GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Utorak, 3. 1. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Oskar Danon, prvi posleratni direktor Opere i Baleta u Narodnom pozorištu

Slušam muziku, izbegavam politiku

U Narodnom pozorištu brzo smo na sebe skrenuli pažnju. Nismo bili ni svesni šta smo sve učinili dok ljudi iz inostranstva nisu počeli da nas pozivaju na gostovanja. Gde god da smo nastupali jednom, ponovo su nas zvali

Sećanja maestra Oskara Danona, na ulasku u njegovu devetu deceniju života, zabeležila je Svjetlana Hribar, novinarka riječkog Novog lista i tako je nastala autobiografija "Ritmovi nemira", koja je ovih dana u izdanju Beogradske filharmonije objavljena i u Srbiji. Pročitati je znači upoznati nestašnog dečaka Oskara na ulicama rodnog Sarajeva, susresti ga na studijama Muzičke akademije u Pragu, videti ga kao tridesetogodišnjaka 1943. u partizanskoj uniformi na snežnoj Konjuh planini.

U uniformi, krajem 1944. godine, ulazi u razoreno Narodno pozorište u Beogradu, gde praktično ni iz čega, po zadatku, treba da oformi balet i operu. On to i čini - u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka beogradska Opera i Balet doživljavaju svoje zlatno doba. Danon u beogradskom nacionalnom teatru provodi dve i po decenije. Potom sledi karijera slobodnog umetnika, kada kao dirigent gostuje širom sveta. Posebnom toplinom plene priče o supruzi Vjeri, ćerki Maji, unuci Mariji.

Maestro Danon danas živi na ostrvu Krku, na samoj obali mora, gde preko satelita budno motri na sva muzička zbivanja. Autobiografija je, po njegovim rečima, nastala više kao svedočanstvo jednog vremena, bez literarnih pretenzija, ali se na ovim stranicama po stilu prepoznaje umetnička duša i snažna etika jednog vanserijskog čoveka. Kada bi se ikada snimao film o Danonovom životu, bio bi sve samo ne dosadan! Razgovor za Glas upriličen je pre nekoliko dana u maestrovom stanu u Beogradu.

Težak zadatak da posle rata stvorite Operu sigurno je krio mnoge zamke?
- Bio sam postavljen za direktora beogradske Opere i Baleta u oktobru 1944. godine, a prvi koncert smo održali 6. novembra povodom proslave Oktobarske revolucije. Radili smo pod nemogućim uslovima. Narodno pozorište je bilo prilično stradalo. Nije bilo nijednog stakla na prozorima, mnoga vrata su bila porušena, promaja je duvala na sve strane... Bila je velika zima, tako da su muzičari svirali u rukavicama, ali ništa nam nije bilo teško. A kada smo 17. februara 1945. premijerno izveli "Evgenija Onjegina" - to je bio događaj za Beograđane. Ljudi su jedva čekali da se pozorište otvori.

I danas se priča da ste bili veoma strogi?
- U početku, naravno, nisam bio. Morao sam da se zadovoljim onim što sam imao. Kasnije sam insistirao na svojim estetskim pogledima. Tu je stasala čitava generacija mladih umetnika bez kojih ne bih bio ono što sam danas. Balet je bio potpuno raspadnut, uzimao sam ljude iz omladinskih društava, iz "Lole", iz škole Poljakove i Mage Magazinović... Imali smo male pionirke koje smo obučavali postepeno i, zahvaljujući Nini Kirsanovoj, Marini Olegin i Miletu Jovanoviću, počeli smo da razvijamo balet. Postojao je problem sa patikama, a kostime smo kreirali od padobranskog platna.

Ne postoji nemuzikalan narod

Doživeo sam da moji prijatelji iz rata, generali Pero Kosorić i Slavko Rodić, jednom prilikom dođu na moj koncert i posle, na kraju večeri, mi kažu: "Znaš, Cigo - takav mi je bio nadimak - izdržali smo Petu ofanzivu u ratu, a Petu simfoniju nismo mogli". Međutim, nastavili su da dolaze na operske i baletske predstave i zavoleli su tu muziku. Ne postoji nemuzikalan narod jer narod koji ima narodnu pesmu, koji voli i ume da oseti muziku može da oseti i svaki drugi muzički izraz. Treba ga, dakle, samo podsticati da češće sluša muzički složenija dela. Mlad čovek koji se oduševljava zabavnom muzikom ne ide dalje jer mu je to najlakše - muzika od pet tonova, sa udaraljkama i decibelima koji štete ušima. Ali šta ćete kad se u svim medijima samo to emituje...

Danas su bolji uslovi, a ansambl Opere i Baleta ima mnogobrojne probleme, kako je to moguće?
- Teško je upoređivati. Uvek kad se govori o onom što je nekad bilo, zaboravljaju se loše stvari. I kad sam ja nekad razgovarao sa starim ljudima o umetnosti, sećam se da su oni tvrdili kako je nekada bilo bolje, a ja sam dodavao da više ni pastrmka nije kakva je nekad bila. Uvek sam vodio računa koje delo da odaberem, zbog čega, kada i s kim. Mi smo u Narodnom pozorištu vrlo brzo na sebe skrenuli pažnju. Nismo bili ni svesni šta smo sve učinili dok ljudi iz inostranstva nisu počeli da nas pozivaju na gostovanja. Gde god da smo nastupali jednom, ponovo su nas zvali. U Lozani smo bili deset puta.

Šta Vas je tačno navelo da posle više od dve decenije odete iz Narodnog pozorišta?
- Niko nije savršen. Desi se da greške postaju vremenom velike i gubi se poverenje među saradnicima, a tada prestaje potreba za zajedničkim radom. S druge strane, naši umetnici su postali tolko afirmisani da su bili često pozivani u inostranstvo, što je remetilo unutrašnju čvrstinu i povezanost ansambla. Desilo mi se da je na jednoj predstavi osoba zadužena za rad na sceni bila pijana i u baletu je u pola čina spustila zavesu. To, kao rukovodilac, nisam mogao da trpim. Suspendovao sam čoveka koji je bio pijan, a on se žalio i na sudu je bio kompenzovan, bili smo obavezni da mu platimo sve vreme koje nije radio i da ga ponovo primimo. U umetničkoj kući mora postojati disciplina, a kad je to nestalo, nisam imao želju da radim dalje.

Iako ste prošli rat, kasnije, kao direktor, niste se zamerili umetnicima koji su radili pod okupacijom?
- Uvek sam se rukovodio kvalitetom ljudi, njihovim odnosom prema poslu i profesiji. To je bilo najvažnije. Sve drugo sam zaboravljao i razumevao sam. Nije mi važno kako se čovek preziva, koje je nacionalnosti, kog je političkog opredeljenja. Zalagao sam se da se ljudi koji su bili aktivni za vreme okupacije vrate na posao, da im se odobri da rade. U Beogradu je bio poznat slučaj velike dramske umetnice Žanke Stokić, kojoj nije bilo dozvoljeno da radi, pa se Bojan Stupica zauzeo za nju.

Da Vas neko postavi da danas radite u Narodnom pozorištu šta biste uradili?
- Radio bih isto što sam nekad radio, ali ja sam završio svoj posao, a u umetnosti je važno znati kad treba stati. Nabavio bih asistente, napravio bih red i radnu disciplinu. Nemojte zaboraviti da su u moje vreme ljudi bili slabo plaćeni za svoj rad, ali im ništa nije bilo teško. Kad mi govorite da sam bio strog, kažem da sam, u stvari, bio perfekcionista, tražio sam da se u profesiji da maksimum. Postojala je krilatica "ako imaš probu sa Oskarom, ponesi suvu hranu jer nikad ne znaš kada će se proba završiti". Kasnije se dešavalo da, ukoliko predstava traje duže, pojedini instrumentalisti napuste orkestar pred kraj. Tako smo mi završavali operu "Karmen" bez jedne horne, bez trombona, bez trube.

I dalje Vas zanimaju dešavanja u svetu muzike?
- Pratim sve šta se dešava zahvaljujući tome što živim kao vuk samotnjak, nasledio sam od moje pokojne žene mali stan od 33 kvadrata u Baški na ostrvu Krku, na samoj obali. Sredio sam kuhinjicu, jer kuvam sam, a u njoj imam sve aparature i dva satelita i slušam oko 60 programa. Izbegavam da pratim dnevnu politiku jer to može da demorališe. I onda gubite veru u čoveka....

A Vi ste se borili za novo društvo...
- Borili smo se i onda kad kažem da smo bili puni idealizma i da smo verovali da ćemo stvoriti novog čoveka, nisam se razočarao, jer nisam postavljao taj ekstremni cilj - da ćemo izgraditi raj na zemlji. Često se setim divnih stihova Miljkovića koji kaže: "Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj" i uvek govorim da neće jer onog momenta kad postane vlast prestaje da bude sloboda. I prestaje da peva. Vlast kvari ljude.

Biljana Lijeskić


vesti po rubrikama

^kultura

Oskar Danon: Slušam muziku, izbegavam politiku
 


     


FastCounter by LinkExchange