Gradonačelnik g. Nenad Bogdanović izgleda da je predodređen da iznenađuje svoje sugrađane. Eto, tako pljusnu iz nebuha kao plahovita kiša i proglasi Beograd gradom budućnosti. Lepo zvuči, a još lepše će da izgleda taj grad iz bajke. To nas podseća na izazov od pre pola veka, kada smo krenuli u svetlu budućnost. Da, krenuli smo i gde smo stigli?! Nije li to ono što smo dugo očekivali?!

Umni se rasuli u svetu
Kada smo krenuli u svetlu budućnost, seljaci su se proletarizovali, ostavili rodna ognjišta i imanja i namestili po gradovima, a oni ljudi što su pameti imali rasejali su se po belome svetu, pa su sada njive korovom prerasle, a stada se izgubila u divljini, izvori su zapušteni, putevi se provalili, kuće posrnule, sela ostarila i vapiju za snažnim mišicama.

Sada privreda, ta materijalna osnova za svaku ljudsku aktivnost i društvenu nadgradnju, ne da zaostaje, već se urušava kao klizište na kiši. Gomilanjem neproduktivnog stanovništva po gradovima predstavlja ne samo opterećenje, već izaziva veliki zastoj u privrednom i društvenom razvoju. Zapostavljanjem korišćenja prirodnog bogatstva posebno, privreda i stanovništvo su predodređeni za gubitke i siromaštvo.

Stanite malo, osvrnite se po ovom gradu da vidimo dokle smo stigli i šta nas još može snaći. U zemlji Srbiji, Beograd ima mnoge prednosti, pa, valjda, mu se zato i smeši budućnost. No, danas ga neki mutan oblak prekrio - pao nam mrak na oči, a grudi nikako da se nadišu svežeg vazduha. Ima još mnogo zagonetki u ovom gradu, ali bez odgonetki. Gde je najveća gužva u saobraćaju i gomile izbezumljenih ljudi na ulicama; gde je tolika masa nezaposlenih; gde je najveći broj beskućnika i izbeglica; gde najviše vapiju gladni i hladni; kuda nepregledne kolone bolnih kolaju, a mrijet im se neće; gde se bez rada najbolje zarađuje, gde najviše buja kriminal i nestaju životi?... U Beogradu ima svega toga više nego drugde!

Život najjeftiniji

Dotle u mamutskom gradu rastu spiskovi otpuštenih radnika, drugi štrajkuju zbog zakinutih plata i socijalnog osiguranja, neki traže pomoć da prežive, a hrana, prevoz, struja, voda i grejanje sve skuplji, dok nadnice, plate i penzije opadaju. Kažu: život je sve skuplji - ja sam ubeđen da je sve jeftiniji, čak ispod svake cene!

A budućnost... Mladi navikli da jedu hleb bez motike, prepustili su se lenčarenju, uživanju u zabavi bez prestanka i odali se raznim porodicama, perverzijama i kriminalu. U takvom duhovnom stanju i društvenom okruženju oni ne započinju promašen život i, što je najvažnije, ne zasnivaju porodice, niti podižu podmladak. Nove generacije većinom stvaraju pustoš u radu, stvaralaštvu, u dušama svojim, u gradu i na širem nacionalnom prostoru. Većina gleda samo kako da napuste ovaj tamni vilajet. Kako, onda, sa takvim mentalitetom građana gradonačelnik misli da projektuje, izgradi i popuni budući megapolis?

Stvaranje velikih gradova, bez odgovarajućeg rasta privrede, i bez uključivanja stanovništva u privredne tokove predstavlja besmislen projekat. Neproduktivno stanovništvo, pogotovo za glomazan grad, donosi gomilu nerešivih problema. Problemi su i u napuštenim i neiskorišćenim prostorima. Grad bez privredno aktivne zaleđine osuđen je na odumiranje, a prazan prostor je izgubljen za narod i državu. Podizati grad znači planirati sveukupni nacionalni prostor.

Danas su mamutski gradovi aglomeracije (glomazne skupine) nepogodne za život. Kad bi se dešavale kataklizme (bombardovanja, požari, poplave, zemljotresi, epidemije) stanovništvo bi bežalo u sela i spasavalo se od napasti i propasti. Tako je bilo od davnina sve do sad, ali u sadašnjim uslovima teško je evakuisati i spasavati veliku masu naroda. Ugroženi ljudi stradaju u gužvi zbog fizičkih i psihičkih potresa jer se u opasnosti ponašaju neprimereno nastalog situaciji i dolazi do žrtava.

Građane teško zadovoljiti
Savremeni gradovi, ma kako to izgledalo privlačno, nisu idealno uređeni ni organizovani da bi u potpunosti zadovoljili željene standarde građana. Najveće nezadovoljstvo izazivaju stambeni i komunalni problemi, ali i snabdevanje, zdravstvo, školstvo, usluge, komunikacije i ekologija. Skoro da nema godine, a da nešto ne pogodi veći broj stanovnika ili ceo grad. Uz to život u gradu je opterećen prostornim, administrativnim, kulturnim, turističkim, sportskim i rekreativnim potrebama građana. Nema takve gradske uprave, službe i budžeta koji će u svako doba dana zadovoljiti nužne potrebe svojih građana. Što je veći grad, to su potrebe veće, a njihovo zadovoljenje sve teže.

Zato su ideje i projekti o megapolisu samo puki snovi, a ukoliko bi se ostvarili, bio bi to grad bez budućnosti. Gradonačelnik bi veće delo učinio kada bi sadašnji urbani prostor grada uredio što bolje, a posvetio dužnu pažnju i njegovoj okolini radi obostrane pogodnosti i koristi.

Tomislav Gluvić-Šapčanin, Ripanj

Predstojeći referendum u Crnoj Gori o državnom statusu veoma je važan za budućnost državne zajednice Srbije i Crne Gore! Doći će uskoro i taj 21. maj i uveren sam da će biti jedno veliko "ne" suverenistima. Nije teško to pogoditi ako se ima u vidu kompletna istorija jednog zajedničkog naroda, kulturno nasleđe i prosperitet u integracijama, kako vole da kažu sadašnje vlasti u Crnoj Gori. A 22. maja ujutro aktuelna vlast Crne Gore svoje mesto će ustupiti nekim drugim ljudima, novim ljudima, koji će doista integrisati razjedinjenu državnu zajednicu i omogućiti istinski razvoj buduće zajednice, tj. doista prave, demokratske države jednog (istog) naroda na putu ka boljem sutra, običnog naroda koji je kroz istoriju zaslužio da živi zajedno, spokojno i srećno.

Teško je poverovati u bilo kakav drugi ishod kad se ima u vidu da ljudi na svojim vekovnim ognjištima u bratskoj Crnoj Gori nisu zaboravili ko su i od koga su, gde im je mesto i gde pripadaju! Oduvek i zanavek! Istina je kroz vekove bila moćno i najvrednije sredstvo borbe za pravdoljublje, pa će i ovog puta trijumfovati nad jednom pogrešnom, totalno besmislenom i jednoumnom idejom - rasparčavanja, razjedinjenja, otuđenja i puta bez povratka, koji zastupaju suverenisti na vrhu vlasti u Crnoj Gori.

Došlo je vreme da se ujedinimo, delimo dobro i zlo samo zajedno i nikako drugačije. Nema vremena za svađe, dosta ih je bilo, nema svrhe udaljavati se od matice, nema oprosta za odrođivanje od najbližih, ni na Zemlji, ni na nebu. Zajedno kroz sva iskušenja života - nekako! Obrnuto - nikako! Često je poraz putokaz i zvezda vodilja, ali samo ako smo izvukli prave pouke. Pokažimo 21. maja 2006. da smo mnogo naučili iz prošlosti da nam se neke stvari ne bi ponovile. NJegoš je rekao: "Neka bude ono što biti mora".
Živela državna zajednica Srbije i Crne Gore.

Đorđe Điknić, Beograd

Živ čovek mora samo tri stvari da radi: da jede, da koristi gorivo za prevoz sa tačke A na tačku B, i da umre jednog dana. Sasvim slučajno ili namerno, cene hrane na ovim, našim, prostorima su najveće u Evropi, s obzirom na standard i prosečna primanja. Nije slučajno naš satiričar napisao da možemo da hranimo pola Evrope, ali nema potrebe!

Naš čovek bi i to nekako i progutao, da zbog takvih cena Srbija bar ima najbolje drumove na svetu. Naprotiv, mi i dan danas imamo jednu od najlošijih putnih infrastruktura u Evropi. Šta nam ta priča govori? Neko opasno u državi mulja, manipuliše i skreće ogromna finansijska sredstva od prodaje goriva na stvari koje nemaju veze sa razvojem puteva, kolovoza, magistrala i sanitarnih čvorova duž polovnih auto-puteva!

Koliko država dere svoje građane može se videti iz sledećeg primera: država na veliko plaća litar goriva najviše 0,25 do 0,30 evro centi. Ta cena se kasnije, kako vidimo nazida, raznim porezima, akcizama, provizijama do celog jednog evra. Dakle, kada se gorivo dopremi do krajnjeg potrošača, dobije cenu za skoro 200 procenata veću od nabavne! Ako je i od države, mnogo je, bre. Jedina korist za stanovništvo zbog ovog poslednjeg poskupljenja goriva je to što će biti manje automobila na ulicama, a time i manje zagađenja prirodne okoline. Ali to nije motiv za stalnim poskupljenjima, naprotiv, motiv države je, narodski rečeno, dranje kože sa leđa naših vozača.

Što bi se reklo, može im se, a to što im se može kod nas gotovo da je dobilo zakonsku formu i nepisano pravilo. A kako zaključismo, naš politički establišment ne rešava državne probleme, jer im se može. To je deo je strategije sprdanja i ruganja sa svima nama.

Anita Aćević, Beograd

Gospodin Cvetković napisao je jednostavno i lepo pismo i, što je najvažnije, jasnu i važnu poruku. Pominje dva čoveka koja su diskutovala u autobusu. Nekada davno to bi i meni pomalo zasmetalo. A sada?

Svake godine dolazim u Beograd. Moji bliski prijatelji zašli su u godine i u dobro poznatu statičnost i malodušnost. Ali, mnogima nije jasno kako izgleda život na Zapadu; previše rada i jurnjave, usamljenosti i otuđenosti, premalo bliskosti i pravih ljudskih kontakata.

Dnevno provodim i po tri sata u podzemnoj železnici a da ni sa kim ne popričam. Dva puta nedeljno putujem vozom uz reku Hadson. Lep voz, još lepši kampus uz svoje parkove i sportske terene. I prođu godine dok čovek ne shvati čega je odista željan i šta mu je duševna hrana. Jer, za pet godina NIKADA ne progovorih nijednu rečenicu s bilo kim u tom vozu, čak i kada sedi do mene. NJima je valjda to normalno, tako odrastaju, tako se vaspitavaju. Kada dođem u Beograd, obradujem se svakom razgovoru, diskusiji, prisluškujem radoznalo, čak i male čarke u autobusu. Razgovorima s poznanicima nikada kraja. A dodir, pogled u oči direktan i ljudski su nešto čega još ima u Beogradu. Ovde Holivud svojim lažima i osmesima razgaljuje usamljena bića uz TV.

Vidim i ja dobro da je proces otuđivanja uzeo maha i u Srbiji. Neki misle da je to avangardno... Svako za sebe, u sebe, zbog sebe, uz ograđivanje sa sve više rešetaka i ključeva od drugih ljudskih bića. I, kada i tamo ljudi budu okretali glavu jedni od drugih i odmicali se, mene više neće ni biti.

Miodrag Bjelić, NJujork

Prema knjizi dr Bogoljuba Filipovića, iz Vojske Kraljevine Jugoslavije u NDH prešao je 31 general. Naravno, general Simović je s mister V. Čerčilom zapečatio i overio ovu generalsku varijantu.

Šta su uradili Tuđman, Špegelj, Tus, znamo. A za one druge, iz "Oluje", osetili smo, mada to do sada nije objavljeno. Zašto onda očekujemo da se general Ratko Mladić seti onoga što je izgovorio kod polaganja zakletve? Državni službenici na radnom mestu oficira vole te parade - vojska poštuje datu reč.

LJubinko Počeković, Beograd