Svako pismo naših ljudi iz rasejanja prilika je da vidimo kako nas vide iz daleka i kako našu situaciju procenjuju ljudi koji žive po svetskim pravilima. Još ako je potpisnik intelektualac, to je dodatna prilika da vidimo koliko smo izgubili što nas je dotični zemljak napustio. Jedno od takvih pisama je i ono koje je uputio doktor Robert Georgević iz Kalifornije. Stil doktora Georgevića je jasan. Jedina dilema je u kojoj je oblasti on doktorirao. Nejasno je da li se radi o lekaru, ili doktoru nauka. Moja dilema se bazira na očekivanju da doktor, koji je ekspert u nekoj oblasti, sagleda iz svog, visokostručnog ugla, tragične efekte "posrnulog anđela" iz 1999. godine.

Ubistvo sa zadrškom

Od lekara sam očekivao da sagleda uticaj radioaktivne municije na zdravlje naroda u narednih 100 godina. Očekivao sam da lekar iz moralnog ugla progovori o demonskom fenomenu - ubistvu sa zadrškom. Novi varvari su te 1999. godine ubili mnogu decu koja će se roditi za 50, ili 100 godina.

Od doktora filozofije očekivao sam da se pozabavi moralnom pozadinom "posrnulog anđela" i da pokuša da predvidi kakve će posledice ovaj varvarizam imati po moral stanovnika zemalja NATO saveza, a takođe bi bilo zanimljivo da filozof pokuša da predvidi kuda ide zapadna demokratija i kolika je opasnost od njihovog iskliznuća u totalitarizam.

Doktor pravnih nauka trebalo bi da govori o pravnoj zasnovanosti i pravnim posledicama bombardovanja Srbije. Doktor istorijskih nauka bi mogao, na osnovu paralela sa početkom drugog svetskog rata, da pokuša da predvidi kuda se zaputio ovaj svet. Možda je bombardovanjem Srbije započeo treći svetski rat, a da ni mi, ni oni koji su nas napali, to ne znamo.

Od doktora psihologije, ili psihijatra, očekuje se da ukaže na psihičke posledice agresije NATO saveza. Velika je dilema ko je ovom agresijom više stradao - mi ili oni. Mi smo propatili, a oni su se onečovečili. Možda su se oni zaputili ka budućnosti u kojoj ih očekuju veće patnje od onih koje smo mi pretrpeli.

Doktor ekonomskih nauka bi razaranje Srbije posmatrao kao biznis u kome vojno-industrijski kompleks najmoćnijih država dobija novi impuls tako što se oslobađa zaliha oružja i municije i kreće u nove poslove.

Onečovečenje silnih

Doktor hrišćanske teologije bi, verovatno, posmatrao Srbiju iz 1999. godine, kao polje Armagedonsko na kome je počeo konačni obračun nebeske vojske sa zemaljskim kraljevima pod vođstvom demona.

Ko zna koliko bi raznih specijalista moglo da iz svog, specifičnog, ugla posmatra i analizira taj tragični čin uništavanja jednog malog, a opet tako velikog naroda. Doktor Robert Gorgević je odabrao jedan moralno i intelektualno inferioran ugao osmatranja - ugao inkvizitora. Izgleda da je pomenuti gospodin doktor inkvizitorskog prava, jer samo inkvizitor može jednu pravnu lakrdiju i moralnu bedu kao što su tzv. pregovori u Rambujeu, posmatrati kao nekakav argument protiv Slobodana Miloševića.

Budimir Mrdović, Aranđelovac

Ova hajka na sudije, advokate i poslovne ljude je još jedna u nizu primera kako Mlađan Dinkić primenjuje u praksi priču "držte lopova".
Od nekih članova Administrativnog odbora Skupštine Srbije sam saznao da navodni izveštaj Specijalnog tužilaštva nije sadržavao bilo kakve a pogotovu ne ubedljive dokaze, tako da jednoglasnost u odlučivanju Administrativnog odbora moram da razumem samo kao udruženu želju političara da se slomi jedna od retkih preostalih, od izvršne i zakonodavne vlasti nezavisnih, pravosudnih institucija.

Mlađan Dinkić i tajkuni koji ga podržavaju, pomognuti pasivnim držanjem Vojislava Koštunice i Velje Ilića, pokušavaju da uspostave svoju apsolutnu vlast u Srbiji. Svako ko nije po volji ovom političaru na udaru je njegove destrukcije.

Statistike su neumoljive, Trgovinski sud u Beogradu je sud sa procentualno najmanjim brojem ukinutih sudskih odluka, i sa procentualno najvećim brojem rešenih predmeta po sudiji. Izbor Gorana Kljajevića za predsednika Trgovinskog suda u dva navrata je podržalo tajnim glasanjem više od 80 odsto svih sudija tog suda.

Advokati koji svakodnevno postupaju pred tim sudom vrlo dobro znaju da je Trgovinski sud u Beogradu uređena institucija, koja radi efikasno i brzo, u Beogradu daleko najsređenija pravosudna institucija. Međutim, taj sud, u kome sudije odbijaju da se povinuju diktatu tajkuna i političara, i nikad se ne plaše od toga da sudske odluke donesu po zakonu, bez obzira da li država ili neki Dinkićev tajkun treba da izgube spor, od kako je na njegovom čelu Goran Kljajević, odavno je bio meta Mlađana Dinkića i mafijaške organizovane kriminalne grupe G17 plus.
Odgovorno tvrdim da su svi navodi Mlađana Dinkića i njegovih poslušnika, bombastično lansirani od 11. 4. 2006. godine do danas preko navodnih pouzdanih policijskih izvora, potpuno lažni i predstavljaju samo još jednu u nizu prevara ovog mafijaškog vođe i njegovih pomagača u policiji i pravosuđu. Nema nikakve stečajne mafije, sve optužbe protiv svih sudija, advokata i poslovnih ljudi su izmišljene ili iskonstruisane.

Nema nikakvih kompromitujućih transkripata niti snimaka. Nema nikakvih ozbiljnih dokaza, sve je izmišljeno. Kao zastupnik poverilaca nekih od firmi u stečaju koje se spominju u medijima detaljno sam proučio stečajne spise tih firmi, i odgovorno tvrdim da ni u jednom spisu nisam naišao na bilo kakav trag bilo kakvog nezakonitog postupka. Na primeru "Beka" to se najbolje vidi, novi ugovori o zakupu "Bekovih" lokala su zaključeni po višestruko većim zakupninama nego sa ranijim zakupcima, ali to ne sprečava Dinkića da, preko izmišljenih "pouzdanih izvora iz policije", tvrdi u medijima da je izdavanjem tih lokala naneta šteta "Beku" i da se Goran Kljajević obogatio za desetine miliona.

Da se radi o očiglednim lažima G17 plus najbolje se vidi iz medijskih napisa o Sekuli Pijevčeviću i Poštanskoj štedionici. Niti je Jelica Živković kuma Sekule Pijevčevića, niti je Sekula nju podsticao da daje kredite bilo kojim firmama, niti je Poštanska štedionica davala bilo kakve kredite bez potpuno obezbeđenog vraćanja ili bez odluke kreditnog odbora.

Ovaj navodni najveći udarac na korupciju raspršiće se kao mehur od sapunice, a Dinkić, Jelašić, Simić i njihova mafijaška družina iz G17 plus će tada konačno odgovarati i za sakrivanje kiparskih para, i za kofer i za reketiranje akcionara KEB i drugih banaka i za sva druga krivična dela za koja će državni tužioci uskoro ipak morati da pokrenu postupak.

Aleksandar Lojpur, advokat, Beograd

Posle prvog svetskog rata, Ljubljančani odnosno Slovenci zaustavljali su vozove ratnih zarobljenika Srba, koji su se vraćali iz zarobljeništva da ih brane od Italijana. Za vreme Drugog svetskog rata proterano je mnogo Slovenaca, pogotovo iz okoline Maribora u Srbiju, odnosno Šumadiju u okolinu Kragujevca, Kraljeva, Čačka i drugih mesta. Prihvaćeni su bratski. Mnogi su po selima dobili učiteljska mesta, na račun naših učitelja. Ja sam u tim prvim danima nosio hranu slovenačkim izbeglicama u selu Lužnice jer meštani nisu smeli plašeći se da ih neko od Nemaca ne kontroliše. Krajem Drugog svetskog rata Jagodinci odnosno Šumadinci isterali su iz Slovenije Nemce da bi oslobodili Sloveniju i stigli čak do Celoveca. Posle borbe za obnovu hotela i turističkih mesta u Sloveniji, zbog potrebe u devizama, Srbija je odvajala velika sredstva da se ti objekti što pre osposobe radi prijema turista i priliva deviza. Predsednik Slovenije Milan Kučan zaboravio je odakle mu srpsko ime.

Ja sam 1952/53. godine išao u sred zime na italijansku granicu da branimo Sloveniju od Italijana zbog još nerešenog pitanja granice između Italije i Slovenije. U to vreme naša vojska, a naročito tenkisti iz Kragujevca, išli su takođe da brane Sloveniju od Italijana.

Mnogi Slovenci su se, zbog "Zastave", doseljavali u Kragujevac i mi smo ih prihvatali kao braću i voleli što žive sa nama. Bili su to divni ljudi i nikada ih niko nije napadao, maltretirao ili vređao. Zbog njih i Hrvata, u Kragujevcu je podignuta i katolička crkva koja i danas postoji. Kada su se naši vojnici vraćali po odsluženju vojnog roka iz Slovenije, dovodili su žene Slovenke i tome smo se radovali.

Mi smo ih uvek oslobađali, branili i voleli. Mi smo se njima oduživali na lep način uvek, a oni su 1991. godine sve to zaboravili. Poslednji karavan Srbija - Slovenija, koji je vodio Jože Smole, bio je slavljenički. Sećam se svega što su Slovenci doživeli u Srbiji za vreme rata. To može samo srpska duša.

Milan Stranjančević, Kragujevac