GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Ulice, trgovi i poslovni imenici preplavljeni stranim rečima

Vašar naziva naših firmi

Pre desetak godina napisao sam u Politici priču o stranim nazivima radnji i firmi u Obrenovcu. Bilo je tu na desetine egzotičnih stranih naziva ali i smešnih. Sećam se da sam sarkastično pomenuo da onaj nesrećnik sa radnjicom od dvadesetak kvadratnih metara koju je nazvao "Džet Set", verovatno i ne zna da bi samo jedan predstavnik belosvetskog "Džet Set" društva mogao da kupi pola Obrenovca iz džeparca. Napomena: danas tog "Džet Seta" nema, valjda je "svetski čovek" bankrotirao.

Musolinijeva svetla tačka
Podstaknut tim napisom, "Politikin" novinar, g. Radivojša je u beogradskoj opštini Stari Grad našao toliko stranih naziva firmi, da mu je moj napis izgledao kao predškolska ustanova. Na ta dva napisa zatim se nadovezao naš poznati lingvista prof. dr Hugo Klajn koji je, između ostalog, obelodanio da je on na toj temi svojevremeno doktorirao u Italiji, pomenuvši još da je Musolini, revoltiran ponašanjem italijanskih trgovaca, naredio da se donese zakon kojim se zabranjivalo da se italijanskim firmama daju strani nazivi.

Ovih dana prošpartao sam glavnom obrenovačkom ulicom, Miloša Obrenovića, da bi konstatovao da se "stvar" znatno pogoršala. Našao sam samo četiri zanimljivas naziva na srpskom jeziku: "Dušica", "Doca", "Todor" i "Kadinjača". Čuo sam da će vlasnik nove moderne auto-mehaničarske radnje u Bariču, na periferiji Obrenovca, dati svom servisu naziv "Brka", iako mu je kum dao lepo ime Milan, a svi ga zovu Brka, mada je čovek ćosav kao onaj ošišani i obrijani italijanski fudbalski sudija što je reklamirao pivo koje je svetsko, a naše.

Proevropska orijentacija ili...
Svi ostali nazivi radnji u Obrenovcu su bila strana imena od kojih neka takva da niko živ ne bi mogao da odgonetne šta znače. Na primer,"Vos", "Casio", "Autet","Sasa","Polino", "Sem" - osim ako nije reč o onom simpatičnom klaviristi iz filma "Kazablanka". Za druge nazive se zna šta znače, mada nije jasno šta ta imena traže kod naših prodavnica. Na primer: "Ledi" - srpski transkribovana engleska reč za lejdi, Knjižara "Tiffan", Caffe green Polo","InoHit", "Point", "Fortsuna","Miladino","Sintezis", "Botega Uno", "Tref"...

Jasna proevropska orijentacija se videla kod: "Euro Line", "Chelsea" - valjda iz simpatija prema čuvenom engleskom fudbalskom klubu. Ali, otkud "Čelsi" u Obrenovcu!,"Blue jeans Tiffan". Tu su se našla i prekoatlanska i svetska imena:"Legend NJorld NJide" - mada verujem da vlasnik ove "svetske" firme nema filijalu ni u Grabovcu i Vukićevici, selima u obrenovačkoj opštini - pa još i "Big Bull".

Na kraju ovog tragikomičnog spiska naziva radnji nabasao sam i na Kladionicu "Mozzard". Kako li je samo čovek smislio da slavnog Mocarta smesti u kladionicu!

Sve isto kao pre deceniju
I sad se, kao i pre deset godina, pitam čemu ovaj provincijski vašar? Pa bar da je "Vašar taštine!" Zašto trgovci potcenjuju zdravu pamet potrošača? Valjda se golim okom u izlogu vidi koliko je radnja (belo) svetska. Ali je još važnije: koliko takvi trgovci drže do svoje zemlje Srbije? O brendu da i ne govorimo.

Na Zapadu su vlasnici radnji racionalniji i prirodniji. Mnogi jednostavno napišu svoje ime, stave iza njega genitivni zarez i dobije se "Mac Donald's". U Geteborgu jedna naša Zora ima pekaru koja se zove "Zora's". Zato su mi Obrenovčani Dušica i Doca, Todor i onaj Brka bez brkova baš simpatični.

Ovaj problem se, naravno, ne može i ne bi trebalo da reši zakonom ili nekom državnom uredbom. Ali, kao što urbanistički organi ne dozvoljavaju da ljudi grade kuću po apsolutno svojoj volji, tj. ćefu, zašto ne bi, na primer, opštinska Trgovinska komora bila organ koji bi odobravao nazive za naše radnje i firme? Pod pretpostavkom da je Komora pretežno srpska. U svakom slučaju mislim da ovo pitanje zaslužuje da izađe iz novinskih rubrika da bi ga razmotrila neka nadležna institucija, pa makar bila i državna.

Jovan Stanković, Obrenovac

Moralno-političke lekcije naših dežurnih (pre) vaspitača

U davnim TV emisijama Lole Đukića pojavljivao se i neki "profesionalni diskutant", koji je ovako započinjao: "O slučaju iz današnjeg dnevnog reda ja ću, drugovi, samo principijelno, evo, kao na primer, moj slučaj". Analogno "diskutuje" i gđa Duška Beker-Isaković, koja ne propušta priliku da nam izdozira neku novu-staru lekciju iz moralno-političkog (pre) vaspitanja i time dopiše novi esej za svoju buduća sabrana dela o tuđem nemoralu. I ona, sve filozofski principijelno, ali, skoro uvek, kao na primer njenom slučaju "predmetu Kt.153/01, a u kojem predmetu se radi o počinjenom krivičnom delu prevare..." iz stava, člana itd.

Gornjim pasusom, negde zimus, započeo sam svoj osvrt na prethodne višemesečne lekcije naše agilne (pre) vaspitačice, ali je moj pokušaj (naposletku) skončao u uredničkom košu. Razume se da me "predmet Kt..." nije zanimao kao "pravna radnja", već da li je gđa Beker u toj radnji i sama moralno čistih ruku. Tačnije, ima li ona i po toj osnovi neophodan moralni kredibilitet da "svojoj" Srbiji, ovdašnjoj inteligenciji i skoro celom srpskom narodu, uporno izriče svoje politkomesarski besprizivne osude - presude? Naprotiv. Analitički tragajući za njenim tragovima, došao sam do obrnutog mišljenja. Stoga sam iskazao optužujući osnovanu sumnju, zasnovanu na njenom neiznuđenom javnom priznanju. Naime, da je gđa Beker, u zajedničkom poduhvatu sa svojim partnerom "s mašnom i tašnom", svesno počinila inkriminisanu radnju takvu i takvu, a u sticaju sa prethodnom još i inkriminisanu radnju ovakvu i ovakvu (bliži dokazi poznati redakciji iz arhive u uredničkom košu). Ipak, u nedostatku njenog priznanja, odustao sam od logične sumnje u vezi prekograničnog (platnog) prometa za vreme dobrotvornih zapadnih sankcija istovremeno priznavši gđi Beker da i u Srbiji, isto kao i "na Zapadu pravo dejstvuje odmah" - koga ne uhvate, ne uhvate!

Međutim, u trezoru rubrike Glas čitalaca i dalje je skoro netaknuta bogata kolekcija klevetničkih "bisera" kojima je gđa Beker "aristokratski" nagr (a) dila "svoj serbski rod". Jer, po ovoj komesarski bespoštednoj kritičarki svega (ne) postojećeg, "Srbija i dalje liči na parohijalnu, zatucanu i smrknutu čaršiju u kojoj nije dozvoljeno s puta posvetu doneti znanje, vedrinu i raspoloženje". A ona, sveznajuća, "zna" i zašto em što "neki tamošnji "intelektualci" povratak nas iz rasejanja doživljavaju kao pretnju sopstvenoj poziciji" - pa otud nikog ni da nam fenjerom osvetli još lanjskim snegom zavejane pute! - em što i "penzioneri u Srbiji i dalje zauzimaju mesto mladih ljudi koji (baš zato?!) nemaju šansu da sebi obezbede državu za svoju budućnost". Otuda je Srbija "mutna bara... stecište nagomilanog ološa i društvenog šljama", zemlja u kojoj je "moral odavno dodirnuo dno dna" i u kojoj je "amoralnost postala brend". A kako i ne bi, kad je "Srbija odavno posrnula od sopstvenog nemorala i otpadništva od Gospoda Boga"?! Pa, tek, vajni "intelektualci" u Srbiji, o kojima gđa Beker brine više od svojevremenih ideoloških komisija "na komitetu"! U stvari, "istinska inteligencija odavno je proterana iz Srbije, ostali su skorojevići-laktaši" i običan "intelektualni šljam", pa se ovdašnji "intelektualni sloj pretvorio u talog, u mulj sa retkim i sve ređim izuzecima". Uostalom, ništa čudno. U Srbiji ionako živi samo "zanemarljiv broj čistih duša" - valjda su svi ostali pokvarenjaci? - tako da "u matici Srbiji sada žive neki drugi ljudi koji i ne liče na naše pretke". (Vidi, Glas čitalaca, 5. april i dalje).

E, al sad... Osim citiranih i neuporedivo više necitiranih "bisera", koje je ispisala kao podsetnik za sopstvenu verziju "Autobiografije o drugima" - da li nam je gđa Beker, više uzgred, ispisala i neki autorski prilog za sopstveno žitije pravednički prepodobno? Nešto, recimo, kao edukativno-pedagoški lični primer o pranju sopstvene biografije, principijelno, na primer? Ali, pričekajmo. Ima vremena...

dr Jovan Glišić, arheolog, Priština



Zapostavljanje fakulteta u unutrašnjosti Srbije

Poštovani, sa nevericom sam juče pročitao vest o izgradnji univerzitetskog kampusa u Beogradu koji će koštati više od 200 miliona evra! Istovremeno, studenti većine fakulteta u Nišu, recimo, žive, rade i uče u uslovima koji su na nivou najnerazvijenih zemalja na svetu. Ako hoćete, mogu vam poslati fotografije koje potkrepljuju tu tvrdnju!

Zaboga, pa najbolji svetski univerzitetski centri u svetu nisu u prestonicama već van njih! Uostalom, Beograd je još veoma daleko od bilo koje značajnije evropske metropole. Izgleda da će se crnogorski "referenduski sindrom" uskoro pojaviti još negde u, sada već bivšoj SCG.

Pavle I. Premović, Beograd


Za plasman svaka čast ali trebaju nam znalci

Pre nekoliko dana, u jednom našem dnevnom listu, izašao je članak o Dušanu Petkoviću, sinu selektora nacionalne fudbalske reprezentacije Ilije Petkovića. Autor teksta iznosi svoje (ne) stručno mišljenje o ovom fudbaleru i smatra kako bi dotični bio odlična zamena za povređenog napadača državne reprezentacije, Mirka Vučinića, po mišljenju stručnjaka jednog od najboljih mladih fudbalera Evrope. Kada sam pročitao ovaj tekst, nadao sam se da je prisnost ovog novinara daleko od realne situacije, odnosno da selektor Petković ima razuma, znanja i barem malo savesti, pa da san ovog novinara ne pretvori u javu. Međutim, nekoliko dana kasnije shvatio sam da nisam u pravu. Selektor Petković je odlučio da na svetsko prvenstvo u Nemačku, takmičenju koje je kruna karijere svakog igrača, pozove svog sina, prvotimca OFK Beograda Dušana Petkovića (32)!?

Zbog čega je izostala objektivnost kod našeg selektora? Zbog čega je njegov sin, koji je veoma prosečan fudbaler, koji je odigrao svega tri utakmice u dresu reprezentacije (pritom, prvi put pozvan kada mu je otac postavljen za selektora 2001. godine), koji je do zimus bio bez angažmana, koji nije odigrao nijedan minut u kvalifikacijama za to isto prvenstvo sveta, koji nije ostavio nikakav trag u klubovima u kojima je igrao, dobio priliku u odnosu na fudbalere koji su u najboljim igračkim godinama, životnoj formi ili onima koji su na bilo koji način doprineli uspehu naše reprezentacije.

Na pitanje zbog čega Peković nije pozvao drugog napadača, on se pravda kako mu je potreban vezni igrač sredine terena. Šta je onda sa Nenadom Kovačevićem, Aleksandrom Lukovićem, Simonom Vukčevićem, igračima koji takođe igraju u veznom redu, a pritom su bili barem tri puta u kvalifikacijama i imaju talenat i zapažene role u svojim klubovima?! Nažalost, Petković smatra da, ako je doveo reprezentaciju do svetskog prvenstva, ima pravo da pozove koga hoće bez ikakvih objašnjenja. Šta je tu je. Ne verujem da će bilo ko reagovati, a ako se reakcije i dese, to će biti samo posle svetskog prvenstva, a plašim se da će tad biti kasno.

Marko Gašić, Novi Sad