Nedavno su pojedini predstavnici aktuelne američke administracije, pre svih, Ričard Holbruk i Nikolas Berns, govoreći o daljem statusu Kosova i Metohije izneli za našu javnost neprihvatljive stavove. Tako su razmišljajući javno o daljoj sudbini naše južne pokrajine, između ostalog, istakli "da se Srbija mora odreći Kosova ukoliko želi u EU", ili "da se konačan status Kosova i Metohije mora rešiti pre završetka pregovora o njegovom statusu, a najkasnije do kraja ove godine", navodno zbog toga jer je "srpsko društvo nedemokratsko".

Advokat NATO agresije
Ovakvim svojim nekompromisnim stavovima, ovi "svetski mirovnjaci" od preko puta velike bare, uznemirili su našu javnost. Naime, njihova uporna insistiranja na brzom i što hitnijem rešavanju budućeg statusa Kosmeta, najdalje do kraja ove godine, i to u trenutku kada naša politička vlast vodi teške i krajnje neizvesne pregovore o političkoj decentralizaciji KiM, svakako ne idu u prilog konsolidaciji prilika na ovim uzavrelim prostorima, i u potpunoj su službi stvaranja nezavisnog Kosova i Metohije. Pored toga, predstavnici bivšeg političkog establišmenta Bila Klintona i i sada vrlo uvaženi zvaničnici aktuelne političke vlasti SAD, žele da na ovaj način, između ostalog, dokažu američkoj i svetskoj javnosti da je intervencija Klintonove administracije u našoj zemlji bila "opravdana".

Međutim, ukoliko se američka diplomatija u odnosu na konačno rešavanje budućeg statusa naše južne pokrajine bude i dalje ponašala u stilu poznate starorimske izreke vea victis (teško pobeđenima) i zbog toga bude i dalje uporno insistirala na njegovom što hitnijem rešavanju, sa ciljem da južna srpska pokrajina dobije nezavisnost, biće nesumnjivo odgovorni i za stvaranje "velike Albanije" na Balkanu, pa samim tim i za otvaranje novih ratnih sukoba na ovim evropskim prostorima.

Ostaje nada u svetsku pravdu
No, ipak, nadamo se da će pravdoljubiva međunarodna javnost imati realniji pristup ovom problemu u odnosu na nasilničko pozivanje pojedinih predstavnika "kultne" američke demokratije, koja se u svojim javnim nedemokratskim razmišljanjima o budućem statusu Kosova i Metohije poziva na puku - obogaljenu realnost, koja jasno upućuje na neophodnost stvaranja nezavisnog Kosova, uz odsustvo njihove svake ideje o iznalaženju najrealnijih i najkompromisnijih merila za donošenje pravednih političkih odluka.

Zato bi Ričard Holbruk i njegovi istomišljenici morali da znaju šta za srpski narod znače Kosovo i Metohija, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Gračanica... i da bi nasilno otcepljenje ovog dela svete srpske zemlje od matice Srbije, značilo i potpunu decentralizaciju Balkana, kao i stvaranje pogodnog tla za oživljavanje ratnih sukoba na ovim prostorima sa dalekosežnim posledicama za sve narode ovog regiona.

Branko Maliković, dipl. pravnik, Lajkovac

Na ovaj način bih želeo javno da se obratim Direkciji za puteve Srbije, koja u svojim planovima za revitalizaciju putne mreže kao da favorizuje neke regione, dok su u drugim putevi još uvek u katastrofalnom stanju.

Često putujem, i iz godine u godinu napredak na rekonstrukciji putne mreže širom Srbije mi je više nego očigledan. Međutim, za Homolje, odnosno putne pravce koji od Požarevca vode ka Homolju, kao da je vreme stalo. Posebno je u katastrofalnom stanju put koji od Požarevca vodi ka Petrovcu na Mlavi i dalje prema Žagubici i Boru. Svaki prolazak tom saobraćajnicom predstavlja pravi slalom između udarnih rupa i to stanje traje već godinama, kao da niko nema nameru da bilo šta preduzme.

Nešto je malo rađeno na rekonstrukciji puta kroz samu Gornjačku klisuru, ali to je možda nekoliko kilometara, što je skandalozno, imajući u vidu desetine kilometara puta oko Petrovca na kome ljudima preti svakodnevna opasnost da u pojedinim, desetak centimetara dubokim i do metar širokim rupama ostave točkove.

Na nekoliko mesta udarne rupe su formirale prave rovove, pa bi svaki prolazak brzinom većom od 30 km/h zasigurno doveo do trenutnog uništenja trapa. Kada bi takav put postojao na primer u Nemačkoj, mislim da bi onaj ko je odgovoran za njegovo održavanje trenutno ostao bez posla, i zaglavio dugogodišnju robiju, a plaćanje odštetnih zahteva oštećenih vozača ostalo bi u amanet i njegovim unucima.

Želeo bih da podsetim nadležne da se ne radi o nekom putu koji vodi do kakvog zabačenog, planinskog sela, kojim dnevno prođe par automobila, već o vrlo frekventnom regionalnom putu koji opslužuje desetine hiljada ljudi u Petrovcu i okolini i koji je nekada bio glavna saobraćajna žila od Beograda ka Boru i dobrom delu istočne Srbije. Ovaj put danas, pre svega zbog stanja u kome se nalazi, zaobilazi sve više vozača, pa makar alternativa podrazumevala i prelaženje duplo veće kilometraže do odredišta.

Ne znam da li je problem u nesposobnosti čelnika lokalne Uprave za puteve da obezbede sredstva za sanaciju ove i ostalih saobraćajnica u regionu (i put ka Kučevu je u sličnom stanju) ili o nekakvoj odmazdi prema populaciji zbog još uvek latentne lojalnosti bivšem režimu, ali postojanje takvih puteva u Evropi u 21. veku je apsolutno skandalozno! Stanje puteva u tom kraju je bilo slično i u prethodnom režimu, a nova vlast do sada nije učinila apsolutno ništa na obezbeđivanju bilo kakvog boljitka. Hoćete li, gospodine Iliću, za ime Boga, konačno zakrpiti puteve po istočnoj Srbiji ili vas zanima samo vaš rodni kraj i eventualno one opštine gde je Nova Srbija na lokalnim izborima dobila značajniji broj glasova?

Aleksandar Veljković, Beograd

Celog života verovao sam da dobro znam šta znači reč nacija, nacionalno, nacionalizam, pa i nacizam. Međutim, poslednjih nekoliko godina, a naročito ove godine, zbunjen sam. Pojavile se u Srbiji tzv. "nacionalna štedionica" i "nacionalna televizija"... Pokušavam da odgonetnem šta znače ti nazivi? Konsultujem razne enciklopedije, pitam dosta učenih prijatelja i poznanika, ali mi niko ne zna (ili neće) to da objasni.

Pretpostavka je da to znači srpska štedionica i srpska televizija, pošto su u zemlji Srbiji. Ali, da li to znači da u "nacionalnoj štedionici" ne mogu imati račune, dobiti kredit i slično, građani drugih nacionalnosti - Mađari, Muslimani, Bugari..., pošto nije internacionalna ili državna, nego "nacionalna". Slično je i sa televizijom.

Ona je takođe "nacionalna" (čitaj samo srpska), pa verovatno nije namenjena građanima Srbije, koji su druge nacionalnosti. Slična dilema pojavila se u meni kada se pojavio i tzv. "javni servis", a u pitanju je televizija. Pogledam povremeno vesti "javnog servisa" i vidim da se, uglavnom, ne razlikuju, od vesti na drugim televizijama koje nisu "javni servis". Znam da mogu otići ili pozvati "auto" i druge servise, da mi oprave automobil, frižider, vešmašinu i uvek dobijem uslugu.

Mogu li sada pozvati "javni servis" RTS-a da snimi ili prikaže šta hoću i šta poželim? Pošto ne znam odgovore, a ne znaju ni moji poznanici, molim Dinkića i Tijanića da se pojave pred kamerama i u štampi i da nam to naučno i detaljno objasne.

Mr Nikola Radulović, Beograd

Šta posle crnogorskog referenduma? Što se tiče Srbije, tu bi trebalo imati nekoliko opcija u pripremi da nas ponovo nešto ne bi iznenadilo. Razvod braka je jedan veoma komplikovan proces na planu jurisdikcije, a kako je tek komplikovano razdvajanje jedne države u političkom, ekonomskom i socijalnom smislu. Dakle, Srbija bi trebalo da počne da radi na jednom novom ustavu, na zakonu državljanstva, na fiskalnom zakonu i na zakonu o socijalnoj zaštiti. Kada se govori o Ustavu, onda to znači da Titov ustav iz 1974. godine nađe svoje mesto u jednom paragrafu istorije, da se tzv. Miloševićev Ustav izbaci iz upotrebe po svim tačkama, i da se donese nov, koji bi uzeo u obzir samo srpske nacionalne interese.

Daleko važniji bio bi zakon o državljanstvu, koji bi jasno definisao da na primer, niko ne može da ima srpsko državljanstvo, a da bude Crnogorac koji će zimi da prima platu u Beogradu, a leti da naplaćuje boravak Srbima na moru, a da na to ne plaća poreze državi Srbiji. Milo Đukanović je već požurio da uvede zakon o vizama za "strane državljane", po "evropskim standardima". To znači da se posle referenduma Srbima može dogoditi da stoje u redu za vize ispred neke crnogorske ambasade.

Postavlja se, međutim, pitanje, koliko su srpski političari spremni i sposobni da se uhvate u koštac sa tako kompleksnim reformama. Utisak je da se naši političari prvenstveno bave svojim foteljama i ekonomskom situacijom, a da se na planu srpskih nacionalnih interesa ne čini takoreći ništa. Po pitanju stavljanja nacionalnih interesa u prvi plan, Đukanović i njegove pristalice su odmakli daleko. Jasno definisan program i rad na njegovom ostvarivanju je dokaz da se sve može ako se hoće.

Dragan Rakić, Strazbur