Tema Kosmet zaokuplja nas više ili manje evo skoro sedam vekova, od Kosovske bitke 1389. godine. Sada, kažu, ulažu u završnu fazu pitanje statusa Kosmeta. Pregovarači sa druge strane ograde izgovaraju tri "ne": nema povratka na staro, nema priključenja nekoj drugoj državi, nema podele Kosmeta. Iza tog je sila i interes sile.

Aktuelno još neki vek
Na osnovu svega, izgleda da će tema Kosmet biti aktuelna i dalje, možda, još neki vek, bez razlike što će se doneti, možda, uskoro neko rešenje, koje će opet biti privremeno, za neku godinu, deceniju ili vek.

Kad čovek čuje ona tri "ne", dolazi logično do zaključka da je, po njihovom, jedino rešenje nezavisno Kosovo i Metohija. Da li je to moguće da jednoj državi u 21. veku silom neko oduzima deo teritorije? Moguće je jer sila je slepa kod očiju. Našim nejedinstvom i našom nebrigom od ranije mi, u stvari, pomažemo takvom rešenju.

Gospodin Ahtisari je bio na potezu kada je trebalo poslati silnu armadu NATO pakta na našu zemlju. I znamo šta se dogodilo 1999. godine. Rat je završen povlačenjem naše vojske i policije sa Kosova, tada smo izgubili Kosovo, bez razlike na Rezoluciju 1244, koju ne poštuju oni koji su je doneli. Od tada Srbija, njeni funkcioneri nemaju pristup na Kosovo, bez neke posebne dozvole. To je dokaz da je Kosovo za sada izgubljeno.

Pritisci sa svih strana
Pa opet taj Ahtisari, predstavnik Ujedinjenih nacija, vodi važnu reč o konačnom statusu Kosmeta. Opet su mu dali odgovarajuću ulogu jer je položio ispit 1999. godine. A da li je položio ispit kod onoga gore, videćemo to, videće - zapravo - on. Zamislite, on reče pre nekog vremena na pregovorima o Kosmetu da je srpski narod kriv i da mora da plati ceh. Šta opet to znači? Znači, verovatno, da je taj ceh Kosovo.

Zašto nas toliko pritiskaju sa Kosmetom, sa Mladićem, šta je tu narod kriv? Pritisak je toliko snažan da je i premijer Koštunica promenio stav kada je reč o Haškom tribunalu, od "devete rupe na svirali" do sadašnjeg da Mladić i drugi moraju u Hag - sada je to "prava rupa na svirali".

Naši neki lideri kažu da postoji politička volja da se Mladić i drugi uhapse i isporuče Hagu. Koja je to i čija politička volja? Koliko se razumem u narod, nije to narodna volja, nije bar većina naroda. Ta volja je volja grupe političara koja je pod velikim pritiskom, sa jedne strane Haškog tribunala, a sa druge naroda, svoga naroda - "čijem će se privoleti carstvu?" Plašim se da nemaju dovoljno mudrosti za rešavanje ovih problema - Kosova i Metohije i Haga.

Blagostanje ili utopija
Kada pišem o ovim našim problemima, ne mogu da se ne prisetim šta se radi u Iraku, kako je to "oslobođenje" kada se masovno tamo između sebe tamane. Ostvaruje se ona poznata "podeli pa vladaj", to je bila politika svih sila i u prošlosti. Pa šta je poradio Izrael protekli mesec u Libanu? Zar je narod u Iraku, Libanu, kriv?

Živimo u nadi da će jednoga dana, u nekom veku, prevladati dobro nad zlom, pravda nad nepravdom, Bog na đavolom, da će se jednom ostvariti san da ljudi žive u sreći i blagostanju. Neće to doći samo po sebi, ljudi se moraju boriti za to, boriti u celom svetu, boriti svaki dan, na svakom mestu. Onaj nevidljivi sve posmatra, svako će doći pred njegov sud.

Dragan Ugarčina, Čačak

Trezvene reči g. Branimira Kuzmanovića predsednika opštine Vračar, koje ga, nadajmo se, neće koštati položaja, da se veliki deo opštinskog novca "raspoređuje na nivou grada i Republike" najbolje govori o tome kuda ide naša tranzicija. Ne ka onome o čemu se zvoni na sva zvona, već ka očuvanju prevaziđenog i starog. Svojevremeno je u Titovoj Jugoslaviji skoro sav novac koji su "uplaćivali zaposleni za svoj jedan-jedini sindikat", a zapravo je to bilo odbijanje od plate, odlazio "u centralu". Te bi za proslavu državne Nove godine firma, a ne sindikat "odvajala" novac za paketiće, a firmin sindikat vršio raspodelu. "Centrala", opet, nije bila odgovorna nikom živom osim svojoj partiji.

Sadašnje "raspoređivanje" opštinskog novca je po karakteru ista priča. Čak je i gora u poređenju s izvesnim periodima Miloševićevog režima. Tako je, još tada opoziciona, opština Vračar 1995. godine glatko pomogla štampanje jedne od knjiga dole potpisanog. Deceniju kasnije, u maju 2005. godine, u prepunoj sali opštine Vračar, emitovana je pretpremijera dokumentarnog televizijskog filma "Podrum Svetih žrtava", ali je već narednog meseca prestao da izlazi lokalni Vračarski glasnik, koji je o tom događaju imao opširan prikaz. Sve i da materijalni razlozi, kažu, već neki novi zakon, nisu bili razlog gašenju "opštinskog lista", koji čitaoca nije koštao ni dinara, istanjenost budžeta namenjenog kulturi bila je očevidna i pre i posle pomenute pretpremijere. Opština je dala salu, i koktel potom, ali... Predlog da se u nastavku postavi izložba fotografija odmah je pao u vodu, jer bi opština za to mogla da da jedva 5.000 dinara... Dala bi prostor, panoe...

I tako dalje i tako dalje, u istom klecavom i sirotinjskom stilu. Te je vrlo daleko ono vreme kada će se svaki državni službenik, uključujući i ministre, osećati odista odgovornim i pred najbeznačajnijim svojim poreskim obveznikom. Ostaje stara priča, uz novi refren kada zaškripi po ministarstvima bilo gde u "centrali": kriv je Dinkić! A zašto opštini ne ostavljaju barem opštinsko, jer to što se na tom prostoru uradi ili ne uradi dade se odmah i opipati? E, to pitajte velikog pokojnika ili, još bolje, njegove učenike.

Brana Dimitrijević, Beograd

Svaki letnji raspust je vreme kada prosvetni radnici mogu da rade sve i svašta da bi zaradili koji dinar, da bi poboljšali svoju ekonomsku situaciju, platili dugove, račune struje, telefona i ostalo.

Ne znam koliko je njih moglo da ode na zasluženi odmor. Da. Odmor, a ne raspust, na more u goste, planinu, jezero sa svojim više nego bednim platama. Za prosvetne radnike nema odmora, nema ni fizičkog ni psihičkog, jer čovek koji jedva sastavlja kraj s krajem, koji se odriče osnovnih životnih potreba, a o kulturnim da i ne govorim, i što je najbolnije jeste što ne mogu svojoj deci da priušte ono što je neophodno.

Plate na minimumu
Gospodin ministar Vuksanović i gospodin ministar finansija Dinkić žive na drugoj planeti, nisu upoznati i ne žele da budu upoznati sa standardom prosvetnih radnika koji su tako poniženi i potcenjeni sa ministarskim odlukama o njihovom životu. Prosvetni radnici su, prema njihovom vrednovanju, najlošiji radnici jer su od svih baš najgore plaćeni.

Shvatam da je teško gospodinu Vuksanoviću u svom ministrovanju koje sadrži dva resora - prosvetu i sport. Pa tako se navijački i ponaša gospodin ministar, pa više navija za sport nego za prosvetu. Nedavno je izjavio da je obezbeđen novac za sledeću školsku godinu za seminare koje moraju da pohađaju nastavnici. Što ste hteli s tim da kažete? To je, po Vama, prioritetno jer smatrate da su vam nedovoljno stručno osposobljeni nastavnici i profesori, pa treba hitno da dođu do tuđeg znanja, a ono što su do sada učili, radili, postizali zavidne rezultate i na tom vašem Zapadu više ne važi.

Da li ste, gospodine ministre, planirali te seminare subotom i nedeljom, bez plaćanja dnevnica i slobodnih dana. Da li Vas zanima i informacija da direktori nemaju para da realno odnosno, po pravilniku, plate profesore za učešće na takmičenjima, za osvojena visoka mesta i slično.

Sveti Sava nepodoban!?
Ko ih kontroliše? Ko kontroliše te komandante koji samo naređuju, a kod postignutih zavidnih rezultata uživaju i sve sebi pripisuju uz svoj mandat kao veliki lični uspeh, njihov i njihove škole jer ste im dobro došli u momentu izbora drugog mandata, ali one koji su radili i više nego na zapadu ne platiše, a kamoli nagradiše.

Ta vest "nabavka sredstava za seminare" potresla je i uzbudila mnoge nastavnike jer ih i sledeće godine čeka ista agonija. Da ti direktori imaju mandat da, sa svojom titulom, traže strahopoštovanje, a ne samo poštovanje ličnosti koja poseduje određene ljudske ili neljudske kvalitete.

Vi, gospodine ministre, dolazite u jednu srednju školu gde direktorka skida sliku Svetog Save da ne vide gosti našeg prosvetitelja, a to su gosti iz Nemačke i drugih zemalja. Zašto se to radilo? Strah je i stid da možda stranci vide našeg prvog prosvetitelja. Eto, tužnice i jadnice kako se ponaša a direktoruje. Ona bi, po meni, odnosno, staroj izreci prodala veru za večeru. I u toj školi se uči veronauka. Trebalo bi prvo uputiti te i takve direktore na seminare iz veronauke, građanskog vaspitanja - odnosno, lepog domaćeg vaspitanja koje nisu poneli iz porodice, a i zašto bi kad im to nije bio uslov za postavku direktora.

I posle svega, početku školske godine treba da se raduju đaci, roditelji, direktori, ali ne i nastavnici sa ovakvim platama i ovakvim direktorima.

Dušanka Šolaja, diplomirani pedagog, Beograd