Nekada je Ripanj bio selo za ugled, pravi idiličan krajolik. Od kako se pruga pružila kroz Ripanjsku (Topčidersku) reku, Beograđani su stizali vozom i prolazili ovim selom na Avali, uživajući u netaknutoj prirodi. Doživljaj je bio potpun i nezaboravan.

Evo neko doba, sve se izmenilo: izvori, potoci, šumarci, livade, njive i putevi više ne zrače svežinom i lepotom, jer su zasuti raznovrsnim otpadom. Čak su i naselja tako zatrpana. Naročito su prostor oko Železničke stanice Ripanj i korito Ripanjske reke u jadnom stanju. Tu je i naselje nekadašnjeg "Kablara", gde su se u zaostalim barakama nastanili domaći Romi. Nevelikim prostorom ne može se proći od blata, smeća i prljave vode. Tu se smestilo tridesetak porodica u po jednom sobičku sa brojnom decom, koja tu borave, rastu i igraju se, ne sluteći šta im preti u okolnom brlogu. Tu nema asfalta, vodovoda, trotoara, zelenila, sanitarija, ni kontejnera za smeće, a svaki stanovnik baca otpad gde stigne. Pravo je čudo kako ti ljudi tu preživljavaju ostavljeni i zaboravljeni i još gaje decu. Ali zato ih posećuju razne bolesti. Kad se nađu u takvim nevoljama okolne komšije ih izbegavaju, a prodavci ih ne primaju u svoje prodavnice, ni da kupe najnužnije namirnice.

Porodica Aleksandra i Mirjane Anđelković sa petoro dece smestila se u jednoj sobi, okružena svim ovim nedaćama. Tu spavaju, peru se, kuvaju i igraju se, a dvoje mališana već idu u školu. Najstariji sin Dragan nedavno je oboleo od žutice i već je odležao na Infektivnoj klinici potrebno vreme, srećom bez većih posledica. Zanimljivo, ostala deca nisu do sada obolela, ni ona u komšiluku, ali se ne isključuje ta opasnost. Posećivale su ih patronažne sestre i pozivale, ali ih roditelji nisu doveli na kontrolne preglede. Isto tako u školi nije primećeno takvo oboljenje.

Šta reći za takvo stanje u kome se nalaze ovi ljudi i njihova deca?! Naselje "Kablar" trebalo bi bar minimalno sanirati i opremiti sa vodom i sanitarijama. Porodicu Anđelković trebalo bi što pre smestiti u veći stan sa uređajima potrebnim za normalan život. Humanitarna i materijalna pomoć ovoj deci neophodna je i neizbežna, kako se naše društvo ne bi ogrešilo o ove mlade živote.

Tomislav Gluvić-Šapčanin, Ripanj

U januaru 2004. godine preminuo je Lazar-Zile Bojanović, naš pisac i novinar iz Novog Sada. Lazar je rođen u Novom Sadu gde je i završio školu, a zatim i počeo da radi. Pošto je rođen na Selajci, ceo svoj život je posvetio ovom starom i prelepom delu grada. Prvo zaposlenje mu je bilo u KUD "Svetozar Marković", čiji je dugogodišnji bio direktor i pod čijom je rukovodećom palicom KUD doživeo najbolje dane.

U isto vreme je bio na važnoj funkciji predsednika omladine grada Novog Sada, kada se upoznaje sa Mikom Antićem, velikim pesnikom, i počinje pod njegovim uticajem i on da piše. Za razliku od Mike, pisao je priče. Tih godina prelazi i u NIP Dnevnik gde radi kao novinar i kolumnista. Veran svojoj Selajci, uglavnom tekstove posvećuje ljudima tog kraja, potom i celoj Vojvodini, a posebno Mašorinu, selu iz kojeg mu je otac, i Čurugu, iz kojeg mu je majka i gde je zajedno sa sestrom proveo i najlepše dane svog detinjstva.

Pored kolumni koje su izlazile svake nedelje i po čemu je Dnevnik postao prepoznatljiv, piše i pozorišne komade koji su bili postavljeni na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kada se oženio Biljanom i dobio dve kćerke koje su sada priznati građani, on i dalje ostaje boem i dalje piše kolumne za Dnevnik i Zov. Imao je specifičan stil pisanja po čemu je bio prepoznatljiv, a takav mu je bio i stil oblačenja. U svojim tekstovima je pokušao da otrgne od zaborava i neke članove svoje porodice - oca Milorada kome je posvetio i jednu knjigu, a zatim svoju voljenu baku (majkicu) iz Čuruga i njenu sestru Stojkušu, njihovog brata Slavka koga je, takođe, opisao u jednoj priči zbog njegove zle sudbine jer mu je rat odneo oba sina pa su mu druga deca bila uteha. Ovaj tekst treba da posluži kao sećanje na ovog našeg velikana koji je voleo svoju porodicu i svoju Vojvodinu kojima je i posvetio većinu svojih tekstova.

Neka se čitaoci sete našeg Zileta zbog čijih se tekstova nedeljom tražio Dnevnik više. Zile je umro u 58-oj godini kada se od njega očekivalo da je u naponu stvaralačke snage, ali ga je podmukla bolest otrgla od nas, njegovih prijatelja i poštovalaca.

Lazar R. Kaćanski, Čurug

Rušili su i palili zgradu Skupštine, išli su i na zgradu RTS-a da je ruše, sa buldožerom. Srušili su "stablo" prethodnog režima, a izdanke nisu, pa sad imamo problema sa uspostavljanjem pravne države i uspostavljanjem ljudskih prava i sloboda.

Uvođenje nasilne pretplate, protiv volje građana, atak je na ljudska prava i slobodu građana. Vratiti se na stari sistem pretplate znači poništiti nasilnički pohod građana. Pretplatiti se na bilo šta - to je slobodna volja građana. Ne može se neko silom naterati da plaća pretplatu, preko brojila za struju, niti se može nekom zabraniti da se na nešto pretplati.

Preporučuje se zagovornicima pretplate da priznaju svoju grešku i da povuku svoju nasilničku pretplatu u najkraćem roku. U protivnom, može se pojaviti neki Džo koji neće ići sa buldožerom da ruši objekat RTS-a, već subjekte, nasilnike koji su uveli RTV pretplatu.

Ako druge RTV kuće mogu da opstaju bez pretplate, i budu komercijalne, onda zašto i RTS ne bi mogao da posluje pod istim kriterijumima? Nije važno ko je vlasnik. Zakon treba da važi za sve podjednako. Oni bi hteli da budu hiper komercijalni. To je veliki teret za građane sa nikakvim platama. Dosta im je i kablovske - preko 3.600 dinara godišnje, a to je mnogo veće od osrednjeg poreza za stan. Naprednije zemlje nemaju nasilničku pretplatu. Plaća se samo kablovska, kao i kod nas, pod ugovorom, hoćeš ili nećeš.

Kako razumeti što se neki ne bune? Ne bune se oni što imaju velike plate. Za njih nije mnogo ni tri hiljade mesečno, lakše im je da ćute i da plaćaju, nego da protestuju.

Radovan Vučetić, Beograd

Povodom knjižice "Govori generala Milana Nedića predsednika Vlade narodnog spasa", koju je Glas nedavno objavio, želim da kažem sledeće.
Pre nekoliko godina, Večernje novosti su objavile intervju sa bivšim oficirom Ozne koji je iz Austrije sprovodio generala Milana Nedića u Beograd. U tom intervjuu, navodno mu je kazao da mu je general Nedić rekao da zna da ga smatra izdajnikom, jer je mlad čovek, ali da on, tj. Nedić nije radio ništa drugo od onoga što su radili Kraljević Marko i Miloš Obrenović i da će konačni sud o tome dati istorija.

Zvanična verzija smrti generala Nedića jeste da se ubio iz straha od odgovornosti, a da bi izbegao zasluženu kaznu za zločine izvršene nad sopstvenim narodom, kako je pisala tadašnja štampa. I danas se sumnja da se general Nedić ubio, već da su ga ubili. Smatram da je general Nedić bačen kroz prozor da pred Nirnberškim tribunalom ne bi rekao ono što tadašnjoj vlasti nije odgovaralo, a to je da su komunisti iskoristili okupaciju Kraljevine Jugoslavije da bi izazvali građanski rat radi nasilnog preuzimanja vlasti. Mislim da nije logično da se čovek od 68 godina otrgne stražaru, pogotovo čovek kakav je bio general Nedić, a stražar je bio mlad čovek 19-20 godina, da otvori prozor i skoči sa njega. Sa lisicama na rukama šanse za tako nešto bile su mu minimalne. Zato smatram da oni koji su bacili generala Nedića kroz prozor, ako su još uvek živi, zarad sopstvene savesti, treba da kažu po čijem su naređenju to uradili.

Dana 5. februara navršilo se šest decenija od tada, a javnost Srbije konačno treba, a i mora da zna ko je naredio ubistvo generala Nedića.

Dragan Marković, Kragujevac