GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Pitanje državnog uređenja zahteva temeljnu javnu raspravu

Mora li ta demokratija?

Društveni odnosi, politički sistemi zasnovani na principima parlamentarne demokratije su "večna" ali i kontroverzna tema i savremenog sveta. Danas više nego ikada.Naopako shvatanje vlasti

O demokratiji se danas raspravlja uglavnom na globalnom nivou. Tačnije, svetska javnost je opsednuta agresivnim nastojanjem Sjedinjenih Američkih Država i njenih zapadnih saveznika da, milom ili silom oružja, nametnu "ostatku" sveta svoj tip i shvatanje demokratije. Naravno, nije uopšte sporno da je reč o nametanju sopstvenih egoističkih ekonomskih i političkih interesa. I u našim javnim glasilima često se ukazuje na taj fenomen.

Međutim, više je nego zanimljivo da se u Srbiji ne vodi javna rasprava o dometima i prirodi naše demokratije. Da je narod u Srbiji nezadovoljan i razočaran stanjem u zemlji vidljivo je na svakom koraku. Zašto? Nabrojimo samo nekoliko "slika" iz svakodnevnog života.

Poslanici srpske skupštine ne rade u interesu naroda već, uglavnom, u sopstvenom interesu. Najznačajnija ministarstva su u rukama političara čije partije jedva da dostižu izborni cenzus. Vlada je organizovana po feudalnom principu pa se ministri međusobno glože a predsednik vlade ćuti ili je "neobavešten". Predsednik Republike je i predsednik opozicione partije i sa obe funkcije svim silama nastoji da sruši vladu zemlje čiji je predsednik. Velike i male afere se zataškavaju ili se njihovo rasvetljavanje oteže u beskraj, "uspešni biznismeni" za male pare pokupovali su državnu imovinu i najplodnije vojvođanske oranice. Jedva da je neka prodaja državnih preduzeća bez senke sumnje, a trebalo je nekoliko meseci da se uhapsi novi vlasnik "Rakete", srpske banke su uništene a strane, neke od njih, varaju klijente "po zakonu", privatnici prisiljavaju radnike da se za njih zadužuju, lokalne sudije pod pritiskom vladajuće lokalne partije donose skandalozne presude, javnost već mesecima protestuje zbog rada agencije za frekvencije ali je vlada i parlament podržavaju, itd.

Haos zvani 400 stranaka
Predsednik vlade, "legalista" promovisao je pravnu državu, ali se zakoni uglavnom ne poštuju. Sve to i mnogo štošta drugo kod nas nije normalno!

"Neobično" je da Zapad ne protestuje što imamo 400 partija a u SAD i u zemljama EU postoje samo dve ili nekoliko partija od kojih su uvek samo dve najvažnije. Kao da je 400 partija garancija da će Srbija dobiti demokratiju. Naši spoljnopolitički novinari i instituti, takođe, kritikuju politiku SAD nametanja demokratije silom. Ali, iz nekih razloga, ne upuštaju se u analizu prirode naše demokratije. A međunarodno iskustvo je već pokazalo da se principi zapadne demokratije ne mogu uspešno primeniti u mnogim zemljama. Najfrapantniji je primer Kine, komunističke zemlje, koja danas džinovskim koracima jača svoju privredu, podiže standard naroda i jača svoju vojnu moć. Zapad je zbog takvog napretka Kine užasnut. Zašto? Na primeru Kine se pokazalo da je u nekim zemljama, zbog specifičnosti, nemoguće bukvalno primeniti zapadnu demokratiju i da je neophodna, bar za izvesno vreme, neka vrsta "kontrolisane" demokratije, kao brana raspadu zemlje i potčinjavanju stranim interesima.

U kratkom novinskom napisu, naravno, nije moguće ukazati na sve najvažnije aspekte problema demokratije. Ali bi javna naučna rasprava na tu temu kod nas danas bila više nego neophodna.

Nada Suzić, Beograd


Srbija odmah mora da uloži u domaći proizvod

 

Srbi su narod nad kojim se sprovodi istrebljenje i koji svesrdno pomaže svetu u tome. Belom kugom, između ostalog, država Srba se sve više smanjivala i smanjuje se. Kao za inat, oni kojima ta činjenica odgovara, baš su prvi na listi nataliteta na tlu evropskog kontinenta,a verovatno i na čitavoj planeti. Zbog te činjenice danas se nalazimo pred otimanjem 15 odsto dela naše vekovne teritorije. Oni koji mogu, pobegli su ili beže iz takve države, a ostareli i onemoćali umiru na svojim ili tuđim pragovima.

Haški tribunal je sud ustrojen radi sprovođenja pravnog istrebljenja srpskog naroda. Taj isti sud zločince nad Srbima nagrađuje. Time jasno šalje poruke svetu o stavu prema Srbima, i njihovom rukovodstvu: Tadiću, Koštunici i ostalima. Za svo to vreme viđeniji Srbi se, do sada neviđeno međusobno svađaju, prazno nadmudruju, preko mikrofona i zvučnika, kao i televizijskih ekrana.

Mediji bitku biju za opstanak, objavljujući vesti o prodaji dece za koru hleba, samoubistvima i ubistvima vojnika, sestara i braće, očeva i sinova.

Niko, baš niko da se bar rečima ne suprostavi i gromoglasno vikne: "Stanite! Ovako više ne ide, jedini put do srpskog spasenja je proizvodnja i poštenje. Proizvodnja hleba, cipela, odela bicikla i ostalog, pa sve tako redom do savremenih mašina. A poštenje svih i svakog, od šefa države do šefova mesnih kancelarija. Kriminalce u zatvore, nezakonito stečenu imovinu oduzeti, pa prodati, a novac usmeriti proizvodnji... Zatim u svetu potražiti prave prijatelje, sa njima uspostaviti neraskidive odnose, u obostranom interesu, te nadalje ne dozvoliti da Srbija bude poligon smrti, stratišta, strelište i smetlište.

Niko od uticajnih se neće moći osloboditi odgovornosti u predstojećem vremenu preispitivanja svega, za poslednjih dvadest godina. Svako od odgovornih će odgovarati. Pošteđenih neće biti, niko se neće moći opravdani tvrdnjama da je hteo boljitak za Srbiju, ali su ga drugi smeli u tome. Morao je glasno i jasno da ukaže i pokaže na te koji uništavaju Srbiju, sadašnje i buduće generacije.

Advokat LJUBIĆA MIHAJLOVIĆ, SVRLJIG


Iste sudbine dva naroda sa Balkana i Urala

Spor koji tinja 14 godina, napisan je po šablonu: kako u najgorem svetlu prikazati Srbe, mada je reč o - Jermenima. G. Skot Tejlor prećutkuje klanje Jermena u Bakuu (prestonici Ajzerbedžana), kada je Gorbačov, uz klimoglav Džordža Buša, tek sedmog dana poslao tenkove, da to smiri. Reč je bila o bestijalnom etničkom čišćenju. Pokolja beše u Gungaitu, i drugim manje znanim gradovima. Na masovne proteste u Jerevanu, Gorbi je odgovorio slanjem specijalaca da ih rasture.

Nagorno Karabah bi u prevodu bio "Crni Sat". I najezda Mongola ga je, zbog čvrste odbrane, mimoišla. Vrletna ali drevna jermenska zemlja, baš kao što su nama naše Kosovo ravno i Metohija, sa spomenicima 5.000 godina stare jermenske civilizacije i kulture. NJu je Staljin dao Azerima. No kako stanovništvo beše 80 odsto jermensko, nazvana je autonomnom pokrajinom. Sukob je počeo uoči raspada SSSR-a. Potom se rasplamsao. Azeri su smatrali da je međunarodno pravo na njihovoj strani, i da su vojno jači. U početku su, doista, imali uspeh.

Godine 1993. učestvovao sam u lečenju i rehabilitaciji jedne mlade žene kojoj je azerski snajper otkinuo pola lica, ne u Nagorno Karabahu, već na teritoriji tek nastale Republike Jermenije, nedaleko od granice, dok je putovala autobusom. Uprkos faktičkoj blokadi (nema struje, gasa, itd), prema kojoj su sankcije kroz koje smo mi prošli dečja igra, Jermeni su ne svojom brojnošću, kako gudi g. Tejlor, već snažnijom motivacijom, vojno veštiji uspeli da oslobode sopstvenu zemlju. Umešao se Jeljcin, poslao Pavla Gračova, rat je stao. Gde se ko zatekao, tu sad stoji. Mada su žrtve svakodnevne.

Putevi crnog zlata vode preko Nagorno Karabaha. (Naftovog Baku-Crno more, izgradio je još kapitalista Jermenin a za trajanje Carske Rusije). Otud nepovredivost granica, ali onih koje je Josif Visarionivič iscrtao. I Brozove su poštovane, osim kada je o Kosovu i Metohiji reč. Pitanje "vraćanja" Nagorno Karabaha Azerima, podelilo je jermensku javnost. Tek su na noge stali (imaju barem struju), a zna se šta neposlušnom odmah sledi. A opet: kako se svog odreći?

Priznajem da sam, osim boljeg poznavanja činjenica, i ja pristrasan. Ne znam da li nas je iko za sve vreme jugoraspadanja, bolje od Jermena razumeo. Prilazili su mi na sred ulice, u Jerevanu, da me zagrle jer sam Srbin, dok su po drugim prestonicama, pljuštali članci poput Tejlorovog. No, barem mi ne duvamo u istu tikvu, žalosno je.

Brana Dimitrijević, Beograd


Istorija se piše zlatom

Tekst "Amnestija slobofiličnih nacionalista", objavljen u Glasu čitalaca 17. avgusta, zaslužuje komentar.

Dilema? Citirati ili odmah komentarisati. Ipak: Leonardo da Vinči: "Ko malo misli, mnogo greši". Saveljić želi da se na nedostojan način obračunava sa poštovanim gospodinom Branom Crnčevićem. Gospodine Saveljiću, Vi niste neprijatelj popularnog Brane, ali ste prijatelj njegovih neprijatelja koji blate našu istoriju. "Vidovdanski maskenbal" i "Nebeski Srbi" su reči o kojima će dati sud istorija. Istorija se piše zlatom, a zlato je skupo.

Zar Brana zaslužuje citirni "epitet: "Brana je i tada kao i sada bio bliži i draži Tarasu Buljbi od tamo nekog mrskog i ružnog antisrpskog Zapada". Vreme je pokazalo ispravno rasuđivanje mnogih naših ljudi, ali ima i suprotnog mišljenja. Napad na redakciju lista je neprimeren. Na pitanje Saveljića: "Ko u poslednje vreme objavljuje pisma slobofiličnih "nacionalista"? Odgovor je - oni isti koji su objavili i Vaš tekst. A onda nonsens. "Šta to Srbi treba da učine, da se oslobode Brane Crnčevića". Srbi sigurno ne daju ovlašćenje za ovakav stav. Kamo sreće da ima više Crnčevića, a manje Saveljića. Neka list objavljuje što više tekstova poput Braninih, naravno ćirilicom, jer je to naše pismo i zvanično pismo.

Postavio bih više pitanja g. Saveljiću. Da li je reč o: mašti, sujeti, nekom iskustvu, zavisti, nameri, strastiÖ" Mašta je i najveća prijateljica i neprijateljica čoveka. Sujeta umanji velikog čoveka, a malog ukazi. Iskustvo vam je kao čačkalica, ono služi samo vama. LJudi nikada ne odaju svoje namere, lakše i jasnije, nego kada im se izjalove. Strast zaluđuje, oduzimajući čoveku moć humanosti i moć spokojnog razmišljanja.

Srboljub Gapić, Apatin