Poznato je da su sve frekvencije na teritoriji Srbije dodeljene bivšoj Jugoslaviji od strane specijalizovane agencije Ujedinjenih Nacija s pravom korišćenja. Za svaku frekvenciju s nacionalnim pokrivanjem postoji međunarodni ugovor kojim se država sa međunarodnim subjektivitetom obavezuje da će sprovoditi međunarodne obaveze koje proističu iz tih ugovora. Naslednica svih međunarodnih ugovora u ovom trenutku još je državna zajednica SCG, koja jedina ima pravo raspolaganja dodeljenim frekvencijama na celoj teritoriji Srbije i Crne Gore. To znači da SCG nema svoje frekvencije već samo one koje su joj dodeljene na osnovu međunarodnih i međudržavnih ugovora, u okviru Ujedinjenih Nacija, i na koje ima pravo raspolaganja. Bez obzira što je donet Zakon o radiodifuziji, odredbe ovih međunarodnih ugovora i dalje su osnova za dodelu frekvencija kada su u pitanju frekvencije sa nacionalnim pokrivanjem.

Zbog nepoznavanja preuzetih međunarodnih obaveza, koje proističu iz ratifikovanih međunarodnih ugovora, došlo je do velikih nesporazuma. Na osnovu člana 16 Ustavne povelje "Ratifikovani ugovori i opšteprihvaćena pravila imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica".

Kako Republika Srbija nije država sa međunarodnim subjektivitetom, ona ne može, u ovom trenutku, biti garant sprovođenja međunarodnih međudržavnih ratifikovanih ugovora, pa ni dodele nacionalnih frekvencija jer joj nisu ni dodeljene s pravom raspolaganja od strane Međunarodne unije za telekomunikacije, specijalizovane agencije UN. Sukcesor svih međunarodnih ugovora koji regulišu oblast radiodifuzije je još državna zajednica SCG, bez obzira što se frekvencije nalaze na teritoriji Republike Srbije.

Srbija, osim frekvencija prvog, drugog i trećeg televizijskog programa, nema nijednu frekvenciju sa nacionalnim pokrivanjem, s pravom raspolaganja. Sve to ukazuje da se požurilo prilikom dodele i izmene nacionalnih frekvencija, koje su upisane u Master registar u Ženevi, jer Srbija, pa ni RRA, nisu ispoštovale odredbe međunarodnih ugovora kojim se još uvek obavezuje državna zajednica SCG, koja jedina ima pravo izmene i dodele frekvencija. Pozivanje samo na nacionalne zakone pokazuje nepoznavanje preuzetih međunarodnih obaveza, a naročito kad je reč o nadležnosti u državnoj zajednici, odnosno ko ima pravo izmene i dodele nacionalnih frekvencija.

U slučaju razdvajanja, Srbija je sukcesor međunarodnog prava, ona preuzima sve frekvencije na svojoj teritoriji kao "Štokholmske" frekvencije i tek tada stiče pravo dodele frekvencija ili izmene već dodeljenih frekvencija. Međutim, ni tada RRA ne može u svom delokrugu imati nadležnost dodele frekvencija, jer to nije predviđeno međunarodnim ugovorima, već samo da kao nezavisno operativno telo pripremi predlog osnove za dodelu frekvencija na razmatranje i usvajanje Vladi Republike Srbije, bez obzira kako su ta pitanja uređena na nacionalnom planu, jer u Ženevi postoji samo jedna stolica i to za državu ugovornicu, odnosno državu potpisnicu.

Milan T. Stevančević,Međunarodni ekspert Studijske Grupe 1. Međunarodnog konsultativnog komiteta za radio-komunikacije

Najznačajnija tekovina ljudskog društva koja je omogućila ono što nazivamo civilizacijom i bitno obeležje svakog naroda jeste govorni jezik. Zato je dvostruka šteta dopustiti njegovo uništenje.

Ovde neću da pominjem razne tuđice kojima smo, nažalost, preplavljeni. Mislim da najveću štetu ipak nanosi nepravilna i nakaradna upotreba pojedinih reči. Najnoviji je "biser" u knjizi žalosti izraz "rodna ravnopravnost". Čuveni sportski komentator bi uzviknuo: "Ma ljudi, je li to moguće?!"

Zaista, da li je moguće toliko nepoznavanje sopstvenog jezika? Rod imaju samo i jedino imenice! Živa bića imaju pol. Prema tome, može se govoriti samo o polnoj ravnopravnosti! Nekada se mnogo koristio izraz "jednakost polova", što je jezički ispravno, ali je logički besmislica jer ne mogu biti jednaki pojmovi koji su različiti.

Bilo je i to prihvatljivije od "rodne ravnopravnosti" - izraza koji zaslužuje da ga Ginis zabeleži jer je istovremeno i glupost i nakaradnost!

Toma Pejov, Smederevo

Poštovano uredništvo, referendum u Crnoj Gori, koji ima sve indicije režiranog, kod mnogih naših ljudi u rasejanju izazvao je, u najmanju ruku, razočarenje i sumorna osećanja kao kad vas neko iz bliže porodice prevari i nasamari. Razočaranje jeste, loših rezultata su se svi pribojavali, ali oni koji su obučeni da daju prognoze na bazi osnovnih političkih, ekonomskih i socijalnih faktora mogli su znati da će na kraju doći do ovakvog ishoda. Baš iz tih razloga Srbija nije smela da pristane na referendum pod postojećim uslovima jer uslovi održavanja nisu bili demokratski niti to neko može odgovorno da tvrdi. Jer, ako vam neko govori kako da glasate ili vam preti radnim mestom ili na drugi način, onda to ne može biti demokratski.

Premijer Đukanović se ponaša na makijavelistički način "cilj ne bira sredstvo" makar to bili svi nezakoniti i poluzakoniti poslovi, sumnjivi savezi, te mnoge nemoralne radnje. Sve i po svaku cenu, a to je da se obezbedi krajnji cilj, privatna država njegove partije i onih koji služe takvu grupu. Drugi deo stanovnika Crne Gore živi u skupoj i neefikasnoj kvazidržavi koja nema javne službe, nema pristupačno zdravstvo, nikakvu infrastrukturu, nikakvu privredu i nema dobro organizovano obavezno obrazovanje. Paradoks Crne Gore je takođe i veoma mali broj stanovnika na relativno razuđenom prostoru i atraktivnoj, ali loše uređenoj obali.

Umesto da je država Srbija i Crna Gora vodila mudru politiku kojom bi sebe i nas federalce zaštitila od političkih nasilnika, oni su ih, naprotiv, pustili da zloupotrebljavajući politički momenat oštete daleko većeg partnera Srbiju i njeno stanovništvo. Ova šteta obuhvata mnoge radnje koje sabotiraju budžet zajednice, poslove srpskih subjekata, i proširuju se na predstavljanje u inostranstvu. Najveći paradoks je da Srbiju i Crnu Goru predstavljaju neki koji sami ne veruju u tu zajednicu. Nažalost, oni naivni Crnogorci koji mogu da poveruju u kule bez temelja da će sami lakše ući u EU ostaće vrlo razočarani. EU će možda jednog lepog dana dozvoliti ulazak, ali će u isto vreme obezbediti i kontrolu nad Crnom Gorom onako kako njima bude odgovaralo. Kao ekonomski stručnjak, ocenjujem da će život za Crnogorce u novoj državi samo biti teži i skuplji. Radi se o malom broju ljudi i grupi od samo oko 200.000 onih koji su bili spremni ili zastrašeni da poveruju u Đukanovićeva obećanja bez dokaza.

Nemojmo kriviti Ameriku ili EU, oni gledaju svoje interese, krivimo sebe. Nažalost, ništa nije učinjeno da se zaštite interesi onih Srba i Crnogoraca koji veruju i žele zajednicu. Shvatam Srbe u Srbiji koji ne veruju u zajednicu, ali svako onaj ko misli na duži rok i uči se na greškama iz istorije mora znati da ono što je teško stečeno i plaćeno krvlju i velikim žrtvama ne sme biti proćerdano olako, to dugujemo, pre svega, našim precima, koje su nas krvlju vezale za Crnu Goru.

Maja Petrović,magistar međunarodne ekonomije, NJujork

Neću da pišem o Olimpijadi koju je obnovio Pjer de Kuberten, ja dajem predlog Glasu da prihvati organizaciju jedne Olimpijade, kojoj ću ja dati naziv, a redakcija nek se prihvati organizacije i napravi propozicije! Takmičenje bi bilo u traženju skrivenog blaga, najvećeg iznosa, koji je neko sklonio, zdipio, maznuo ili srpski rečeno, ukrao, a pretpostavljam da je toga bilo dosta u poslednjim decenijama socijalizma!

Na ovu ideju sam došao inspirisan tekstom u broju 2744. u kome se govori o nekoj sići od milion evra. Hteo sam da napišem komentar pod naslovom: Ostavite sitne ribe, jurite kapitalce!

Nedavno smo mogli pročitati kako je jedan doktor dobio nekoliko meseci zatvora zbog nekoliko stotina evra! Jednoj poznatoj gospođi prete robijom, zbog par hiljada tih novčanica! To me podstaklo da upitam koliko onda treba da dobiju direktori koji su sklonili nekoliko stotina miliona. Ne kažem da su ukrali, oni su samo sklonili, da mangupi ne bi pokrali. Kandidujem se sa mojim kandidatima jer imam šanse za visok plasman u ovom takmičenju. Da bih poveo u ovom takmičenju, objasniću tehniku " sklanjanja" para od nekoliko stotina miliona evra!

Pre petnaestak godina, važio je propis: Kad neko izveze robu, bio je dužan da devize unese u zemlju, preda Narodnoj banci, od koje je dobijao dinare! Moji direktori su se razleteli po celoj Velikoj Jugoslaviji u potrazi za kooperantima: "Vi imate izvoz?"; "Imamo!"; "Potrebne su vam pare?"; "Da!"; "Evo vam odmah pare, treba samo da date nalog da se dug uplati na ovaj račun u Nemačkoj! Pare su išle sa računa, tada, Društvenog preduzeća, i knjižene na kontu pozajmice! Tako se na ovom kontu, i na računu našeg direktora nakupilo preko 200 miliona dolara! Iz Nemačke, pare su prebačene na Kipar, pa, na razne strane sveta, i tako su sačuvane do današnjih dana! Ako me neko pretekne u ovom takmičenju, objasniću tehniku sklanjanja sledećih stotina miliona, pa narednih, i sve tako do moje konačne pobede u ovom natjecanju!

Imam još jedan predlog za Redakciju? Pošto, po Zakonu o obligacijama, nalazaču sleduje nagrada, treba obnarodovati koliko dobija Pobednik ovog takmičenja? Moje ime u ovom takmičenju je zaštićeni svedok, ili svedok saradnik! Zašto tražim ovakav status? Zato što ima mnogo više onih koji su pre mene bili dužni da krađu spreče, ili...

Autor poznat redakciji