U svakoj zemlji, pa i u našoj, postoji cenjena profesija političkih analitičara. Politički visoko obrazovani specijalisti koji dobro poznaju političku scenu u zemlji pomno je prate, komentarišu kretanja u njoj i prognoziraju šta će se sa jednom ili drugom partijom desiti u bliskoj ili daljoj budućnosti. Javna glasila ih angažuju da prokomentarišu neki politički događaj ili stanje. Dakle, profesija vredna poštovanja.

Klimanje glavom
Političari i vlast imaju drugu vrstu pomoći - savetnike. Razlika između pomenute dve profesije je to što savetnici po pravilu savetuju šefove da urade onako kako pretpostavljaju da su šefovi inače odlučili da urade. Oni drugi su bar relativno nezavisni i realni.

U prethodnoj rečenici naglasak je stavljen na reč relativno. Zašto? U čemu je problem? Prema mom mišljenju, problem je to što politički analitičari političkoj sceni prilaze kao laboranti u medicini: utvrđuju krvnu sliku, sedimentaciju, ultrazvukom i skenerom konstatuju eventualne degenerativne promene u organizmu i sve drugo što je neophodno za lečenje. Ali, tu se i završava njihov posao; mislim laboranata i političkih analitičara. Politički analitičari nisu lekari koji će na osnovu laboratorijskih nalaza odrediti terapiju. Oni samo, manje ili više, uspešno prognoziraju koliki procenat glasača će koja partija dobiti na narednim parlamentarnim izborima i koje partije najverovatnije neće preći cenzus, koje će se partije udruživati pre ili posle izbora. Neki će još objašnjavati zašto se neka partija ponaša ovako ili onako. Drugi će čak uputiti nekoj partiji kritike za neki deo ponašanja.

Poluga političkih stranaka
Ali se nijedan politički analitičar u principu neće upustiti u avanturu da, recimo, kaže da su političke institucije u Srbiji danas u znatnoj meri anahrone i da političari, svesno ili nenamerno, iz neznanja ili zbog određenih interesa, deluju protivno stvarnim interesima naroda. Što se, inače, i golim okom može "videti".

Otkuda tako ograničeni domet političkih analitičara? Svakako ne zato što ti ljudi nisu dovoljno umni. Naprotiv. Najgrublji odgovor na ovo pitanje mogao bi da bude da su politički analitičari de fakto, na jedan ili drugi način, deo političkog sistema, da od njega zavise, da mu ponekad čak direktno ili indirektno služe. Na ovakvu grubu, a možda i problematičnu, ocenu, politički analitičari bi mogli da odgovore da njihov zadatak i nije da menjaju politiku, već da je samo objašnjavaju. I to je, naravno, tačno.

Bedi ne treba analitika
Ali, građani Srbije, ophrvani nemaštinom, nezaposlenošću i osećanjem beznađa, nemaju veće koristi od političkih analiza i komentara. Svaka čast političkim laborantima. I oni su potrebni, čak neophodni, ali samo kao laboranti. Međutim, građani traže da im umni ljudi kažu kako da izađemo iz krize, kako da izgradimo pravedno društvo u kome će ljudi živeti od poštenog rada, društvo bez kriminalaca, pohlepnih "biznismena", bez korupcije. Da žive kao normalni ljudi u normalnim zemljama.

Ali, gde su onda naučnici, akademici? Zar oni nemaju šta da predlože političarima?

Damjan Dragojević, Novi Beograd

Saobraćajna policija apeluje na vozače da voze opreznije jer počinje školska godina, te će deca biti izloženija opasnostima na ulicama. Dakle, sve po starom. Svakodnevno čitam o udesima, pogibijama, i ne sumnjam da smo pri vrhu u svetu. Često pišem koliko su Amerikanci bahati, nekulturni. Ali, sistem ih je primorao ne samo da nauče da stanu u red već i da oprezno voze. Čime to, neko će se upitati. Pa kaznama, svakako. Nisu to kazne, nego kaznetine. Uvek se naježim kada se setim prelazaka ulica u Beogradu: previše njih se u svom autu oseća svemoćno, premalo se poštuje ono najvrednije - ljudski život.

Previše puta doživeh da neko naglo uleće u krivinu, da me zaobilazi za centimetar... I, kako toj bahatosti stati na put? Prosto, visokim kaznama. Svuda su ljudi osetljivi kada se udare po džepu. Jer, ako neko ima para da kupi automobil (slažem se da je svakodnevna potreba), da plaća preskupo gorivo, onda će imati i za visoke kazne, naravno ako ih "zasluži". Plašim se da ću i dalje u Ulici Kralja Milana, baš ispred Gradske Skupštine, viđati noćne "trke", gde sumanuti manijaci voze noću i preko 100 kilometara na sat.

Miodrag Bjelić, NJujork

Pre nekih petnaestak godina, ostacima Jugoslavije kružio je sledeći vic: "Negde u SR Hrvatskoj veliki i ljuti lav pobegao je iz zoološkog vrta. Lutajući gradom nabasao je na obdanište. Taman kada se zver spremala da zaskoči razigranu decu, pred njim se pojavi jedan hrabar mladić i u borbi na kojoj bi mu i Tarzan pozavideo savlada i zadavi lava. Sutrašnja štampa, odnosno tisak, donose velike naslove: 'Hrabri Hrvat spasio djecu sigurne smrti'. Istoga dana, mladić koji je ubio lava nazove redakciju, zahvali se na lepim rečima i skrene pažnju da on, ipak, nije Hrvat. Sledećeg dana, iako nevoljno, štampa, odnosno tisak, ispraviše se pa napisaše: 'Odvažni Jugosloven sprečio katastrofu'. Na to dobiju još jedan poziv od pomenutog mladića koji im reče da on nije ni Hrvat ni Jugosloven, već Srbin. Tisak se ponovo ispravi i u sutrašnjim novinama osvanu naslov: 'Srpski terorista i pobunjenik zadavio lava, miljenika hrvatske djece'!

Tada, usred rata, to je bio vic. Nažalost, danas je to realnost u samoj Srbiji. Mediji u Srbiji, protekle nedelje brujali su o nečuvenom napadu skinhedsa na dvoje izraelskih državljana. Kako prenose jedan mediji, grupa skinhedsa prilikom napada je pevala: "Aušvic, Aušvic".

Laži koje bole
Sudeći po objektivnoj, demokratskoj, slici koju nam predstavljaju pojedini mediji, reklo bi se da su nacisti bili mala deca za Srbe. Oni su imali "kristalne noći" kada su ubijali i maltretirali Jevreje. Nisu hteli danju da ne bude baš očigledno pred obrazom sveta. Dok u Srbiji izgleda ne postoji taj problem jer ne samo da se Srbi ne kriju nego čak i policija poriče bilo kakav sličan incident. Kome verovati, MUP-u Srbije ili nekim medijima kojima su u pomoć priskočili i neki naši političari? Politički pismenom čoveku ne bi bilo jasno kakve veze desničari i nacionalisti imaju sa skinhedsima, ako je opšte poznata stvar da su nacisti bili i ostali ekstremni levičari. Ali, ne lezi vraže, ima i MUP nekog ko će da podrži njegovu stranu priče. To je niko drugi do grupa skinhedsa. Naime, ta grupa skinhedsa je u stvari Amerikanac srpskog porekla A. H, koji živi u Čikagu i veze nema s levicom, desnicom, skinhedsima i politikom. Javio se policiji i priznao da je on taj koji je udario Izraelca. Mladić se prijavio, kako sam kaže, jer nije mogao da podnese grižu savesti i medijsko iskrivljivanje onoga što se desilo. A. H. tvrdi da Avrama nije tukao, već udario i to ne zato što je ovaj Izraelac, već zato što ga je Avram Jariv, u gužvi, uštinuo za zadnjicu.

E to je sad već druga priča. Dakle, u Srbiju dolazi peder (ili da budemo politički korektniji pa da kažemo homoseksualac) i uštine Amerikanca za zadnjicu. Amerikanac se okrene, i kako je očigledno srpskog porekla, ne uzvrati ljubav Izrealcu, nego mu zalepi jednu vašarsku šamarčinu. Na to Izraelac otrči na čuveni B92, sa sve svedokom, i ispriča kako ga je pretukla grupa skinhedsa zato što je Jevrejin. Odmah zatim reaguje i predsednik Srbije, koji poziva na identifikovanje svih desničara i nacionalista kako bi se s njima moglo što lakše obračunati.

O tempora, o mores! Ovakav obrt ni Holivud ne bi progutao. Sve ono što su crveni pola veka vežbali žuti bez greške izvode. Rekao bi čovek da je reč o istoj ekipi koja je samo promenila dresove, iz izbledelo crvenih u ove žute, politički korektnije.

Nemi za Srbe na Kosmetu
Posle ovoga ne bi nas iznenadilo ni da čujemo kako su posle "mein kampfa" zapevali "Jasenovac, Jasenovac". Avram ne zna razliku između jednog udarca i pokušaja ubistva zbog etničkog porekla. Osim ako A. H. nije najpre tražio da vidi Avramov pasoš, ili mu je možda na čelu pisalo Jevrejin/homoseksualac, možemo zaključiti da je ovo još jedan klasičan slučaj orkestriranog antisrbizma kojem samo Srbi mogu stati u kraj.

Podsetimo se i na to da je pre samo nekoliko dana po ko zna koji put izazvan incident u Kosovskoj Mitrovici, kada je u slobodnom delu grada šiptarski maloletnik bacio bombu na kafić pun ljudi. Mnoge domaće političare tada nismo čuli da pozivaju na restauraciju pravno-državnog poretka, u južnoj srpskoj pokrajini.

Nemanja Mrđenović, Beograd

Poštovani, redovan sam čitalac Internet izdanja jer ne mogu da Glas kupujem u Čikagu. Veoma mi je drago da u današnjoj Srbiji konačno imamo pravi srpski list koji piše realno i istinito, kome se veruje za razliku od zloglasnih medija, koji, nažalost, preplavljuju srpsku medijsku scenu.

Javljam vam se povodom objavljenih snimaka ATV iz Banjaluke o zločinima Petog korpusa muslimanske vojske nad Srbima, posle čega je još jednom dokazano šta sve rade i za koga rade nevladine organizacije kojih ima pregršt u Srbiji. Koliko su ove organizacije samo buke dizali kada se govorilo o Srebrenici. Srpske žrtve su velike i sami još ne znamo kolike su jer još nema svih podataka na jednom mestu. Mnogo je ljudi pobijeno u RS Krajini za vreme "Bljeska", "Oluje" i za vreme napada Hrvata na Medački džep, Miljevački Plato, Maslenicu...

Koliko je samo srpskih žrtava bilo u Sarajevu, istočnoj Bosni, na Kosmetu? To naravno ne interesuje ni NVO, ni "Žene u crnom". Sada, kada se u RS javno pokazuju dokumentarni filmovi o naredbama tzv. generala BIH, u kojima se jasno vidi naredbodavac i izvršilac gnusnih zločina, "Žene u crnom" i naše NVO takođe ćute. NJih ne interesuje ni smrt majke iz istočne Bosne koja je nedavno presvisla za svojim malim 11 godina starim sinom, kog su muslimani masakrirali! Svaka zemlja i država se brani od stranih špijuna. Zašto se i država Srbija ne bi branila od onih koji svojim lažima nanose veliku štetu i ugled?

Oni pokušavaju da ubede Srbe da su jedini krivci za sve što se dešavalo od 1990. godine naovamo. Taj scenario je odavno viđen i deo je prljave zapadne propaganda. Kako vreme odmiče, javljaju se i na zapadu intelektualci, novinari, svedoci koji ruše mit o Srbima kao lošim momcima. Ima sigurno još dokumentarnih filmova koji govore o zločinima Hrvata, muslimana i Albanaca nad Srbima. U tom kontekstu treba svim sredstvima raditi na otkrivanju istine da je Srbija najmanje želela te ratove i da su Srbi njegove najveće žrtve.

Milan Plavšić, Čikago, SAD