan je bio dobar čovek i lepo smo se slagali - sa setom priča Mila, kako je to bilo možda i zbog toga zato što su rođeni u seljačkim porodicama.

Njen brat Milorad je ostao da živi na selu i izdržavao je i školovao decu od tog minimuma zemlje koji su mu ostavili komunisti. Mila je, zbog ljubavi prema kraju u kome je rođena, sebi izgradila kuću u Aranđelovcu i tamo povremeno odlazi. Prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju, Mila i njen brat su prijavili dedovinu koja im je oteta. Dobili su potvrde o tome, ali, kako kaže, srpsko selo je počelo da umire posle rata, kada su deca iz domaćinskih porodica naterana da hleb potraže u gradovima.

Ljudmila Stojković


vesti po rubrikama

^hronika

Nemcima neprijatelji, komunistima kulaci
Kanadski general silovao žene u logoru
Goran Kljajević označen kao vođa "stečajne mafije"
Dilera deviza ubili pljačkaši?
Pokrenuta istraga protiv Dragana Ć. (40) iz sela Gorčince
Tužilaštvo ne veruje Vušuroviću