GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Subota, 14. 1. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Naličje Beograda: Devetogodišnjak živi u autobusima GSP Beograd, iz kruga u krug

Pusti Baneta da spava

Njegova majka "radi treću smenu" oko Glavne železničke stanice i Plavog mosta. Uveče ga ostavi "na čuvanje" vozačima gradskog prevoza. U Marinkovoj bari, pored autoputa, postoji i njihov kućerak, ali ga mališan retko posećuje, miliji mu autobus

Noćni autobus na liniji 26. Beograd, jedan sat po ponoći, vikend. Atmosfera pre za diskoteku nego javni prevoz. Devojke i momci ulaze i izlaze, kreću u provod ili se vraćaju, svaka grupica galami za sebe, mladalački bezobzirno. Obesno. Sićušna prilika u sivoj jakni i isflekanim farmerkama, šćućurena na drvenom sedištu, dočekaće prvog i ispratiti poslednjeg putnika. Od buke i hladnoće brani se kapuljačom navučenom preko glave. Njegov čvrst, dečji san glasna priča ne razbija.

- Šefe, znaš li da ti dete spava u autobusu? - pita vozača jedan od putnika koji je primetio mališana.
- Znam. Tu je svako veče. Pusti ga nek spava, tu mu je bar toplo i suvo - odgovara vozač, majstor Žika Jovanović, koji već 10 godina vozi samo noću.

Žuto vozilo GSP-a njemu je spavaća i dnevna soba, igralište, a ako dođe do para - i trpezarija. Druga deca imaju krevete, on plastično sedište, većina gleda televiziju, on semafore i uličnu rasvetu, kao uspavanku sluša brundanje motora. Uz svetlo i ljude oseća se sigurnije. To je devetogodišnji Bane, dečak iz autobusa.

Njegova majka "radi treću smenu" oko Glavne železničke stanice ili Plavog mosta. Uveče ga ostavi "na čuvanje" vozačima gradskog prevoza. Negde u Marinkovoj bari, pored autoputa, postoji i njihov kućerak, ali ga mališan retko posećuje, miliji mu je autobus. Ima stariju sestru od 16 godina koja je pred udajom i tetku u Jakovu, oca ne pominje. Tetka ga preko dana prima, ali noću mora da se snalazi kako zna i ume. Krupne bademaste oči, širok osmeh na crnpurastom licu pomažu Banetu da se snađe. Za sada. - Mnogi žele iskreno da mu pomognu - kaže vozač. Izreka veli da je i đavo bio lep u mladosti. Ali već za nekoliko godina, umesto deteta, većina ljudi će u njemu videti socijalni problem.

- Ne prosim, nego pevam u autobusu, a najviše volim pesme Željka Joksimovića. Ljudi mi poklanjaju pare, neko novčiće, neko i više. Pre neko veče jedan mladić mi je poklonio hiljadarku - hvali se. Šta je Bane uradio sa, za njega, pravim bogatstvom? Isto što i bilo koje drugo dete.

- Kupio sam puno čokolade i slatkiša! Mnogo volim čokoladne banane - kaže mališan. Iako ih voli, igračke ne kupuje - nema gde da ih drži. Sve igračke su mu ukrali. Imao je i harmoniku, ali i nju mu je ukrao jedan rođak.
Osim vozača Žike, drugovi su mu ljudi sa okretnice autobusa 26 u naselju Braće Jerković, otpravnici GSP-a, prodavačice u radnji "Kentaur", Zorka Miljković koja radi u trafici "Marina". Za Baneta imaju samo reči hvale, on im je svima ljubimac.

- Dobar je, poslušan, ne puši, ne pije, ne duva lepak... Pomaže nam, iznosi đubre, nema šanse da nešto iz radnje nestane kada je Bane tu. On je dete koje svi vole - kaže Zorka Miljković.
Banetu je nedavno pozlilo. Srećom, to se dogodilo na okretnici, gde ga znaju. Pozvali Hitnu pomoć. Nisu ga odvezli u bolnicu, niti mu dali neki lek, već su, kaže mališan, pozvali policiju.

- Oni me isto vole.
- Ko? - pitamo.
- Pa, policajci. Znaju me od ranije, kada su me vodili u dom.

O svom kratkom boravku u "Vasi Stajiću", domu za decu bez roditeljskog staranja, Bane nerado priča. Želeći da mu pomognu, ljudi sa okretnice smestili su ga u "sivi dom". Dali mu nešto novca za džeparac, hranu, slatkiše i "halo" karticu, da im se javi sa govornice i kaže kako mu je. Nije se javljao dva-tri dana, neki se zabrinuli, drugi pomislili da ih je zaboravio. A onda se pojavio, preplašen. Nije se javio jer su mu stariji domci oteli sve. Pobegao je iz doma i vratio se svojima - na okretnicu.

U školu ne ide, mada bi po zakonu morao. Krštenicu, kaže, nema. Pitanje je da li ima matični broj, bez koga za državnu administraciju Bane, jednostavno, ne postoji. Iako u školu nije kročio, a život provodi na ulici, mnogo se razlikuje od druge dece koja su prepuštena sama sebi, a takvih je sve više. Lepo je vaspitan, bistar, ima bogat rečnik za devetogodišnjaka, U februaru puni 10, ponosno će. Jedini "porok" su mu slatkiši.

U autobusu i na okretnici, zahvaljujući dobrim ljudima, naučio je i nekoliko slova. Zna da napiše svoje ime na oba pisma. Voleo bi da nauči sva slova, da čita. Matematika mu je slaba tačka, ali zna koliko koja novčanica vredi, a najviše voli da broji, zapravo da se igra, sa novčićima. A i kad pazari, to radi na okretnici, gde mu često vrate i više kusura nego što je on dao novca. Bane se ponekad zaduži, ali, kažu na okretnici, vraća pare. Kada poraste, postaće vozač, kao majstor Žika, ili prodavac u trafici, kao Zorka sa početka priče. O tome sanja dok spava u gradskom prevozu. I tako iz kruga u krug, iz dana u dan, Bane nastavlja vožnju... Na svom ringišpilu.

Miloš Ž. Lazić


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Pusti Baneta da spava
Pršute "košarkašice" od po dva metra
Skuplja kazna nego "fića"
Uživo iz groba
 
 


     


FastCounter by LinkExchange