Čitava nacija je potajno očekivala da će baš protiv Argentine naša SCG fudbalska reprezentacija uspeti na nam priredi iznenađenje. I naravno "plavi" momci u belim dresovima, kakvi im više odgovaraju, nisu nas razočarali. Naprotiv, toliko su nas iznenadili da ni najstariji ljubitelji fudbala na ovim prostorima, od kako se igraju svetska fudbalska prvenstva, ne pamte veće iznenađenje. Izgleda da su bili iznenađeni i sami Argentinci i na njihovim licima se videlo čuđenje i piali su se da im kojim slučajem nismo poslali košarkašku ili odbojkašku reprezentaciju.

Poraz sa "tesnih" 6:0
Doduše, tesnih 6:0 i nije neko čudo, mogli smo mi i znatno gore, ali je protivnik bio toliko jak da nam to nije dozvolio. Italijanski sudija je toliko bio iznenađen razvojem događaja na terenu da iz humanitarno-susedskih razloga, a na našu sreću, nije produžio utakmicu za neki minut. Naš "napadački red" je delovao u stilu naše dugogodišnje miroljubive koegzistencije, tako da ih je pomoćni sudija šapatom pitao da nisu kojim slučajem potpisali pakt o nenapadanju.

Naravno, sada će Petković biti glavni krivac (možda i njegov sin) i svih "11 Petkovićevih sinova na terenu". Svi dobro znamo da bi naš napad bio mnogo ubojitiji da je igrao u sastavu desno krilo - Petkovićeva tašta, desne i leve polutke - Petkovićeve svastike, centarfor - Petkovićeva šurnjaja i levo krilo - Petkovićeva ujna. Ovaj navalni red bi pokazao mnogo više "muškosti" nego onaj s kojim smo se predstavili multimilionskom TV auditorijumu širom planete. A da li je naš jadni selektor uopšte smeo i da pomene ovaj ubojiti napadački red, kad smo ga onoliko kritikovali zbog sina.

Neće, dragi moji, ipak biti da je samo gospodin Ilija Petković najveći krivac za našu najveću fudbalsku bruku. Problem je samo kad neko ne zna da ne zna, a čini mu se da zna.

Krivi smo mi
Krivi smo svi mi! Svi mi koji decenijama proturamo filozofiju da smo najpametniji, najtalentovaniji, najsnalažljiviji, najsposobniji, najiventivniji, najnebeskiji i naj, naj narod na svetu. I kad se na prvom koraku sretnemo s tako nekim drugim narodom iz ostatka sveta, obično dobijemo svojih zasluženih šest nula. Sramota nas je da priznamo da neko tamo drugi, dok se mi hvalimo, prione na rad.

Samo da nam krene fudbalskoj reprezentaciji... A kad ne krene, onda je samo kriv Ilija i 11 Ilijinih. A nas nekoliko miliona pored Ilije ni smo ni za šta, napred navedeno, krivi... i za to su krivi naši fudbaleri. E, neće biti da je baš tako. Za nacionalni poraz ne od šest nula, nego za poraz od milion nula (to je nas trenutni nacionalni rezultat) svi smo krivi, iako smo, naravno, po pameti bez premca na svetu, ali i dobrom delu kosmosa.

Nego, dragi moji Srbi i ostali građani Srbije, izađimo sad do aerodroma da dočekamo naše "plave" momke. Oni su nam otvorili bar oči i brojčano pokazali gde se Srbija danas nalazi. Hvala im bar na tome! Sada u Srbiji imamo oko 7 miliona izvanrednih fudbalskih selektora koji su sigurni da bi baš oni napravili najbolji tim i najbolju taktiku za Argentince. Ali dragi moji, nama je potrebno hitno taktika za nas same i Srbiju. U dubokom smo ofsajdu. Naše pobede su retke, a na ulicama Srbije zamreo je smeh. Srbija je zabravila da se smeje. Stotine hiljada mladih bez posla i perspektive. Da nam možda i za to nije kriva Argentina?

Ovih dana u mojoj školi maturiralo je nekoliko stotina mladih koji kreću na put lišen radosti. Matursko veče je bilo samo farsa i mladalački zanos. Čeka ih Srbija bez perspektive koja je zaboravila da se smeje. Kao profesora grize me pomalo i savest za golobrade 18-godišnjake i otuda ovo pismo.

Argentina nam otvorila oči
I možda bi ovo bio tekst pun pesimizma da nije sledeće činjenice. Gledao sam stotine mladih na ulicama Srbije kako celo drugo poluvreme navijaju za Argentinu (i ja sam). Znao sam da oni zapravo navijaju za jednu drugu Srbiju, Srbiju koja ceni majstorstvo i profesionalnost od fudbalskog do zanatskog u najširem smislu reči. Za Srbiju bez lopovluka i nesposobnih i bezobrazno rečitih političara i privilegovanih tajkuna. Za Srbiju koja daje golove na svim poljima!
Poslednji argentinski tango Srbija je odigrala loše. A Srbiji je potrebno samo majstorstvo, profesionalnost, virtuoznost i smeh i radost njenih ulica!

Petar Stefanović, profesor, Kragujevac

Po mnogim listovima se ovih dana u jeku lovačke sezone prikazuju slike ubijenih životinja. Čak se organizuju posebne hajke na lisice, šakale, zečeve, pa i spremaju posebne manifestacije za to, slično kao što su kobasicijada i slanijanijada.

Gledajući novine i jadne životinje nameće se zaključak da su ljudi najveći krvoloci koji žive na zemaljskoj kugli, i to daleko najveći. Kad medved napadne čoveka, to je nehumano, a kad ljudi tamane životinje, onda je to ceremonija. Imajući u vidu krvoločnost čoveka, njegovu glad za sirovinama i beskrupuloznost u uništavanju životne sredine, izgleda da nas neminovno očekuje propast i kataklizma od nas samih.

Uskoro će mnoge vrste biti uništene, a to se čini sa što većom progresijom, da će biti poremećen biološki lanac opstanka preostalih životinja i biljaka, a samim tim i čoveka. Zato predlažem da se lovačka društva ukinu, da prestane sa ubijanjem životinja pod bilo kakvim izgovorom. Izgovori za ubijanje tih predivnih i čudesnih stvorenja, koja žive po instinktu a koje ljudi muče držeći ih van njihovog staništa, kao kućne ljubimce, raznorazni su - zbog mesa i sprečavanja prevelikog razmnožavanja, radi očuvanja neke druge vrste time što se namnožila jedna vrsta i slično.

Životinje iz divljine ne treba ubijati zbog mesa. Imamo domaće životinje, iako se postavlja pitanje "humanosti" i njihovog ubijanja, s obzirom na to da medicinska nauka sve više odbacuje mesnu hranu kao zdravu hranu pošto izaziva brojne bolesti. Što se tiče razmnožavanja one same, između sebe, održavaju prirodnu ravnotežu. Lovačka društva jedino bi trebalo da postoje radi zaštite životinja jer životinje su naši prijatelji, od njih potičemo i imamo istu ili sličnu anatomsku i fiziološku građu.

Nataša Melnikov-Đurić, Beograd

Otvoreno pismo Fudbalskom savezu Srbije i Crne Gore

Pomaže Bog, draga braćo i sestre, poštovane dame i gospodo, ja već više od 30 godina pišem i opominjem FSJ, a sada i FS Srbije i Crne Gore, kao i sve odgovorne, da nas sve, kako u otadžbini tako i u rasejanju, nemoral, nestručnost, neborbenost i arogantnost teško pogađaju.

Svi mi i te kako dobro znamo da se ne mogu sve utakmice pobediti. Poraz od Argentine sa 6:0 je bio još jedan dokaz da smo mi nedorasli za ovaj svet. Iako državna zajednica Srbija i Crna Gora ne postoji od 21. maja 2006. godine, mi nismo bili u stanju da grb, zastavu, himnu i sve izdajice za nepunih 18 dana uradimo, nego smo ostavili sve tako kako je od titovih komunjara bezbožnika i njihovih sledbenika ostalo. Pola sveta (oko tri milijarde ljudi) je gledalo TV prenos i videlo je kako su navijači u samom stadionu izviždali komunističku himnu "Hej sloveni". Drskost pojedinih igrača, koji su se smejali i radovali kada su dobijali žute ili crvene kartone, nešto što ovde na šampionatu nisam dosad video.

Zbog 66-godišnjeg bezakonja, nemorala, nevere nesposobnosti i nestručnosti tražim pod hitno da se parlament razreši svih obaveza i dužnosti, fudbalski savez raspusti u celosti, svi odgovorni pred lice pravde izvedu i kazne. Samo najbolji mogu biti u parlamentu i FS. Samo mladi fudbaleri do 26 godina mogu igrati za državnu reprezentaciju Srbije. Fudbalere i trenere pečalbare treba odstraniti iz tima reprezentacije Srbije. Dosta nam je "bratstva i jedinstva", titoističke bezbožničke Jugoslavije i njihovih sledbenika i izdajica zasada i u buduće. Ovaj današnji dan na šampionatu sveta u fudbalu u Nemačkoj, u gradu Gelzenkirhenu, na stadionu "Šalkea 04" od 14:50 do 17 sati nas je sve zavio u crno. Nije bitan poraz, bitno je samo kako poraz prihvatiti! Komunjarama i njima sličnima nema mesta među pravoslavnim hrišćanima Srbije i celoga sveta. Nadam se da ste me svi jako dobro razumeli i da ste shvatili da je to samo jedan od mnogobrojnih problema koji mora pod hitno da se reši. S bratskim pozdravom,

Dušan M. Stojanović,Gelzenkirhen, 16. jun

Danima, mesecima i godinama slušamo kako se za neke ličnosti upotrebljava reč heroj, dok se isti glorifikuju. Zna se šta je heroj, da je napravio herojsko delo, da je spasao život drugima, itd. Kao što je uradio u Varaždinu zaista pravi heroj major Tepić.

Ja sam bio komandant bataljona za vreme ratnih dejstava u Republici Srpskoj, pa da podsetim naše čitaoce da prestanu sa upotrebom reči heroj tamo gde joj nije mesto. Znao sam jednog predsednika, jednog vrhovnog komandanta koji za četiri-pet meseca rata ne obiđe front, ne primi majke palih boraca, ne obiđe ranjenike, ali zato prisustvuje otvaranju Diznilenda u Požarevcu, a Rafinerija nafte u Pančevo gori. Znam i to za Surdulicu, bombardovanje putničkog voza 37 mrtvih i baš toga dana taj predsednik otvara Televiziju "Košava" za svoju ćerku Mariju, pa jesu li to heroji.

I gle čuda, kompletan Generalštab Vojske Srpske nalazi se u Hagu, a njihov komandant se krije po šupama i rupama. Veliki Frunze je rekao: "Lični primer je najbolje sredstvo rukovođenja", ili kako su pravi heroji radili: Za mnom, a ne iz durina nadgledali. I finale svi moramo da platimo radi tipičnih kukavica koji komercijalizuju svoje zatočeništvo po mišjim rupama. Jeli to herojstvo?

Moj sestrić je poginuo u 22. godini jer je bio zadivljen govorima Šešelja. Ode u njegovu gardu, ostavi život na Baniji i danas niko od tih "junačina" radikala ne poseti njegovu do groba ranjenu majku, a slušamo kako Nikolić i Vučić još uvek truju i junače po nedužnim grobovima.

Jednom prilikom kada je Stipe Šuvar išao da otvara Dubrovačke letnje igre jedan ga čovek pita: "A gde je pratnja i službeno vozilo". Stipe reče: "Najsramotnije zanimanje je gorila i telesna straža, a još je sramotnije za onoga koga se čuva"! I gle čuda Mila Đukanovića čuvaju tri prstena preko 120 ljudi, Miloševića "knindže" iz Knina.

Zato vi, gospodo, koji još uvek upotrebljavate reč heroj za ovoga i onoga, koji ste osnovali društva za zaštitu toga i toga, recite i jedno plemenito delo da su posejali tugu, jad i čemer, a kakav je to heroj kome na sahrani ne dođe ni supruga, ni sin, još čudnije koje sa nama rukovodio, da imaju obraza oni bi se odmah javili u Hag, pa pomogli svojim ljudima. Jer Karadžiću se nalazi kompletna vlada u Hagu, a srpstvo brani u Hagu, a ne po podrumima. Zato Mladiću, ako ti je srpstvo u duši, idu u Hag.

Jovan M. Popović, penzioner,major Vojske Republike Srpske, Trebinje