GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Subota, 24. 12. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Iz ženskog ugla

 

Ljubavni jadi mlade K.

Nisam se baš proslavila raskidima. Kad god sam ostavljala, bilo je to s puno sažaljenja i samosažaljenja koje smo podjednako mrzeli i on i ja. Dvaput sam bila muški surova - nisam se javljala na telefon. Ti ljudi nisu ništa drugo ni zaslužili. Jednom od njih sam napisala i poruku ukradenu iz filma "Igra plakanja" - "Takva mi je ćud".

Prilikom jednog raskida plakala sam bez prestanka neka tri sata. Nesuđeni mi se posle sat pridružio, pa smo zajedno plakali. Ovo, međutim, nije aluzija na već pomenuti film. Ponekad je to bilo razumno - suviše si negativan, nismo stvoreni da budemo zajedno, nemamo više o čemu da pričamo.

A mene su ostavljali na razne načine. Bilo je i vrlo prefriganih - da me na neki način ipak zadrže, da me ostave za kasnije ili da me povrede. I dođosmo do poslednjeg raskida.
- Samo se duriš, ništa ti ne valja, ne možeš ti da mi kažeš da ne pijem više piva, ne prestaješ da mi prebacuješ za sve i svašta - broji mi ulicom.

- Pa, kad sam već takva, šta ćeš ti onda sa mnom? Što smo zajedno? - uzvraćam.
- E, pa u redu, raskinuli smo.

Nisam tako htela. Htela sam da shvati da nisam takva kao što me je opisao, da se tako ponašam jer me je pre toga povredio. Šetala sam sama da se ohladim. Bila sam u njegovom gradu, u nepoznatom kraju, sama. Nije strašno. Ali strašno je to što sam znala da, ako me tako spakuje i vrati kao paket, da mu nikad neću oprostiti. Da nema nazad.

Izabrao je skup i poznat restoran. Naručili smo kus-kus, on kraljevsku porciju koju je uz slast jeo dok je planirao kako da podelimo troškove za menjanje karte. Meni se želudac stegao, usta nisam mogla da otvorim.
- Pored tebe je taj voz prošao, a ja sam u njega ušao - objašnjavao mi je on šta se desilo. Voz je raskid. Koji se oboma ukazao, ali on je to shvatio i prihvatio, a ja sam blentavo nastavila da buljim za odlazećim vozom.

-I tako, znači. A ono sve što si pričao? - pitam ga.
-Pa, to je bilo tako, u trenutku.
-Baš sam ja jadna - nasmejala sam se.

Jadna sam što sam ti poverovala, mislim se. I onda su nam prišli neki ljudi, baš im hvala, malo sam se izdvojila iz čitave priče i počela da se osećam kao normalan čovek.
- Sad si mi draža nego svih ovih dana - gledao me je preko stola.

To je bilo zato što sam se opustila. Gotovo je, više ne mogu da ga izgubim. Poslednji put će me povrediti, ali onda je kraj.
-Daću ti još jednu šansu - progovorio je i nabrojao svoje uslove.
-Nećemo tako - povukla sam se - to bi značilo da sam samo ja kriva, a neću s takvim teretom da nastavljam vezu.

Onda je navalio da me ljubi i nekako smo se pomirili. Bilo je kao sve u redu. Kad smo se posle dva sata šetnje i pića vratili kući, legla sam u krevet, okrenula se ka zidu i počela nezaustavljivo da plačem.
-Zašto SADA plačeš? - grlio me je. Valjda bi, pošto nismo raskinuli, trebalo da budem srećna i zadovoljna, da ga ljubim.

Nikad se vi muškarci i mi žene nećemo razumeti. Mi plačemo kad vi mislite da bi trebalo da se smejemo. Kad se rastajemo od onog koga smo zamišljale i ostajemo samo s vama, takvim kakvi ste. A smejemo se kad se vi u tu sliku koju imamo o vama - uklapate.

Milica Bjelovuk

 

Iz muškog ugla

Prošlo je tri godine od našeg poslednjeg razgovora. Bilo mi je baš drago što sam je video; K. je imala sve: dušu, volju, ljubav, dve noge na zemlji. Uvek sam uživao u priči s njom, mada je ona mislila drugačije. No ipak, K. je uglavnom žena; tipična žena. Seli smo za sto u uglu skučene palačinkarnice u centru; odmah je krenula da mi priča o svom novom (ispostavilo se i bivšem) dečku. "On je najdivniji, poseban, sazdan od zvezda..."; i slično sr..., znate već. I onda mi je rekla kako se tu... s njim.

"To je posebna stvar". "Ma nije posebna", odgovorio sam; "Događa se na sve strane, svakome". "A ne, ne. Ovo je posebno" - držala je liniju. Zatim je govorila o stvarima koje su radili. "Neka, razmišljao sam; svaka ljubav je posebna; i svaka ima pravo da traži audijenciju; valjda to i zaslužuje." I onda mi je rekla kako je raskinula s njim. "Nikad više neću imati dečka" - rekla mi je zaverenički; "Seks? (uz smeh, vrteći glavom) ne ja, nikad više; sigurno". Sećam se da sam u trenu pomislio "Da, sigurno". I Prvi mi je potvrdio da je isto to pomislio kad sam mu pričao ovu zanimljivu storiju. U to vreme on još nije dobro poznavao K.

Prošlo je još tri godine; opet smo se sreli, ovog puta u snobovskoj, masnoj, uglačanoj kafani. K. je već bila prošla poznanstvo sa Prvim (što je dovoljan šok za svakoga), a njen odnos prema meni je i sam evoluirao. Sačekala je prilično pre nego što mi je rekla, ali pomenula je, na treću loptu: "... kod mog dečka". Iskreno, i pored sve moje skepse kad je reč o ženskom rodu, iznenadilo me je što ni ja ni Prvi ništa nismo znali o tome.

Pre nego što sam upitao bilo šta, objasnila mi je i ko je, i šta je i sve bitno i nebitno. "A onaj od pre tri godine, onaj savršeni, jedini, poslednji" - više sam pomislio nego upitao. "A, to" - odgovorila je uz isti onaj smeh i odmahivanje glavom, "ma to je bila samo zajebancija". Na kraju, jedno pitanje za sve dame (osim K.), potpuno iskreno: koji vam je, bre, k...?

Igor Ćuzović


vesti po rubrikama

^slobodno vreme

Horoskop za subotu
Kako najlakše da upropastite sopstveni brak
Ljubavni jadi mlade K.
Ljubavi, hajde da raskinemo, ali stvarno
Cena vereničkog prstena je - precenjena
 


     


FastCounter by LinkExchange