Danas svet živi u vremenu totalne poremećenosti svih vrednosti. Grubo nasilje neoliberalnog kapitalizma u liku njegovog promotera Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika zbunilo je čovečanstvo do mere beznađa. Običan građanin ima samo ograničenu sliku o tome šta se u svetu danas zbiva. Slika se uglavnom svodi na dvojne aršine politike SAD i Evropske unije, na otimanje - silom oružja - tuđih izvora energije i sirovina i ubijanje malih naroda koji se tom nasilju suprotstavljaju. A zbivanja u svetu sve jasnije ukazuju da je sadašnje stanje međunarodnih odnosa neodrživo i eksplozivno.

Dvostruki aršini demokratije
Uzmimo kao najdrastičniji primer fenomen današnjih SAD, koje imaju dva suprotstavljena lica. Sa jednim licem SAD su zemlja najrazvijenije parlamentarne demokratije, humanih društvenih odnosa, visokog nivoa zaštite ljudskih prava, pomoći nerazvijenim zemljama i podrška obespravljenim zemljama za ostvarenje slobode i demokratije. Zemlja napredne nauke i razvijene privrede i tehnologije.

Ali, to zvanično, propagandno lice SAD je apsolutno neistinito, lažno, osim dela koji se odnosi na visoki nivo nauke, razvijene privrede i pojedinaca intelektualaca koji osuđuju politiku administracije. Demokratija u SAD je relativna i ima izvesnih pogodnosti za deo stanovništva, mada je, u suštini, u znatnoj meri formalna. Ali i takva kakva je u SAD ne važi za spoljni svet, ne računajući tu razvijene zemlje zapadne Evrope. Beskrupulozno otimanje energenata i sirovina širom sveta radi zadovoljavanja potreba sopstvene privrede i održanja visokog standarda građana SAD, u politici SAD izjednačuju se civilizovane i društveni sistemi srednjovekovnog tipa, diktature i demokratske vlade, sve zavisno da li podržavaju ili se suprotstavljaju politici SAD. Međunarodno sudstvo je u potpunosti potčinjeno politici SAD. Poštuju se samo one međunarodne konvencije i one rezolucije Ujedinjenih nacija koje nisu u suprotnosti sa egoističkim interesima SAD... Sve je to poznato. Ali, vapaji malih, siromašnih i nemoćnih zemalja su glas usamljenog čoveka u pustinji.

Jedna vrsta problema je u sledećem - javna glasila, naša i druga nezavisna u svetu, svakodnevno donose informacije o pojedinačnim nasilničkim aktivnostima SAD širom sveta. Međutim, i kod nas, ali i u svetu nedostaju razmatranja globalnih razmera o suštinskim problemima društvenih sistema, o tome da li je održiva i dokazana apsolutna prednost kapitalizma ili je moguća i prednost nekih drugih formi društvenog uređenja, među kojima i demokratskog socijalizma.

Fenomem kineskog socijalizma
Velika je istorijska greška rukovodstva SSSR koje nije otkrilo mogućnost preobražaja sovjetske privrede i sistema u pravcu liberalizacije i demokratizacije. Šteta je ogromna ne samo za narode bivšeg SSSR-a već i za ceo svet jer je SSSR bio jedina značajna prepreka za obuzdavanje nasilja liberalnog kapitalizma i agresivne politike SAD i Zapada. Čudno je da su sovjetski rukovodioci zaboravili na pozitivne rezultate Lenjinove nove ekonomske politike (NEP) u prvim godinama Oktobarske revolucije, koja je istina bila kratkog veka, kao puta racionalne i slobodnije ekonomije humanijih društvenih odnosa.

Da se ta fatalna greška sovjetskih rukovodilaca mogla izbeći, najbolji je dokaz sadašnji ekonomski razvoj Kine, uprkos činjenici da se taj gigantski rast ostvaruje i dalje pod dominantnim, rukovodećim uticajem Komunističke partije Kine. Naša i druga glasila u svetu uglavnom samo registruju fenomen brzog razvoja kineske privrede, nauke i kulture, ali nedostaju analize i odgovori na drugo, bitno pitanje - kako je taj snažni napredak Kine bio moguć pod vlašću komunista. A takva analiza bi dovela i do odgovora na pitanje da li je socijalizam, kao društveni sistem, a priori neodrživ ili, naprotiv, ne samo održiv nego i uspešniji i humaniji od liberalnog kapitalizma. Da li je moguć i neki drugi napredni društveni sistem humaniji u odnosu na "američki san"?

Kvo vadis svete
U vezi s tim pitanjem je i potreba da se razjasni šta se desilo s Pokretom nesvrstanih zemalja i da li je na vidiku njegova stvarna revitalizacija ili javljanje nekog drugog pokreta koji bi ponovo okupio zemlje u razvoju u borbi za ravnopravne odnose u svet. Da li će Kina, a možda i Rusija i Indija biti pokretačka snaga takvog novog pokreta.
I, najzad, da li je realno ili čak neizbežno da u današnjim uslovima međunarodnih odnosa male zemlje, ugrožene nasiljem velikih sila, pre svega SAD, svoj položaj proglase ratnim stanjem i okupe sve političke partije i pokrete u jedinstveni front - ne obavezno u jedinstvenu vladu - borbe za opstanak. Nauka mora da nam pruži odgovore na ova i druga relevantna pitanja.

Branko Božanić, Petrovaradin

Specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari optužio je srpski narod da je kriv za izbijanje ratova u bivšoj Jugoslaviji, od 1990. do 1999. godine.

Ovakva izjava je, kao što se zna, u suprotnosti s činjenicama jer su separatističke republike Slovenija, Hrvatska i BiH odbile da svoje osamostaljenje obave po odredbama Ustava. Ali, pošto bi se, ustavnim rešenjima, postavilo pitanje srpskih etničkih i istorijskih teritorija u BiH i Hrvatskoj i pitanje državotvornosti srpskog naroda u njima, ove dve republike su, u dogovoru sa Slovenijom, odlučile da ratuju. Znači, nema nikakve krivice tadašnjeg Predsednika Srbije Slobodana Miloševića i srpskog naroda za izazivanje rata - kako to tvrdi predstavnik UN.

Vlada se nije ogrešila o istinu kad iznosi ovakav zaključak jer je vlada, svojom notom od 17. jula 2006. godine, obavestila diplomatsko-konzularna predstavništva (uzimajući podatke iz dokumentacije Tužilaštva Tribunala u Hagu), da su separatisti u ove tri republike naoružavani iz Mađarske, SR Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Velike Britanije, Francuske, Holandije, Čehoslovačke, Poljske i Španije, pa i ova činjenica govori da za rat nije kriv srpski narod i Predsednik Slobodan Milošević.

Zaprepašćujuće to što je g. Ahtisari optužio srpski narod i naveo da on mora da plati neku cenu za svoju krivicu. Za savezništvo s nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom nije platio ni hrvatski, ni albanski, a ni mnogi drugi narodi, iako su njihove države tada izvršile i genocid nad srpskim narodom.

Vlada RSK moli diplomatsko-konzularna predstavništva da obaveste svoje vlade da preduzmu mere da kako bi se predstavnici UN, i suverenih država obavezali da se, u svom delovanju, pridržavaju odredbi Povelje OUN o ljudskim pravima i drugim aktima međunarodnog prava, što u ponašanju gospodina Martija Ahtisarija nije slučaj. nRatko Ličina, ministar u Vladi RSK

Vlada Srbije postigla je da ima neverovatnog ministra koji, ne samo da nije u obavezi da nešto ozbiljno uradi, već se javno oglašava da je on na toj dužnosti samo forme radi. Ministar prosvete i sporta, na radost onih koji se sportom bave, ne meša se u ovu oblast i tu je stvarno samo forme radi, pa mu zbog toga niko ništa i ne zamera. Nažalost prosvetnih radnika, gospodin je ministar i za ovu oblast, ali se ponegde meša u poslove obrazovanja, iako je i ovde samo forme radi. Tako će ministar, kad dobije zadatak od ministra finansija, veoma ubedljivo objasniti zaposlenima u prosveti da norma časova treba da se poveća sa 20 na 24 časa nedeljno, jer malo rade, da su grdne pare date na uređenje pojedinih škola i to bez kriterijuma, da su neki prosvetni radnici sa ili bez razloga putovali u inostranstvo. Međutim, ako se u školama desi neki problem, kao što je pojava droge, nasilja, alkoholizma ili verskih sekti, onda je ministar prosvete samo forme radi ministar, a za sve to su krivi direktori i lokalna samouprava. Ako se smanji gradivo osnovcima ili, recimo iz nacionalne istorije, onda je to zasluga ministara pre svih, budući da je to na radost učenika i roditelja. Međutim, dobro bi bilo kad bi ministar uveo i nešto novo u obrazovanju, kao recimo, predmet "nov svetski poredak", da se učenici upoznaju sa budućnošću, ako već moraju da zaborave prošlost.

Mora se zaključiti da i ministru, koji je to samo formalno, nekad nije lako. Postavi se, recimo, direktor Škole za zaštitu vida "Dušan Kovačević" u Beogradu. Takav izbor direktora, iz nekog razloga, ne dopadne se "visokom funkcioneru", članu opštinskog veća, kome nije u nadležnosti da o tome odlučuje, ali je u moći da ministru "zavrne uvo" i tako ga natera da bude malo i pravi ministar, što podrazumeva da mora biti poslušan, s obzirom na to da je to samo forme radi. I tako Ministar prosvete samo formalno postavlja direktore škola, što znači da su direktori škola samo formalno direktori, formalni direktori znači postavljaju profesore koji su to samo formalno. Pa izgleda da je nama obrazovanje samo forme radi jer deca pametnih roditelja (a mi samo takve roditelje imamo) ne moraju ni da uče školu.

Do kraja ove školske godine očekuje se da se smeni oko 400 direktora škola, kako piše u novinama. Žalbe na izbor direktora će biti glavni posao za gradske i republičke inspektore, a to jasno ukazuje da se ne postaje lako direktor škole, a pogotovo se teško ostaje na tom mestu. Šta će tek biti ako se vlast promeni, ko će onda da nađe tolike nove direktore škola sem ako ne dođe opet Gašo Knežević da po drugi put zavede "red" u školama.

Mr Miloš Miljković, Beograd

Gospodin Laki, inače u narodu Srbije daleko poznatiji kao Fini Finac koji nam je oteo Kosmet te famozne 1999. godine, to jest Marti Ahtisari, očito je prvi važniji političar u pregovorima o konačnom statusu Kosova i Metohije, koji je načisto izgubio živce. Džaba toliko političko iskustvo, džaba tako uticajan status i funkcija u samom Savetu bezbednosti i međunarodnoj zajednici - jednostavno, čoveku se mnogo žuri sa proglašenjem tog statusa jer, valjda, žiro-račun ne može više da čeka, ako već toliko mogu ljudi na Kosmetu da čekaju i strepe?! Biće da se, ipak, malo zaleteo drug Ahtisari!

Srbija trenutno nema šta da izgubi oko Kosmeta, to Finskom Lakiju nisu javili, jer to što treba da izgubi nije trenutno pod njenom (srpskom) ingerencijom. Za razliku do onih koji Kosmet već godinama drže pod vlašću sada već mogu da strepe i pitaju se kako mogu da ga zadrže, a da sve bude po zakonu i pravdi.

Istini za volju, međunarodnoj zajednici uopšte ne odgovara ponašanje
Srbije, koje više nije drčno i prkosno, već više deluje kao ono stanje mirne vode koja sama breg roni. Izjava Ahtisarija zašto treba da izgubimo Kosmet imala je samo jedan probni balon i funkciju - kako iznervirati srpsku pregovaračku stranu! Čovek je navikao na aroganciju i lažnu samouverenost bivše vlasti tog leta 1999. godine, pa misli da opet može na istu mantru da nas prevesla. Naravno, i tada se videlo, taj Fini Finac nije zračio nikakvom inteligencijom, već je iz njegove pretnje i retorike stajala moćna i gola vojna sila Nato alijanse, a Kosmet je tu bio samo koleterala.

Kažu, u partiji pokera ko prvi izgubi živce taj uvek gubi i partiju. Evidentno je da je revnosni finski pokeraš izgleda baš izgubio živce, ali on sigurno neće izgubiti ništa zbog toga jer ne igra za svoje pare i teritoriju. Ali jednu stvar je već debelo i kredibilno izgubio, a to je ličnu (ne) pristrasnost i neutralnost. To su dovoljni uslovi da bude izbačen iz ove prave pokeraške igre oko statusa Kosova i Metohije!
Ovo je sada već stvar viteštva i obraza, ili će se čovek sam povući sa visokog mesta, ili i dalje glumiti beskompromisnog međunarodnog američkog buldožera za specijalne namene, a sa specijalnim ovlašćenjima da može da ore sve naše drumove i puteve.

Milutin Mlađenović, Beograd