Tako je i počelo, još onog znamenitog 5. oktobra. Kao grlom u jagode, a da niko od vođa nije znao ša hoće. I počele su improvizacije: umesto energičnog rušenja apsolutističke vlasti, stvoren je truli kompromis sa njenim predstavnicima.

Udri brigu na Guču
Sloba je srušen, a šta ćemo s njim? "Lek" je nađen prebacivanjem lopte u avliju Tribunala, jer je nedostajao jasan program suđenja za sva njegova zlodela, a ne samo zbog nekih rabota sa parama. A, da je Milošević sa svojim trabantima izveden pred naše sudove, to bi se pretvorilo u tragikomičnu farsu kao i suđenje ubicama Đinđića. Posledice improvizacije osećaju se i danas, uprkos nedovoljno naoštrene "Sablje", jer sudbina demokratije i dalje zavisi od ostataka stare vlasti.

Nemajući jasan koncept promena i revolucionarnu odlučnost, i dalje se samo improvizuje. Još je na snazi stari Ustav, novi zakoni su mrtvo slovo na papiru, a stalno se i menjaju i "dopunjuju". Improvizacija. Ona karakteriše privatizaciju, odnos prema Vojsci, pa i takve sitnice kao što je zamena tradicionalnih "plavih" dresova sportista novim i komičnim, koji podsećaju na maniju stavljanja šahovnice gde treba i ne treba. Vlada liči na raštimovani hor; ministri rade šta hoće, improvizuju bez jasne i osmišljene vizije o novome. Jačamo dinar, bez realne osnove u razmahu i produktivnosti privrede, organizuju se "kursevi" za nezaposlene, kao da će se time stvarati radna mesta. Demagoški se borimo za Kosovo, ne misleći na posledice ako bi se ovakav KiM vratio u sklop matice. Da ponovo isučemo "sablju", boreći se protiv tamošnje mafije i da odvajamo od usta da bismo finansirali taj džak bez dna. I žalimo za izgubljenim morem, koju nema ni Austrija, ni Švajcarska, a njihovi građani, ipak, sasvim "pristojno" žive, i vide more mnogo češće nego naši građani. Šefu "kapitalne izgradnje" važniji je trubački sabor u Guči, nego završavanje "koridora 10", koji je trebalo da bude gotov još za Olimpijadu u Atini. Menjamo školske programe, eksperimentišući s decom, ne misleći na njihovu budućnost.

Daleko od zdrave pameti
I tako dalje, u beskraj. Mali Napoleon, ministar finansija, utrošiće milijarde na periferne stvari, umesto da oživi privredu, pa da svi imamo normalne plate, a ne da se pridružimo Evropi kao siromašni rođaci koji zavise od tuđe milostinje. I raspirujemo poznatu srpsku neslogu čak i među demokratskim snagama, dozvolivši ostacima stare vlasti da nas ucenjuju.

Improvizacije svuda i na svakom koraku, daleko od zdrave pameti i smisaone vizije. Ali, vlast je slatka; ona pojedincima donosi bogatstvo. A, narod?... More, ko još mari za narod!

Mihailo Stebal, Novi Sad

Trgovina ljudima. Možete li da zamislite sebe kao robu. Da vas merkaju, pipkaju, skidaju, opipavaju, probaju, te da vas kupe ili odbace. Možete vi da negodujete, svađate se, vrištite, pružate i fizički otpor, ali ste u kandžama neljudi, otpadnika, kriminalaca, bosova mafijaša. Ko vas je gurnuo u trgovinu, u to da ste roba, stvar, neljudsko biće koje oseća, bira, te prihvata ili odbacuje.

Roditelj? Zar onaj ko vas najviše voli? Onome kome svakim delićem bića pripadate. Onaj kome najviše verujete, koga najviše volite. Zar on da vas gurne na tezgu žive robe. O, zar je i to moguće. Prodati svoje čedo, svoje sve, zarad malo novca. Da bi roditelj preživeo. Pa kako on to da živi kad nema deo sebe, najbolji deo, vrednije od njega samog. Svoje potomstvo. Imali višak dece, te i za prodaju. Ne mogu deca da budu višak, mogu odrasli da budu u manjku ljudskosti. Zakon zabranjuje, kažnjava, ali trgovina belim robljem cveta, i zimi i leti. Naravno, i u proleće.

Šta može država. Mnogo. Da rigoroznim zakonskim propisima zabranjuje i kažnjava pojave trgovine ljudskim bićima. Da li to država čini. Da, kao i sve drugo, sasvim nedovoljno, nedozvoljeno malo. Odgovorni su neodgovorni a na odgovornim funkcijama. Prozivamo ih, sankcionišimo, i najurimo.

LJubiša Mihajlović, advokat, Svrljig

G. Branko Milanović, stručnjak Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, u napisu "Da li postoji plan B", objavljen u jednom beogradskom listu 30. avgusta. pomenuvši Finsku, napravio je grubu materijalnu grešku.

Milanović piše: "Naime, moguće je Ahtisarija, bivšeg predsednika Finske, podsetiti da Finska nije platila takoreći nikakvu cenu za svoju pripadnost Trojnom paktu i podršku fireru sve do septembra 1944 godine. Zar se ne može onda govoriti i o krivici sadašnjih pacifistički raspoloženih Finaca za milione žrtava rata, holokaust i koncentracione logore? Očigledno je da tako nešto nema nikakvog smisla. Krivica ja uvek individualizovana.

Ahtisari ne predstavlja Finsku
U čemu je u ovoj izjavi problem, a šta nije sporno? Nije sporno da je Marti Ahtisari plaćenik administracije SAD koji samo formalno prima platu na blagajni Ujedinjenih nacija. Ja sam, čini mi se, prvi u Srbiji javno reagovao na kandidaturu Ahtisarija za glavnog pregovarača. (Glas, pod naslovom "Marioneta Kondolize Rajs").

Nije, naravno, sporan deo teksta gospodina Milanovića da nijedan narod, pa ni Finski, ne može biti odgovoran za držanje Finske u Drugom svetskom ratu. Sporno je, međutim, to što se o položaju Finske u Drugom svetskom ratu kod nas još nedovoljno zna.

Finska nikada nije pripadala, niti je bila član fašističkog Trojnog pakta, pa otuda, naravno, ne može biti odgovorna, ne samo narod nego ni ratno rukovodstvo Finske, za fašističke koncentracione logore i holokaust. Sjedinjene Američke Države u Drugom svetskom ratu nisu objavile Finskoj rat kao, na primer, Velika Britanija. SAD nisu svrstale Finsku u fašističku koaliciju Trojnog pakta. O tragediji Finskog naroda u tom ratu istoričari iz brojnih zemalja su napisali tomove knjiga da bi objasnili "slučaj Finske" u Drugom svetskom ratu. A "slučaj" jeste složen.

Naime, predosećajući sukob sa Nemačkom, da bi bolje zaštitio Leljingrad - granica Finske i SSSR je tada bila veoma blizu Lenjingrada - SSSR je u drugoj polovine 1939. zahtevao od Finske da izvrše zamenu teritorije u blizini Leljingrada, nudivši čak svoju dvostruko veću teritoriju u šumama sovjetske Karelije. Na ovaj zahtev Finska nije pristala, iz razumljivih razloga, tim pre što je teritorija koju je SSSR tražio bila snažna industrijska oblast, sa velikim starim kulturnim centrom Vipurjem (Viborgom). U brojnim pregovorima, finska vlada je pokušala da izbegne sukob sa SSSR, pristajući da ustupi nekoliko svojih ostrva u blizini Lenjingrada i deo granične teritorije. Pošto su pregovori propali, Crvena armija je napala Finsku. Tako je izbio tzv. Zimski rat koji je trajao od 30. novembra 1939. do 13. marta 1940. Finska armija se hrabro odupirala nadmoćnoj Crvenoj armiji, čemu se u to vreme divio ceo svet. Ipak, pred nadmoćnom armijom, Finska je kapitulirala, a SSSR joj je oduzeo Karelijsku prevlaku.

Odstupnica savezničkoj pomoći
Napadom Nemačke na SSSR, 22. juna 1941. godine Finska je videla svoju šansu da povrati otetu teritoriju. Za samo nekoliko nedelja Finska armija je izbila na svoju staru granicu. I tu je za sve vreme rata do 1944. ostala ukopana. Istina, u nekim periodima iz operativno strateških razloga finska armija se nalazila i preko stare granice. I Hitler i Gering i mnogi drugi najviši nemački visoki oficiri i diplomate dolazili kod maršala Manerhajma, komandanta finske vojske, zahtevajući da Finska preseče "žilu kucavicu", tzv. Murmansku železnicu kojom su zapadni saveznici za sve vreme rata doturali Lenjingrađanima hranu i oružje. Da je finska armija na to pristala ne znamo šta bi se desilo sa Lenjingradom. Prema jednom finskom istoričaru, ironija je da je SSSR napao Finsku da bi bolje obezbedio Lenjingrad, a ispostavilo se da je upravo finska armija doprinela herojskoj borbi Lenjingrađana da prežive opsadu. Godine 1944. 19. septembra završen je rusko-finski tzv. Produžni rat, čime je Finska izgubila 10 odsto teritorije i platila veliku ratnu odštetu. Saveznički (ruski) sud osudio je jedan broj ministara ratnog finskog kabineta na zatvorske kazne, ali su ubrzo svi pušteni na slobodu.

Finska u Drugom svetskom ratu jeste primala hranu i oružje od Nemačke, ali ne u okviru nekog međudržavnog ugovora i pogotovu ne pristupanjem Trojnom paktu. Tragedija finskog naroda je bila u tome što je bio prisiljen da se bori za svoju teritoriju u izmenjenim uslovima kada je SSSR, agresor u odnosu na Finsku, postao član antifašističke koalicije. Prema mom mišljenju, pravo pitanje za Ahtisarija je zašto se baš on prihvatio prljavog posla da organizuje otimanje Kosova od Srbije, on, Finac, čija je zemlja vodila dva rata da bi sačuvala svoju teritoriju. Moj odgovor je da Marti Ahtisari jeste po nacionalnosti Finac, ali on danas ne predstavlja finski narod. On je samo puki strani, američki plaćenik.

Koliku je cenu Finska platila za svoje ne dobrovoljno držanje u Drugom svetskom ratu je druga tema koju ćemo zbog prostora ovde izostaviti.

Naš običan građanin i ne mora da zna sve zamršene okolnosti držanja Finske u Drugom svetskom ratu. Ali, stručnjak u Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir bi to morao da zna.

Čedomir Cvetković, Beograd

Reč je o banji Gornja Trepča, prirodnom lečilištu smeštenom u pitomoj čačanskoj kotlini na 460 metara nadmorske visine između šumovitih planina Vujna i Bukovika. Blaga klima, nezagađena sredina, izvrsna domaća hrana, lekovita voda i etnografska baština pružaju ogromnu mogućnost za lečenje, odmor, rekreaciju i relaksaciju.

Ova banja, biserna školjka u srcu Šumadije, čuva i vraća zdravlje, blagotvorno deluje na svaki organizam. Voda je, zaista, čarobna. Impresionira predusretljivost i gostoljubivost meštana, disciplinovanost gostiju, korektnost zdravstvenog osoblja, uslužnost ugostiteljskih radnika i prodavaca i dr.

No, zašto i odakle naziv "Atomska banja"? Naravno, zbog "atomske strukture" vode. Naime, pored stabilno koncentrisanih mineralnih sastojaka, fizičko-hemijskih svojstava i bez većeg variranja godišnje temperature, voda sadrži i retke elemente cezijuma, stroncijuma, rubidijuma, litijuma, kobalita, vanadijuma, radona, titana i urana. Otuda ideja maštovitih kumova - bolesnika.

O lekovitosti ove banje najbolje opisuje njen višedecenijski vrsni lekar, naučnik i entuzijasta i dugogodišnji direktor doktor mr sci Svetomir Aleksić, specijalista fizikalne medicine i reumatologije, koji je najzaslužniji arhitekta ovog lečilišta. On kaže da Banja Gornja Trepča leči reumatska oboljenja, regenerativna i zapaljenska, neuropsihijatrijska obolenja, bolesti gastrointestinalnog trakta, perifernog nervnog sistema i krvnih sudova, zatim cerebralnu paralizu i sklerozu multipleks. Banja pruža kompletan balneofizikalni tretman. Primarnost u ovom lečilištu ima prirodni faktor, mineralna voda koja se pije i u njoj kupa.

Treba reći da je Gornja Trepča mirno mesto, bez bučnog provoda, što odgovara bolesnicima i gostima. Tim pre, jer im je potrebna tišina, mir u oazi kiseonika. To ne znači da ovde nema zabave i razonode. Naprotiv, mnogo KUD gostuju sa veoma uspešnim programima na otvorenom prostoru, besplatno.

Prof. dr Slobodan Vasilev, Beograd