Vlada premijera Koštunice nam je opet, po ko zna koji put, priredila iznenađenje. Najpre ogorčenje zbog proglašenja nezavisnosti Crne Gore i izričitih najava ministara, pravde i prosvete, da "ništa neće biti kao pre", sada donosi odluku o dvojnom državljanstvu za Crnogorce u Srbiji i jednak status za studente u Srbiji i crnogorske studente na srpskim univerzitetima.

Školarina na grbači srpskih radnika i seljaka

Šta je navelo premijera da vlada donese takvu odluku? Kratko obrazloženje - u jednoj proširenoj rečenici iz saopštenja vlade je, najblaže rečeno, dubiozno. Kako je bilo moguće izreći stav, u pozitivnom smislu, da "već više od jednog veka postoji tradicija da se studenti Crne Gore školuju u Srbiji i pokazalo se da iz te tradicije postoje samo pozitivni rezultati? To je zapravo stav koji su crnogorski rukovodioci stalno ponavljali. Koji su to pozitivni rezultati ostvareni na račun budžeta Srbije? Kad bi neko sabrao sav taj silni novac koji je u više od jednog veka Srbija isplaćivala za školovanje mladih Crnogoraca, građani Srbije bi se neprijatno iznenadili.

Širom otvorena vrata crnogorskim akademcima da se preko veza zapošljavaju u Srbiji, u vreme kada veliki broj srpskih akademaca na birou rada čeka zaposlenje, valjda su samo pozitivni rezultati. Čime je to Milova Crna Gora zaslužila da Srbija porekne svoj stav "da ništa neće biti kao do sada"? Pljuvanjem po Srbiji, okupatoru Crne Gore? Tradicija ima dva lika - dobar i loš. I Šiptari imaju viševekovnu težnju, za njih je to tradicija, da ostvare svoju državu na tlu Srbije. Kakvi su ti rezultati, uskoro ćemo videti. Ministri i poslanici Srbije mogu olako da pristanu na finansiranje crnogorskih studenata u Srbiji na račun građana Srbije (seljaka iz Šumadije, radnika, prosvetara, naučnika itd.) jer im se zbog tih izdataka neće smanjiti plata. Naprotiv, povećaće se.

Evropa svakako zadovoljna

Srbija je svakako za najbolje odnose i sa susednim i svim drugim zemljama, ali se međudržavni odnosi nigde ne grade na štetu jedne države. Da li bi Velika Britanija, Francuska, Nemačka ili Rusija finansirale školovanje crnogorskih studenata na svojim univerzitetima? Kakav je to reciprocitet između nekoliko naših studenata u Crnoj Gori i nekoliko hiljada crnogorskih studenata u Srbiji? "Specifični" odnosi Srbije i Crne Gore morali bi da se grade na bazi pune ravnopravnosti i obostranih interesa, a ne na štetu Srbije, kao dosad a možda i ubuduće..

Naravno da je Brisel s velikim zadovoljstvo reagovao na ovu odluku Vlade Srbije. Ali, ne govori li to jasno kakva je uloga bila i Evropske unije i, pre svega, SAD, u stvaranju crnogorske države? Zanimljivo je da su javna glasila u Srbiji 15. juna objavila samo (oduševljena) reagovanja brojnih političara Crne Gore i političara iz Brisela. Izostala su reagovanja javnosti Srbije, osim ako neko misli da su naši ministri i vlada ta javnost. Nije teško predvideti da će se Vlada Srbije i na predstojećim pregovorima sa Crnom Gorom oslanjati na "pozitivnu tradiciju" ne samo one vekovne nego i na "tradiciju" koju je Milo stvorio.

Birači neće zaboraviti

Odluka vlade će biti, naravno, sprovedena. Ali će birači zapamtiti i ovaj "državnički" gest premijera i njegovih koalicionih ministara. Premijera koji je uvek nepredvidljiv, uvek neinformisan i uvek "nejasan" u odnosu na skoro sve probleme našeg društva...

BRANKO BOŽANIĆ, PETROVARADIN

Poštovani, nisam dugo pročitao u nekom dnevnom listu tako ozbiljan intervju kao onaj objavljen u Glasu javnosti u sredu, 14. juna, sa gospodinom Obradom Joksimovićem.

Njegova iskrenost, otvorenost i briga za Srbiju i srpsku naciju impresioniraju. Čovek ne govori političkim, nego narodnim jezikom, zato izuzetno podržavam njegovu ideju i imaće mnogo pomoći od mene, koji imam veliko višestranačko iskustvo, ali, koga su mnoge stranke razočarale, o čemu Obren i govori. I, ko kaže da mi nemamo ljude koji bi vladali ovom Srbijom, pošteno, časno, gde bi bili blagosiljani od milionske mase otuđenih i nezainteresovanih birača, a prvenstveno od Boga?

On kaže: "Pitanje ustava je šarada. To je samo jedno otezanje i kupovanje vremena da bi se što više ostalo na vlasti i tuđem novcem upravljalo. To je suština svega. Svaka bitka za vlast jeste bitka za pare, da se razumemo, ali oni ne znaju da prave poslove, već da uzmu pare..."

On podiže zavesu oligarha, iz kojih se kriju tajkuni i zlatoljubci, što srpski narod i građani Srbije davno vide i znaju, ali je nešto novo i osvežavajuće da nam javno kaže neko : "Suština je u tome da tajkuni hoće da se dokopaju atraktivnih lokacija za male pare... Nemamo ni granice, ne znamo šta su nam prioriteti. Ne znamo ni kakvo nam je uređenje... Ispala je revolucija posle koje su formirani krizni štabovi preko 60.000 direktora u ovoj zemlji je smenjeno, dovedeni su diletanti na njihovo mesto. Država se od toga još nije oporavila i trebaće joj deset godina da se oporavi..."

Pitam sve dosadašnje predsednike Skupština Srbije, kako se, na dnevnom redu Skupštine ovo pitanje nikada nije postavilo? U tome je snaga reči i ličnosti gospodina Obrada Joksimovića!

RADOMAN MLAĐENOVIĆ, NIŠ

Dolazi tiho, kao što je i proterana iz rođene zemlje. Izrugivana, ismejana od svetskih, zvaničnih "zaštitnika" pola veka i svoga mučenog naroda isto toliko. Tvorac je udesio da joj rođeni narod ne dozvoli da bude prisutna zadnjih deceniju i po (u vremenu obračuna srpskog naroda sa samim sobom, koji još uvek traje)! Vlast se poslednjih godina, ponaša prema bivšoj Kraljevini Srbiji kao Evropa i svet prema sadašnjoj Srbiji (bez CG)! Jedna istorijska fotografija Glasa pokazuje sportsko-sedeći rukohvat predsednika Borisa Tadića i prestolonaslednika. Predsednikov šlagvort samo dočaravam: "Kralju, majstor si, volim ja tebe, nemoj samo da ti ustajem, majke ti, tako sam se namestio u ovu fotelju..."!

Dva vremešna, zatrovana partijca u pretprošloj emisiji Olje Bećković, izmučiše gospodina Acovića svojim građansko-republikansko-komsomolskim viđenjem monarhije. Nisu krivi, ceo život im prošao u demokratičeskom lajanju na srpski karavan koji prolazi. Kralj je spoj sa čitankama koje srećom pišu da imena, prezimena i porodično vaspitanje dece, počinje 8 i više vekova u nazad, a ne od 1945. kao do skora. I dete može mirna srca da pokaže prstom na svoga kralja. Kao ranije na svačijeg druga. I samo toliko u prilog, dovoljno je. Retki, časni u vlasti postaju toga svesni. Vlastoljupci (u velikoj većini, nažalost) isto, ali se ne daju! Žale se familiji i medijima kako nas niko ne voli, a mi, jadni, s toliko zasluga, istorijskih! Od 1804. do danas! I sve je po pe-esu, samo nešto fali! Samo biće ove zemlje koje se uči po čitankama, manifestovano u Nikoli Tesli, Mihailu Pupinu, Milutinu Milankoviću, Jovanu Dučiću, Milošu Crnjanskom (izuzimajući "Roman o Londonu"), Ivi Andriću (najveći deo života i obrazovanja u Kraljevini Srbiji), manifestovano u junacima, svetiteljima, koji su utemeljili ovu zemlju i povezali je sa svetom.

Milo Đukanović je 15 godina pokušavao i uspeo da napravi "modernu i efikasnu..." po ugledu na kraljevine - Monako, Sen Trope i ostale, male i efikasne. Red bi bio da naš prestolonaslednik čestita svom rođaku Petroviću stvaranje "novog, modernog i efikasnog Crnogorca a la Medojević". Naš Aleksandar je pomiritelj, pomoći ćemo mu da izmiri, zbratimi još više, moderno i efikasno, dinastije. I na očevom i maternjem jeziku. Zatim, Srbi moraju da shvate da njihova dinastija prelazi golgotu (kao i oni što je prelaze, slučajnosti li) i da svima prašta i sve miri, bez licemerja! Srbi više ne smeju da se zaklanjaju neradom, ni da se tužakaju, da se samoosvetnički tuku u glavu i da se tuku između sebe. Praštajući "svome Titi", drugu komunisti, praštaju sebi, sa prezimenom koje su vratili. Sad imaju pravog motiva i vremena da se šale i nadvladaju razloge Brkovića, "dukljanske neovisne", kao i "nezapamćenog zločina nad katolicima" u 12. veku svetog Simeona Nemanje. (Predlažem hitno formiranje komisije za utvrđivanje odgovornosti svetog Simeona i da se ima proslediti papskom nunciju na zajedničko ustanovljenje podataka, e da bi se uravnotežili odnosi bratskih crkava.

Ovako, zvanično, SPC naziva KC)! Dalje, deca osnovnih škola (od 5 do 8. razreda) nadvladala bi argumente da kralj nama nešto - odozgo, a mi njemu - odozdo! Eh, Ibi! Pa ne možemo da ga nadvladamo. (Ranije smo ubijali. Prosto. Uvod u dijalektičku praksu) Dalje, mi ne moramo da slušamo nakaradnog oca, pa ni tzv. oca nacije, ali, verovali ili ne, makar ja, imam više poverenja u slobodu, dostojanstvo svoga glasa sa imenom i prezimenom iza koga stoje vekovi koji peva sa celim svetom Šilerove stihove: "Svi će ljudi braća biti", zajedno sa budnim, nekorumpiranim pojedincima svih vera i prostora; nego sa neuhvatljivim, sukobljenim, demokratsko-radikalnim, nemoćnim igračima na kriminalnoj žici, tj. zemlji bez ustava. ("E, kad ga jednog dana donesemo, onda ćemo mi, iha!", peva Pera Ložač) Kralj dolazi u zemlju kojoj niko ne veruje, koju skoro niko ne ceni, sem iz milosrđa prema poniženom, slomljenom, raspamećenom narodu, koji ne zna šta će sa levom rukom, kad već ima desnu i obrnuto!

I sve se zna, samo onaj, kome više ne sme ni da se pominje ime (zabranio, valjda, Koštunica Tijaniću, Mitroviću, i drugima, Dinkić opet, zajapuren, istrčao pred rudu, o Tadiću i Koštunici da i ne govorim, Stanković, naravno, ne razmišlja o ostavci koju je sam ponudio, itd) sa promenjenom kapom - bolnim usudom ovih prostora, negde čeka. Međutim, dolazi kruna i prestolonasledik koji želi da služi narodu. Onaj koji se krije s vojničkom kapom pod grbom Kraljevine Srbije, ima satisfakciju. Srbija je slobodna! Bežanje je besmisleno.

SLOBODAN J. ČVOROVIĆ, KNJIŽEVNIK