Saša Savić, beogradski slikar, napravio je karijeru
u inostranstvu kao ikonopisac i freskopisac. Njegov najveći uspeh
svakako je porudžbina da oslika kompletan hram Svetih vračeva
Kozme i Damjana na Kipru. Platforme su već postavljene, a za kupolu
će koristiti i specijalan improvizovani lift. Savić je magistrirao
na beogradskom FLU 1986. Samo dve godine kasnije, počeo je da
sa grupom kolega radi u manastiru kraj Grabovca.
- To je bila najbolja moguća škola za fresko slikarstvo koju možete
naći, budući da sam učio na tuđim iskustvima. Fresko je jedna
od najtežih i najlepših tehnika. Freske mogu trajati nekoliko
stotina godina. Podloga vlažnog maltera bukvalno "radi"
sa vama dok slikate - kaže Saša.
Sa kolegama Lazom Lečićem i Goranom Desančićem, Savić je slikao
i crkve u Bosni baš kad je rat počeo.
- Dok smo slikali crkve, mogli smo čuti topovsku paljbu jer je
rat upravo počeo, a linija fronta je bila samo 10 kilometara daleko.
Savić potom sa svojom ženom Iskrom odlazi u Jerusalim i dobija
studio u Gornjoj Galileji. Na Kipru dobija veliku narudžbu od
Mitropolita Pafoskog Hrizostomoza - 67 ikona za ikonostas crkve
Sv. Spiridona u Jeroskipou.
- Slikao sam i crkvu u Kani Galilejskoj gde je Hrist izveo svoje
prvo čudo, pretvorivši vodu u vino. Scene Hristove svadbe u Kani
i čudesa zabeležena u jevanđelju po Jovanu. Raditi u Kani, svetoj
zemlji, posebno je nadahnuće.
Saša se bavi i teorijskim radom.
- Za vreme NATO bombardovanja, predavao sam na Državnom univerzitetu
u Džordžiji vizantijsku umetnost da bih pokazao ko smo i šta smo,
kao svoj svojevrstan bunt protiv medijske slike o nama.
Jedna od Savićevih velikih inspiracija je patrijarh Pavle.
- Poseta patrijarha Pavla Kipru ostavila je veliki utisak na mene.
Patrijarh je živi svetac, tako ga je i ovdašnji narod doživeo.
Za vreme služenja liturgije, njegovo lice se potpuno izdvajalo
iz mnoštva. Za vreme njegovog boravka razgovarali smo o životu,
njegovom viđenju istorije i to mi je mnogo značilo.
Kako je Patrijarh komentarisao Sašino živopisanije?
- Patrijarh ne komentariše. On se ponaša - lakonski odgovara Saša.
Naš umetnik nije zadovoljan aktuelnom produkcijom sakralne
umetnosti.
- U srednjem veku freske su bile čitanke za narod, a danas su
svedene na dekorativnu funkciju. Misao i umetnost pravoslavlja
mogu se zasnivati jedino na najvišem kvalitetu. Amaterizam i diletantizam
će brzo ustupiti mesto istinskim majstorima. Trudim se da unesem
maksimalnu slobodu u kanon freskopisanja koji podrazumeva splet
pisanih i nepisanih pravila koja objašnjavaju suštinu pravoslavne
vere. Pretežno se oslanjam na kanon koji je vaspostavio Panselinos,
svojevrsni rezime Konstantinopoljske škole. Moj umetnički uzor
su svakako srpski freskopisci Mihajlo i njegov učenik Evtihije,
majstori iz Soluna koji su slikali Gračanicu, zadužbinu svetog
kralja Milutina.
S. Đ. M.
