Lingvista Vlado Đukanović nije pobornik jezičkog čistunstva. Smatra da je u nekim segementima srpski jezik bogatiji od engleskog, španskog i francuskog. Nasuprot vrlim tvorcima "nacionalnog novogovora", Đukanović dozvoljava i mogućnost da su neke "odomaćene" strane reči neprevodive jer nemamo leksičko jezgro za srpsku izvedenicu. Poznata je njegova maksima "i tuđe reči nas obogaćuju" što je zaista jedinstven stav u ovoj euforiji iživljavanja nacionalnog identiteta.

Francuzi tvrde da je pitanje brige o jeziku političko pitanje. Šta vi mislite?
- Možete od jezika napraviti političko pitanje, ako imate politički problem. Mi taj problem nismo imali u 19. veku, do ujedinjenja 1918. sa Hrvatima i Slovencima. Tada je, zbog Hrvata, naš jezički problem postao politički. Jezik je Hrvatima uvek bio kritično mesto, naročito u 19. veku, kada su im ga ugrožavali nemački i mađarski. Kada se raspala Austrougarska, bio im je potreban neko kome će oponirati. I to smo, na nesreću, bili mi. Lingvistički, tu nije bilo problema.

To je isti jezik?
- Meni i mojoj deci ne treba prevodilac za hrvatski, ali ako oni nastave ovako, za 30, 40 godina mojim unucima će verovatno trebati hrvatsko-srpski rečnik. Oni kroz naziv hrvatski jezik izražavaju i deo svog nacionalnog identiteta, nama to nije primarno. Hrvati nemaju različite zamenice nego Srbi, ne može "on" u hrvatskom biti drugačiji, tri je tri i u srpskom i u hrvatskom. Problem je u Hrvatskoj nastao zato što su za osnovicu književnog jezika uzeli štokavsku jekavicu kojom govori manje od 10 odsto Hrvata. Hrvatima je hrvatski književni jezik - strani jezik. Posledica toga jeste da njima zrakomlat, budući da im je sve strano, dođe sasvim u redu. Srbi ne uče srpski jezik kao strani, pa im taj zrakomlat zvuči neobično. To je razlika između srpskog i hrvatskog.

Tursko jezičko čistunstvo - Ljudi zamišljaju da srpskih reči ima nekoliko stotina hiljada koje smo gurnuli u pozadinu, a ovamo uvodimo neke strane reči. Nije tačno. Na šta legnete uveče? Na dušek. Turska reč. Stavite glavu na - jastuk. Turska reč. Čime se pokrivate? Ćebetom, jorganom. Turske reči. Šta obučete? Pidžamu. Turska reč. A da, preko dušeka stavite čaršav. Jela? Čime se dičimo? Sarmom? Tursko. Rakija? Tursko. Naša je reč mleko, pivo. Voda. I onda vam neko kaže - jezičko čistunstvo. Krompir je dobro modifikovana nemačka reč. Krtola je stigla iz ruskog. Imamo kosu, ali imamo frizera i frizuru, a ne kosača i kosište.

Pravila postoje da bismo se razumeli - Samo u Vojvodini možete da napravite 30 jezika, a u užoj Srbiji bar 70. A ideja standardnog jezika je da se nivelišu razlike i da što više ljudi može da komunicira. To se izgubilo u razmišljanju o jeziku. Ova opcija - jedna država, jedan narod, jedan jezik, pa to je princip 19. veka. Ma može, naravno, to, može. Ali šta bi za mali narod značilo to da se svede na užu Srbiju. A i tad Piroćanci sigurno ne bi hteli sa Užičanima da dele isti jezik.

Šta ćemo sa bošnjačkim i crnogorskim jezikom?
- Sada, kada smo opet svako na svome, umesto da vidimo šta ćemo da radimo u sledećih 50 godina sa svojim jezicima, ovde svi gledaju šta smo radili u prethodnih 150, pa kažu - Hrvati su nam ukrali jezik. Nije jezik torta, pa da vam neko iseče jedno parče, drugi drugo parče, pa sad kao Crnogorci seku još jedno, pa nama ostaju patrljciÖ Ne mogu oni da odnesu srpske reči, glasove, rečenice. Sa Crnogorcima vam je to kao da je došao mali stričević, pa kaže - "Ja došao da mi daš šta je moje", a veliki ga gleda, dao bi mu, ali ne zna šta da mu da, a mali ne zna šta traži, šta bi uzeo. Možete cepati srpski standardni jezik do besvesti, ali se time ne dobija ništa.

Kako bi trebalo da se odnosimo prema stranim rečima koje se sve više koriste u srpskom jeziku?
- Srpski jezik je poslednjih 150 godina postao ekstremno nefleksibilan. Iako imate sve elemente, prefikse, reči i sufikse, kombinacija srpskih elemenata biva vrlo neobična i čim napravite tako nešto ljudi posumnjaju na Hrvate i njihov "novogovor". Mislim da se sve ne može prevesti, a i da ne treba. Primer je kada sam nekim informatičarima "preveo" desk top, laptop i palm top. Ponudio sam odgovarajuće srpske reči - nadstalnik, nakrilnik i nadlanik. I svi su graknuli, jao to je hrvatski. Čekajte, čekajte - prefiks nad je srpska reč, reči sto, krilo i dlan takođe, sufiks nik isto.

Kako onda od tri srpska sastojka dobijate hrvatsku reč? Tajac. Ovo je primer nefleksibilnosti srpskog jezika. Zbog mentalne lenjosti, osnovni model za pravljenje novih reči u srpskom je prilagođavanje strane reči.
- E sad, ne možemo se vratiti 150 godina unazad, i izmišljati nove reči za sve strane koje sada postoje u srpskom. Ma otvorite ruske novine, zgranućete se od količine tuđica. Ali ruski nije manje ruski zbog toga, kao što ni srpski nije manje srpski.
Naš nacionalni problem nije nepismenost, već polupismenost, u različitim gradacijama. Novinari su isti ti polupismeni Srbi koji imaju priliku da se pojave na televiziji, da pišu za novine. Jezik svi kvare na isti način, ako se uopšte može govoriti o kvarenju jezika. Važna je komunikacija. Mi imamo zastareli pogled na to da postoji nekakav etalon kome treba težiti. U kom beogradskom pozorištu vi sada čujete sva četiri akcenta? Ni u jednom. Imamo zastarelo shvatanje norme, koja je stara 50 godina. Ideja je da treba da poštujemo ono što je Stevanović napisao 1963. godine. Ne možemo više da poštujemo. Jezik se promenio. Nemamo inoviranu normu i ljudi imaju problem govore dobrim stilom. Naši lingvisti moraju da prilagode normu govornom jeziku. Za takav veliki posao, međutim, nemamo ni kadrova, ni praktičnu nauku.

Tatjana Čanak