GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Saobraćajne nesreće uzimaju živote kao da je Srbija u ratu

Drumski danak u krvi

Kada bi broj vozila na našim putevima predstavljao standard života već bismo bili u Evropskoj uniji. Međutim, toliki broj automobila stvara suprotnu sliku o nama. Srbija je jedna od najcrnjih "crnih rupa" Evrope po saobraćajkama na našim lošim putevima.

Hiljadu poginulih godišnje

Ne prođe dan, a da se na našim drumovima i ulicama ne dogodi neka saobraćajna nesreća sa najtežim posledicama. Stradaju automobilisti, vozači traktora, motoristi, pešaci... Spisak onih koji svojom ili tuđom nepažnjom, ili iz nekog drugog razloga gube život u saobraćaju, sve je duži i tragičniji. Plaćamo danak u krvi. Srbija kao da je u ratu zbog ljudskih gubitaka na drumovima. Naročito u ove letnje dane.

Evo, ovaj najnoviji primer od ovog vikenda. Po pisanju Glasa javnosti, pod naslovom "Dan užasa na putevima" kaže se da je 20 ljudi povređeno u tri udesa u Novom Sadu i Beogradu, od kojih petoro dece. Što je mnogo, mnogo je, a Ibarska je posebna priča.

Statistika nesreća je neumoljiva: godišnje u ovoj zemlji smrtno strada skoro hiljadu ljudi, mnogo je veći broj onih koji dožive teške telesne povrede od kojih ostaju trajni invalidi, dok je materijalna šteta neprocenjiva. Za deset godina nestane čitav jedan mali grad.

Saobraćajne nesreće sa najtežim posledicama posebno su učestale u ovim letnjim danima, kada se odlazi na godišnje odmore, češće putuje, koristi lepo vreme za izlete u prirodi, posete rođacima u unutrašnjosti. Takođe sve je veći broj mladih koji voze motocikle, od onih najmanjih do snažnih japanskih mašina... sa više desetine konjskih snaga i koji naprosto počinju da preplavljuju ulice širom Srbije. Voze prebrzo, često bez kaciga... Gde leže uzroci najtežih nesreća, kako ih sprečiti, ili bar smanjiti njihov broj, samo su neka od mnogobrojnih pitanja na koje saobraćajni i drugi stručnjaci godinama teže da odgovore. Da li smo učinili sve što je potrebno, što se može, da se broj žrtava na našim putevima smanji? Očigledno je, svakodnevni izveštaji po novinama to pokazuju, nismo. Jer, da samo politika poštenih kazni za saobraćajne prekršaje nije dovoljna.

Stanje na našim drumovima

Uzroci nesreća su višestruki i kao takvi se moraju rešavati. Od stanja na našim drumovima, koja su u najvećem delu više nego katastrofalni, preko saobraćajne signalizacije koja je uglavnom neuredna i neažurna, a veoma često zbunjujuća. Onda opšta kultura i obrazovanje onih koji sedaju za volan, kvalitet obuke vozača, pa do stanja voznog parka kome je sadašnji prosek starosti oko 14 godina. Ruku na srce, osim auto-puta od Beograda prema Nišu i granici sa Hrvatskom, većina ostalih saobraćajnica, je u jadnom stanju, prepuna rupa i zakrpa i vožnja je na takvim drumovima i za najiskusnije prava lutrija. Tu su i dotrajala vozila što u narodu kažu "skrntije" u odnosu na brzinska kola. Zbog ovih problema, istražni sudija kao uzrok obično navodi: "Iz nepoznatih razloga vozilo je skrenulo na suprotnu stranu..."Postavljaju se saobraćajni znaci umesto da se put popravi, zato je po pravilu vozač kriv, jer, "nije prilagodio brzinu uslovima puta".

Brzina kao zakon jačeg

Ako kažemo da se prebrzo vozi, da ima pijanih vozača, ispada da je to glavni razlog kad bi zanemarili uske puteve, rupe po njima... Mladi neiskusni vozači na motorima, brza kola... Voze u uslovima gde niko nikog ne poštuje, bez upaljenog svetla. Zakon brzine kao zakon jačega. Značajno poglavlje u ovoj tužnoj priči pripada auto-školama iz kojih izlaze nedovoljno obučeni vozači, što je posebna priča... Našeg danka u krvi-gde smo u Evropi, nažalost, prvi!

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac


Egzodus Srba sa Kosova u
oblandi međunarodne zajednice

Dok u Beču traju pregovori predstavnika srpske vlade i vlade kosovskih Albanaca, razmišljam o Planu Ujedinjenih nacija za evakuaciju Srba sa Kosova u slučaju da Albanci proglase nezavisnost, jednostranu naravno, ali uz dobro prikrivenu pomoć zemalja NATO pakta. One se javno trude da pokažu želju za višenacionalnim, viševerskim i višekulturnim Kosovom, a tajno sve čine da ono bude samo albansko, bez ijednog Srbina, muslimana ili Roma, dakle, nezavisno i etnički čisto.

Evo kako izgleda najgora varijanta plana egzodusa od međunarodnih brižnika za tela, duše i imetak Srba sa Kosova i Metohije. Ako se Albanci po proglašenju samostalno odluče na proterivanje Srba zbog osvete iz prošlosti, tada bi se u bekstvo dalo 70.000 ljudi. Po blažoj varijanti, gde bi se zaboravila osveta za prošlost, ali bi ostao izvestan pritisak, iselilo bi se 57.000, a bez pritiska i nasilja iselilo bi se 33.000 ljudi odmah po proglašenju nezavisnosti. Doziranje nasilja na račun osvete za prošlost, što ima za posledicu odgovarajući broj izbeglica deluje smešno, cinično, a što ne reći i zajednički planirano sa Albancima. Bez obzira na prošlost i osvetu, Srbi po pomenutom planu moraju da idu sa Kosova, a koliko i u koliko tura će otići sasvim je svejedno, nazire im se kraj. Ne znam zašto je za najgoru varijantu uzet izraz "osveta iz prošlosti", verovatno da bi se opravdali svakodnevni albanski zločini na Kosovu.

U periodu nasilnog osamostaljenja i iseljavanja o kretanju Srba iz udaljenih naselja - celina, enklava nema ni reči. Ne govori se o mogućim gubicima, niti o zaštiti izbeglica i od strane KFOR-a i Unmika. Ne govori se ni o jednom javnom organu sile i reda, i njihovom radu, osim o progonstvu Srba kao posledici albanske stihije - nasilja sa povodom, ili bez njega, uglavnom izmišljenim radi političke koristi Albanaca.

Kada je o kretanju izbeglica kroz Srbiju reč, plan je detaljniji. Postoje prihvatni centri, postoji maršruta kojom će se kretati do Boljevca i Prokuplja, a crvena strelica sa same makedonske granice pokazuje da je tu sabirni centar izbeglica iz južnih enklava Kosova i da će sa njima poći preševski i bujanovački Srbi. Da nije tako, sabirni centar bi bio iz svih krajeva pokrajine u severnom Kosovu, Kosovskoj Mitrovici i Podujevu. Ne govori se o državi Srbiji čijom moravskom dolinom se kreću izbeglice u pravcu Niša, niti o njenoj vladi, niti o rezoluciji Ujedinjenih nacija. Tih dvaju strana nema. Pa, ko je sačinio plan bez glavnih aktera? Albanci u pregovorima u Beču ne odstupaju ni za milimetar. Svi napori srpske vlade deluju smešno, a još više tužno i nemoćno pred već stvorenim planom Atlantskog pakta u oblandi Ujedinjenih nacija. Sveti Toma Akvinski je rekao: "Ni Božanstvo ne može ono, što se protivi logici".

Momir Vukotić, Batajnica


Trebaju nam tople
učionice, tabla i krede

Pročitao sam u novinama intervju ministra prosvete g. Vuksanovića-da će od 1. septembra biti manje gradiva za osnovce i da je 55 miliona evra iz Nacionalnog investicionog plana izdvojeno za kupovinu kompjutera, uređenje škola, biblioteka, kotlarnica, fiskulturnih sala i stručnog usavršavanja nastavnika. Da je to bilo pre nekoliko godina, možda bih se radovao tome, ali ovoga puta me to i ne zanima kao nastavnika matematike u jednoj maloj, seoskoj, brdsko- planinskoj osnovnoj školi, u vlasotinačkoj opštini jablaničkog okruga, i po mnogo čemu sam skeptičan.

Desetinama godina unazad, vodio sam bitku za uvođenje inovacija u nastavi u sopstvenoj školi, opštini i okrugu. Još u bivšoj Jugoslaviji svojim saopštenjima i koreferatima, učestvovao sam na mnogim tada jugoslovenskim i republičkim simpozijumima, kongresima matematičara, pedagoga, učitelja-pisao stručne metodsko-pedagoške članke...

Bez obzira na narušeno zdravlje, moji učenici su bili najbolji na takmičenjima mladih matematičara, zauzimali značajne nagrade u rešavanju zadataka u matematičkom listu, učenici osmog razreda svake godine, pa i ove godine, najbolji su u regionu ili među najboljima, ali to nema nikakvu važnost za moju sredinu u kojoj živim i radim.

I dalje sam zbog svojih uverenja "skrajnut" negde u stranu, ili mi se i dalje namerno ometa izvođenje nastave. Kreativno-stvaralački rad iscrpljuje, ako se radi pod teškim uslovima, u buci i velikoj hladnoći u učionicama, gde se pešači po više kilometara zimi i po snegu i kiši, često nemam ni krede za pisanje... Nadam se vremenu kada će se pitati oni koji nose dnevnik u rukama.

Miroslav Mladenović, nastavnik, Vlasotince


Kultura čačkanja nosa...

" Učitelji će moći da predaju engleski jezik u prvom razredu...", piše u vašem listu. Zašto ne početi već u vrtiću? Zašto ne uvesti engleski kao zvaničan jezik? Da ne bih ređao još više nebuloza da pređem na stvar. Nisam vrhunski pedagog, ali, kakvi su to pedagozi koji decu pre no što nauče da pišu i čitaju kako treba, svoj jezik - poželjno ćirilicom, guraju u "stranske " jezike?

S obzirom na to da se ovde u Njujorku često jede prstima, za čačkalicu se i ne zna, javno se čačka nos, zeva bez stavljanja ruke na usta, vrišti u svako doba dana, neće me začuditi ako krenu decu prvo tome da uče. Sa zapada je, "made in USA". Možda nam to donese progres?

Miodrag Bjelić, Njujork