Povodom pisma gospodina Budimira Mrdovića iz Aranđelovca o "intelektualcima iz inostranstva", odnosno naših ljudi iz rasejanja i kako mi iz daleka vidimo našu situaciju i procenjujemo je kao ljudi koji žive po svetskim pravilima, ne mogu da se otrgnem utisku kako se ovde generalizuje i uopštava.

Kao jedan od srpskih ekonomskih emigranata iz davnih 60-ih prošlog veka, a koji je svoju mladost iskoristila da se na tom "trulom Zapadu" razvije radeći da bi se školovala o svom trošku na vanrednim studijama, dok su se moji vršnjaci školovali se o trošku države, smatram da imam pravo da odreagujem i odbranim stavove nas iz emigracije, a koji nemamo epitete doktora SANU ili nekih fakulteta u Srbiji na kojima svaka iole zgodna cura može da dobije i doktorat samo ako je u uskoj vezi sa starijim dekanom. Ali mi zato nosimo zvanja ozbiljnih intelektualca.

Patriotizam o svom trošku

Ne znam ko je gospodin Georgijević, niti me to zanima, ali znam ko sam ja i baš zbog toga smatram da imam pravo na javnu reč, a evo i zbog čega. Bila sam prva koja je osudila NATO intervenciju 1999. godine pred kamerama i u svim javnim glasilima zemlje u kojoj živim i radim. Slala sam humanitarnu pomoć, odvajala iz porodičnog budžeta, od svoje porodice i uplaćivala u fond za srpsku ratnu siročad u Belom Manastiru. Skupljala sam potpise po celom svetu i podnosila peticije Evropskom parlamentu i ambasadama relevantnih zemalja da se ukinu sankcije Srbiji i tražila da polete avioni Jata. Tražila sam izričito jedan drugačiji pristup prema događanjima na Balkanu. I uspela sam u svemu tome. Sankcije su ukinute, Jatovi avioni su poleteli, bila sam prvi putnik i to o svom trošku, dok srpski novinari koji su sve to znali i koji su tada stajali na amsterdamskom aerodromu o tome ni slova nisu napisali.

Još spasavamo svet

Moje mišljenje je cenjeno, traženo i poštovano u zemlji u kojoj živim i radim, ali ono nije cenjeno samo u mojoj rodnoj zemlji u kojoj ja nailazim samo na probleme i u kojoj je moja porodica još i dodatno opljačkana. Kada smo krenuli da u Srbiji gradimo, nas su zapravo opljačkali matični kvaziintelektualci (iz Kragujevca) i o meni kao zaslužnom građaninu ispredali su fantastične izmišljotine koje su u smislu odbrane lopurda i kriminalaca organizovane bande "profesora doktora prava, mašinskih inženjera, bankara, direktora... " i ostalog nagomilanog ološa u Srbiji, prihvatani i pred javnim tužilaštvom, a koje je moje materijalne dokaze negiralo.

Da sve bude strašnije, batinaši kragujevačke gradske elite su zamalo do smrti pretukli mog pravnog zastupnika i nasilno ga isterali iz predmeta pri čemu je prekršeno moje ustavno pravo na slobodan izbor advokata, a za koji prekršaj niko nije mario jer je zapravo mojim novcem potkupljena sudska elita javnog tužilaštva koje se stavilo u odbranu prevaranata!

I pitam ja sada gospodina Mrdovića iz Aranđelovca, ali i svu inteligenciju širom Srbije šta sada misli ako su meni zemljaci tako nešto mogli da prirede šta li su tek radili drugima i zašto je onda ta NATO intervencija, o kojoj mnogi ovde pišu, bila potrebna!? Zašto!? Pa sigurno da nije bila potrebna zbog običnog naroda preko čije kičme su lomili koplja "jugoslovenski intelektualci", a koji su svojim ponašanjem prizivali tu intervenciju. Prvo u Bosni kada su za stubove vezani inostrani posmatrači i oni koji su pokušavali da smire balkanske strasti, a potom u Srbiji.

Čitave vojske međunarodnih pregovarača prodefilovale su Beogradom, ali je Beograd prkosio i "ponosno" terao inat celom svetu jer, zaboga, Srbi su ti koji spasavaju svet, oni su nebeski pametni. Zato se i u ovom srpskom javnom glasilu daju čitati isključivo mišljenja koja osuđuju ceo svet bez ijedne reči osude sopstvenih grešaka i iole samokritike.

Elem, ja potičem iz Srbije, od srpskog roda, ali nakon iskustva mogu samo sa žaljenjem da konstatujem da i u tom mom rodu ima i te kako loših momaka (i devojaka) i da se gnušam od ponašanja nekih "intelektualaca" koji stalno traže trn u tuđem oku, dok u svom ne vide patrljak.

Problem prilagođavanja

I znam, nije svako intelektualac ko ispred svog imena stavi dr ili prof, a u to se najbolje možemo uveriti kada zavirimo u sopstvene redove. Jer dok je u svetu dužnost intelektualne elite da odgovorno vodi društvo, u nas je postalo pravilo da intelektualna elita, i to ona samozvana, isključivo uživa društvene privilegije, a nikako da snosi odgovornost.

Takvi "intelektualci", "profesori" i "doktori" koji ne prezaju da ispred svog imena stave sve postojeće titule imaju problem prilagođavanja građanskoj odgovornosti i civilizacijskim propisima i kada odu negde u inostranstvo. O tome smo mogli da čitamo i na ovim stranicama kada se jedan naš "prof. dr" žalio kako je morao da plati kaznu zato što je pušio na nedozvoljenom mestu negde u Americi.

Duška Beker-Isaković, Holandija

Politika od 28. marta 2006. godine objavila je članak "Glupi Srbi i pametni Nemci", "Čuveni i uvaženi" profesor Univerziteta u Belfastu Ričard Lin je proglasio Srbe za najgluplji narod u Evropi. Naučnik kao naučnik, iznosi precizne podatke. Na vrhu tabele čvrsto stoje Nemci, čiji je prosečan koeficijent inteligencije 107, a veseli Srbi su sa samo 89 zaradili poslednje mesto kad je pamet u pitanju.

Ako tako prođu u fudbalu na ovogodišnjem svetskom prvenstvu, biće to nacionalna žalost, stanje opšte depresije i utučenosti. Englezi su po pameti, kao i u svemu ostalom, bliski Nemcima sa koeficijentom 100. Francuzi stoje slabije i jedva su napabirčili 94, samo pet jedinica imaju više od najglupljih - Srba.

To misli profesor Lin zbog mnoštva ratova koje su međusobno vodili pametni Englezi i ne baš pametni "Francuzi, jer samo inteligentniji dobijaju rat. Osim rata, kao faktora pameti, Lin pominje uslove života, rada, ishranu i klimu. Mora da su Nemci zaradili prvo mesto zahvaljujući zaista uspešnom vođenju ratova, bez obzira na krajnji ishod. I drugi faktori su važni. Mislim da su Nemcima više pamet doneli špargla i krompir kojim se hrane, nego ratovi, možda i zato što dobro rađaju u njihovoj domovini.

Mi "glupi" Srbi, imamo poslovicu: "Dok mudri mudruju, ludi grad osvajaju", misli se na hrabre. Živeti između Turaka i Nemaca i njihovih državnih interesa je više nesreća i prokletstvo, nego dar od Boga. Profesor Lin nam je i mozak izmerio, i ne samo što je nekvalitetan, nego ga je i malo. Toliko malo, da kada nas pametni Evropljani i Ameri tuku bombama, ne ubijaju ljude - žrtve rata, već prave kolateralnu (slučajnu) štetu. Kao da se radi o stvarima koje su pametni ljudi napravili za svoje potrebe, pa nema greha, niti zločina, jer nije u pitanju čovek, već "oruđe koje govori".

Rat nije zločin, već rad, kampanja koju vode mudri da bi "glupe, lažljive, potkupljive, kradljive, genocidne" Srbe priveli pravdi i istini. Da ne brane svoje, jer oni sa niskom pameću i suženom svešću ne mogu imati svojinu, ni državnu, ni privatnu, ona pripada moćnim i plemenitim gospodarima "života i smrti". Božji sin se borio protiv takvog shvatanja moćnih, napustivši zemlju kao "dolinu plača".

Glupi Srbi, ni Hristove muke, nisu razumeli, pa su im evro-američki mudraci uputili "milosrdnog anđela", da ih urazumi bombama sa osiromašenim uranijumom. Krnjatkom mozga koji imaju, jedva su razumeli pomenutu poruku anđela. Stalno se svađaju ("destruktivni su" - Marks) nesložni u kajanju i priznanju krivice, spori u izvršenjima i radu kao i svi robovi, pa će im zemaljski bogovi ponovo uputiti anđela sa bombama i milosrđem, ako se i dalje budu benavili.

Momir Vukotić, Batajnica

Srbiju neretko nazivaju zemljom primitivnih ljudi, evo nekoliko primera iz demokratskih i kulturno razvijenih Sjedinjenih Država.

U podzemnoj železnici, dvojica koja su juče sedela levo od mene, pucketali su žvakom iz sve snage. Mladost opraštam, a i navikao sam se na časovima sa studentima. Međutim, čovek desno do mene toliko je bazdio na beli luk da sam ozbiljno uzeo u razmatranje da se premestim na drugo mesto.

Inače Njujorčani jedu mnogo belog luka u svako doba dana, ali nije u redu da posle takvog obroka izađu među masu, ovog puta u železnici. Izlazim iz metroa, ne uspevam da se sklonim "stampedu ", opštoj jurnjavi, te mi staju na cipelu, koja se, po ko zna koji, put izuva. Ali, to nije sve. Izlazim na 34. ulici, prvi pogled u najluksuzniji sportski BMV. Pogledah registarske tablice, piše corrupt (korupcija). Verovali ili ne!

Ovde se za malo novca može naručiti bilo kakva tablica. Idemo dalje. Ulazim u zgradu koledža na 35. ulici, idem na sedmi sprat u Centar za učenje. Tamo postoji nekakav mali sto sa kompjuterom koji bi trebalo da koristim kada imam vremena. Ali, kolega, koga i ne znam, sedi podignutih nogu, bez cipela, u CRVENIM (!) čarapama, na mome stolu!? Ostavih ga na miru da se raskomoćuje, pišem vam sa drugog kompjutera...

Mnogo kulturnih ljudi sretoh u Beogradu. Ako misle da bi našli posao ovde učeći narod manirima, varaju se. Jer, ništa se ne zarađuje lepim manirima, a ovde se samo zarada računa.

Miodrag Bjelić, Njujork

Ne postoji demokratska zemlja na svetu u kojoj gorivo i struja mogu da poskupljuju svakih mesec dana, a da ta zemlja nije u ratnom vihoru, ili da nije započeo, recimo treći svetski rat. U Srbiji se upravo to dešava. Malo- malo, pa naftaši traže poskupljenje derivata, bez obzira da li taj proizvod pojeftinjuje ili poskupljuje na svetskoj berzi! EPS to radi poslovično i kontinuirano već godinama.

Ova dva strateška proizvoda za svaku državu na svetu su indikator prepoznavanja da li u toj državi još uvek vlada komunizam!? Dakle, ako postoji proizvod kome cena raste sa porastom količine tog proizvoda koji kupujete - onda ste definitivno u komunizmu! Upravo je ovo klasičan slučaj u našoj zemlji. Što više građanin troši struju, tim više plaća kilovat-čas iste. Isti slučaj je i sa gorivom, što je potrošnja veća, tim pre NIS traži nove i nove cene!

Mina Mlađenović, Beograd