GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja 17. 6. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Reporter Glasa pratio srpsko - crnogorsku fudbalsku propast u Užicu

Mi ko ljudi ne možemo ni da izgubimo

LJudi, kad dadoše četvrti, gledam ja, lepo mi se u sobi smrači...Pogledam napolje, da nije naišao oblak, jok, greje sunce, a mrak

Sve ja naopako krenulo još u pet do tri kad je komšija iz susednog ulaza, ničim izazvan, izašao na terasu, izdrao se na decu koja su se mirno igrala u pesku ispod zgrade i unervozio čitav komšiluk.
- Nemoj tom loptom da mi tučeš u zid, oću da gledam naše...

Jedno od dece dreknulo je istog sekunda iz petnih žila, za prvim i drugo, treće je zamaklo niz ulicu, četvrto šmugnulo u zgradu, od dečije piske ni "Hej Sloveni" nije se čulo da valja, i - kako je krenulo, tako se i završilo.

Još se ona deca valjano nisu ni smirila pao je prvi gol, a onda je pred zgradom i u zgradi, u užičkom prigradskom naselju, nastala sablasna tišina. Kao da je neko umro. Samo se negde oko desetog - petnaestog minuta, kad je Koroman dobio žuti karton, kroz razmaknute zavese onog komšije, sa drugog sprata čula gadna psovka, psovao je sudiji Rosetiju i oca i majku, i seme i pleme, pominjao žabarsku pasminu, onda je sve ponovo utihnulo, kao da na televiziji prenose nečiju sahranu.

Završi se prvo poluvreme, na terasi sprata iznad ču se drugi komšija kako, presamićen preko terase, kao da razmišlja da li da se strmekne preko ili da ostane, žalosno othukuje, i potraja tišina sve dok na televiziji na nekom kanalu, da li na onom što su prenosili utakmicu, ili na drugom ne pustiše reklamu o plavima i lavu... Zagrme sa terase onog komšije:

- J... li vas lav taman... Gledaj puštili reklamu, milosnu im majku j... Je li, je li ovo oni nas zajebavaju... - ispitivao je ženu na terasi sprata iznad.
U drugom poluvremenu, jadnom i žalosnom, ulica je bila i tiha i pusta sve dok Kežman nije dobio crveni karton. Samo što se Mateji zacrvenelo pred nosem, pojavi se na ulici najpre jedan od fudbalskih fanova, crn kao ugarak, zamagljenih očiju, zgromljen argentinskim golovima, zatetura od muke niz ulicu kao da je pijan, za njim komšija iz kuće preko puta. Podiže haubu na kolima, i zavuče glavu pod vreli lim... Niz ulicu naiđe komšinica sa cegerom u ruci...

- Je li, što to ne gledaš utakmicu, naši igraju - stade da ispituje komšiju sa glavom pod haubom.
- Misliš one budale - izdera se on odozdo.

Ona ustuknu.
Pojaviše se na ulici još neki. Izađoše dvojica, obojica bledi kao krpa. Umorni, kao da su ceo dan vukli ralicu. Niko nikom ništa ne govori, kao da se ne poznaju. Stadoše da se vrte u krug na ulici i pričaju svako za sebe...
- Ja umalo ne crkoh...

- Sav se tresem od muke... - čulo se kako tiho i tužno pričaju.
Treći zaždi pored njih, dohvati kvaku parkiranog "keca", prodrma je, umalo ne iščupa iz lima, besan sede unutra, zalupi vratima da umalo sva četvora vrata sa kola ne poispadaše.

- Dabogda mu se kuća zapalila - kleo je neko na ulici, ali nije spominjao kome je kletva upućena, Mesiju, Rikelmeu, ili onom što nam je dao dva gola u prvom poluvremenu.
- J... te i fudbal i sve i kad ga gledam - sasvim se fino čulo kako na ulici ječi još jedan od navijača domaće reprezentacije.

- Dadoše li peti - promoli glavu komšija do tada sakriven ispod haube.
- Daće ne boj se - odbrusiše mu sa ulice.
Ne prođe ni dva minuta, dadoše i peti.
Dvojica zastadoše na ulici, izmučenih lica i crvenih ušiju. Zajapureni.

- Žao mi onog nesrećnog Jevrića, dadoše mu pet golova...
- I sudija nam j... majku, ono malo i dok smo igrali ne dade nam, nego čas karton, čas faul...
- Ja, da sam ga mogo uvatiti, grkljan bi mu iščupo za ono što ne svira penal kad pade Milošević...

Nestade i njih.
Malo kasnije, kad je Jevrić iz mreže izvadio šestu loptu i kad je sve bilo gotovo, kao da su oni krivi za tugu od utakmice, tihi i žalosni, pojavljivali su se komšije jedan za drugim na ulici. Ni ljuti, ni na koga kivni. Samo nesrećni.

- E, kamo sreće da smo samo izgubili...
- Kakvo poniženje, kukala nam majka...
- Kako Hrvati odigraše protiv Brazila...
- Jesu Hrvati, ali, volio bih da su izjednačili...
- Mi ko ljudi ne možemo ni da izgubimo...
- LJudi, kad dadoše četvrti, gledam ja, lepo mi se u sobi smrači... Pogledam napolje, da nije naišao oblak, jok, greje sunce, a mrak...

- Kakva blamaža sunce ti žarko...
- Umalo od tuge nisam zaplako...
Još su malo komentarisali na ulici, a onda je nestao svako sa svojom tugom. Ulica je ostala pusta i prazna, bez trunke živosti, čak se ni ona deca, što su se pre utakmice mirno i veselo igrala u pesku pored zgrade, nisu usudila da promole glavu napolje.

Zoran Šaponjić


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Reporter Glasa pratio srpsko - crnogorsku fudbalsku propast u Užicu
Dvesta godina familija Spaći bavi se kujundžijskim i zlatarskim zanatom
Na mišiće vukli kamion od 8 tona