GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Poslednje zlato SCG i labudova pesma himne "Hej, Sloveni"

Živela himna koja slavi Boga

Naša mlada košarkaška reprezentacija je evropski prvak! U finalu je savladala domaćine Tursku sa 64:58. Naši su ostali hladnokrvni u grotlu dvorane u Izmiru. Sličan prizor viđen je prošlog leta u "Pioniru", kada je na krilima 7.000 duša naša juniorska reprezentacija zasela na evropski tron. Paklena atmosfera u Izmiru vezala je i ruke i noge domaćim ljubimcima. Tačku na pobedu "plavih" stavio je Peković zakucavanjem.

Naši su neodoljivo podsećali na trofejnu generaciju koja je 1995. i 1998. do očaja dovodila 20.000 Grka, uostalom i 10.000 Turaka u hali "Abdi Ipekči" u Istambulu 2001. godine.

U Izmiru, možda poslednji put "Hej, Sloveni"
Ovog leta, u dvorani u Izmiru, do pobedničkog postolja naši su došli jedan drugima na krkačama. Baš onako kako su seniori učinili pre uručivanja zlatnih medalja na Evropskom prvenstvu u Istanbulu 2001. godine. Bilo je to naše poslednje evropsko zlato. Ne kaže narod za džabe da na mladima svet ostaje!

"Hej, Sloveni" čulo se iz grla naših košarkaša. Srećno su pevali (kao poslednja labudova pesma) Dragićević, Tepić, Mijatović, Bakić, Labović, Veličković, Raić, Peković, Paunić, Jereminov, Merać, selektor Miroslav Nikolić. Uz čestitke "plavim" momcima, moramo da se pomirimo da je kraj himni "Hej, Sloveni", ali ne i kraj uspeha srpskog sporta. Što se tiče seniorske ekipe, iako dvostruki prvak sveta, nije među favoritima za zlato na uzastopno prvenstvu septembra u Japanu, na kojem i košarkaška Srbija i Crna Gora odlazi u istoriju, a s njom i himna koja je bila simbol tolikih naših radosti.

Jezički doterati himnu
Ovih dana dosta se piše o državnoj himni i drugim znamenjima koja svaka država treba da ima. Nisu u pravu oni koji bi sad ponovo da menjaju sve postojeće i da opet počinjemo od nule. Srbija je stara država i ona ima svoje simbole koji istovremeno označavaju kontinuitet državnog postojanja i narodne tradicije. Česte izmene himne i ostalih državnih simbola samo štete narodu, a u inostranstvu se može steći utisak nekih privremenosti i nestabilnosti.

Što se tiče naše himne "Bože pravde", koja je briljantna, himna koja veliča i slavi Boga. "Moramo se moliti Bogu. Moliti znači govoriti Bogu i reći da mu želimo služiti, te ga moliti za njegovu pomoć", govorio je Isus. Kroz našu himnu srpski narod je poznao istinu, a Bog i njegov sin Isus Hrist su istina i nepogrešivi. Zato gospod Hrist kaže: "Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi".

Srbija ima simbole
Tekst državne himne je ozbiljan posao i treba se, pre konačnog usvajanja, poveriti kompetentnim ličnostima, koji ovu materiju poznaju i, pored znanja srpskog, moraju dobro poznavati staroslovenske jezike, a posebno ruski, kao što je to istovremeno bio prof. dr Miloš Moskovljević, koji je bio i naš ambasador u Moskvi, koji je briljantno preveo "Tihi Don" i mnoga druga dela ruskih klasika.
Dakle, Srbija ima simbole i ne treba ih menjati, a tekst himne "Bože pravde" treba još jednom pregledati i prilagoditi ga duhu srpskog jezika jer običan narod ne zna staroslovenski ili srpskoslovenski.

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac


Zaštitimo pedagoški nivo predškolskog vaspitanja

Povodom objavljivanja članka u Dnevniku 26.5.2006. godine pod nazivom "Verifikacija otvara vrata pripremi za školu" D. Devečerskog, uglednog novinara u oblasti obrazovanja, ceo sistem promena koji nam predstoji, pogotovo vezano za decu ranog uzrasta, ostavlja utisak ličnog stava i podseća na "hoću-neću". Nameće se utisak da se ovde promoviše biznis, a ne interes deteta. Naime, nesigurnost koju ostavlja Ministarstvo ne uliva poverenje u donete odluke. Na osnovu čega su odlučili da su samo državna obdaništa nadležna za predškolsku obuku i to verifikovali 18. aprila i objavili u Politici 17.5.2006. godine, ističući da privatnici ne mogu da budu nosioci ove uloge, a zatim, demantovali sami sebe i bez zakonske osnove, ipak, privatnicima ustupili tu privilegiju? Vrlo realno se nameće zaključak da u okviru ove oblasti postoje moćni privatnici, koji će svoje pedagoško kvaziznanje da unovče i lansiraju u orbitu sami sebe kao velike borce za promene ili još popularnije "privatnici nam otvaraju put ka Evropi".

A gde su u toj priči deca? Naravno, oni su mali, pa će olako prihvatiti nametnuto, a roditelji, tema vrlo bliska zdravstvu, ko ima, može mu se, a ko nema, nek gleda šta će, a pitanje kvaliteta, dovoljno je pomenuti da među vlasnicima ima, između ostalog, električara, ekonomista, pravnika. Šta reći uostalom za jedan od naziva zabavišta "Trgovačka radnja"?! Ne mogu da shvatim lansiranje priče da je kod privatnika sve bolje, da se dete brižnije čuva, uči, pazi, a ja bih na to dodala - kod privatnika se sve plati, čak i "dobar dan". U celom sistemu promena, nabija se ritam i dovode se stručnjaci (uz dužno poštovanje) koji nemaju "svoje", bez imalo usklađivanja s našim mentalitetom i našim iskustvima. Uporno želimo da budemo nešto što nismo. Zašto uporno zaboravljamo ko smo i ko su nam preci? Potcenjujemo naše stručnjake i već utemeljena znanja.

Dragana Ničić, Novi Sad


Želim da se upoznamo, gospodine Divac

U intervjuu od 1.8.2006. godine u listu Glas javnosti, novinaru Draganu Vujadinoviću, izjavili ste: "Gospodine Vujadinoviću, da li stvarno mislite da oni vaši M-ovi prolaze kroz sve ove šalterske i sudske Scile i Haridbe od Maglova, M. Štimca, V. Uzelac ili A. Gračanca, kroz koje sam ja prolazio od "Knjaza" do Novosti ovih dana? Ali to je Srbija".

U prvom trenutku kada sam pročitao intervju, bio sam zaprepašćen i
nisam mogao da verujem da ste sebi dozvolili da prekršite elementarno patrijarhalno vaspitanje (kojim se ponosite) kao i, kako kažete, posle vašeg školovanja u Americi, u kojoj kontinuirano školovanje ne predviđa blaćenje pojedinca i države bez činjenica.

Prvo, nedopustivo je i neljudski pominjati nekog koga niste sreli, a kamoli pričali s njim, ili došli u priliku da o nečemu pričate, nešto očekujete nešto pitate, ili nešto tražite!
Drugo, kao čovek od moralnog i profesionalnog integriteta, nalazim za potrebno da vas informišem da sam doktor ekonomskih nauka, na temu "Funkcionisanje svetskog tržišta u uslovima globalizacije" (pripreman u Briselu i Berlinu), i da nisam ni šalter, ni Scila i Haridba, ni Kadija!

Treće, slučajno sam i sportista (bivši) u ragbiju sa dugogodišnjim stažom (18 godina), u istom ovom sportskom društvu u kojem ste vi stekli slavu, u Partizanu, i da su me sport, nauka i odgovaran rad uvek vodili samo jednim putem, a to je: viteštvo, dostojanstvo, profesionalizam i patriotizam, a s ponosom i danas tako živim.
Pošto ste pomenuli moje ime, i kako se nismo ni službeno ni privatno videli, a i konstatovali ste "ovo je Srbija", koristim priliku da vas srdačno pozovem da se prvo upoznamo kako dolikuje, ako želite, a onda da popričamo o "toj Srbiji".

Dr Aleksandar Gračanac


Jači uvek ugnjetavaju slabije!

Bilo bi lepo kada bi razgovor našeg premijera Vojislava Koštunice sa američkim kancelarom Kodnolizom Rajs bio iskren, bez uvijanja u maglu, kada bi govorio slično kao na Gazimestanu, kada je rekao da su Kosovo i Metohija uvek bili i da će ostati deo Srbije. Oduvek je bio tako uređen svet da jači ugnjetavaju slabijeg. Naša zemlja je za to lep savremen primer.

Ali mi ne kudimo toliko one koji žele da vladaju, nego one naše ljude koji su previše skloni na poslušnost. Vojislav Koštunica ne spada u tu vrstu ljudi i zato Ameri moraju čuti istinu. Mora im reći da su Hrvati uz njihovu pomoć proterali oko 300.000 Srba i okupirali Kninsku krajinu, da su muslimani uz pomoć CIE inscenirali zločine nad sopstvenim narodom, kako bi za to bili optuženi i kažnjeni Srbi, da na Kosovo i Metohiju nije bilo nikakve humanitarne katastrofe, već da je Rambuje i Račak nametnut izgovor za okupaciju.

Nataša Melnikov-Ćurić, Beograd