Kad su Bosanca nekad pitali da li zna išta da kaže bez onoga bezbeli. "Bezbeli da znam", odgovorio je. Srbijanca su uzalud jezičari učili da je reč "jak" pridev koji ima muški, ženski i srednji rod i da ga ne može upotrebljavati kao prilog za sva moguća značenja, kao na primer jako dobro, jako lepo, jako rđavo, jako strašno, jako nežno itd. Ta poštapalica u govornom jeziku u Srbiji, naročito kod polupismene političke i novinarske inteligencije, prevršila je svaku meru.

Televizija, čiji je prevashodni zadatak da neguje jezik i umetnost, odnosno forme lepog izražavanja i ponašanja, naravno, pretvorila se u instituciju koja skrnavi jezik, u školu neprimernog ponašanja, nekulturnog i neparlamentarnog vođenja dijaloga, naročito u političkim raspravama, na kojima se promovišu svađe, netolerancije, patološko, u najgrubljem smislu balkansko, primitivističko nasleđe u životu i politici, u kojima polupismene novinarke, motivisane brbljivošću i tračevima - vode glavnu reč.

Polupismenost u medijima

Ali, vratimo se temi, odnosno našem televizijskom jeziku, čiji su programi, u prvom redu, nakljukani reklamama nad čijim jezikom i smislom može gledalac i slušalac samo da se zgražava. Kafa je, na primer, glamurozna i grandiozna, a od soka se dobija "ujed zadovoljstva".

Srbi su sve do naših dana govorili Evropa, a ne Europa, oblik koji je svojom masovnom upotrebom u politici i ekonomiji, a posebno na televiziji. "Evropu" potpuno istisnuo iz srpskog jezika. Jezičke pozajmice političkih i ekonomskih izraza, koje su u našem jeziku bile i od ranije prihvaćene i ponarodnjene, i sastavni su deo svih savremenih jezika, imale su u našem govoru akcente koji odgovaraju, po složenosti sličnim srpskim rečima. Reč je o višesloženim, izvedenim rečima, mahom latinskim, koje, po duhu našeg izgovora, ne mogu imati kratki akcenat na prvom slogu: lokacija, vokacija, donacija, sanacija itd. Naši kompjuterski političarčići iz jezičkog neznanja i ambicija da budu "europski" moderni i prepoznatljivi uneli su ih u govor. Polupismeni televizijski novinari, da bi dokazali da ne zaostaju za njima, počeli su da se nadmeću u upotrebi tih reči.

Važnost javne reči

Na beogradskoj televiziji za ministra Srbije odomaćio se izraz "srpski ministar', što nije samo jezički neispravno, nego je i politički neprihvatljivo za mnogonacionalnu državu po čijem Ustavu ona nije samo država Srba, a neprihvatljivo je i za Srbe drugih srpskih država, u prvom redu za Republiku Srpsku, od čijeg se imena jedino može izvoditi pridev "srpski".

U nekim minulim vremenima, na koje danas bacamo drvlje i kamenje, znalo se kojim i kakvim jezikom novinar može i sme da piše, a čak i novinar volonter na radu, da ne govorimo o televiziji, morao je, između ostalog, da polaže ispit iz dikcije. Na takvom ispitu danas malo bi koji novinar beogradske televizije zadovoljio. Ako ti novinari nisu svesni uloge koju ima reč javno rečena u televizijskom programu, onda šira društvena tela, zadužena za medije - kolegiji i saveti - trebalo bi da vode računa o tome, jer reč izrečena javno, posebno u TV medijima, mora biti strogo odgovorna i kontrolisana. To je osnovi uslov, ne samo za ozbiljan rad novinara u tim kućama, nego i za formiranje zdravog i odgovornog javnog mnjenja.

Tomislav Šipovac, Šabac

Dana 25. maja ove godine poslao sam dopis gradonačelniku, gospodinu Bogdanoviću, u kome sam apelovao da se stane na put uništavanju Pionirskog grada, kao i same šume Košutnjak. Jasno sam naveo o čemu je reč. Između ostalog, naveo sam: da se iz Pionirskog grada otpadne vode slivaju prema naselju Košutnjak; da su u njegovim paviljonima još uvek smeštene izbeglice (više od 10 godina), mada im tu nije mesto.

Svake jeseni "Gradsko zelenilo" u Pionirskom gradu skuplja opalo lišće i sa njim i otpad i sve to "skladišti" se na šumskoj stazi prema Hajdučkoj česmi, da se tom šumskom stazom više ne može proći; da je na ulazu u Pionirski grad, sada Sportsko-rekreativni centar Pionirski grad, locirana neka teška mehanizacija, gde se ona održava, popravlja, pere i sl; da su automobili prisutni svuda u šumi Košutnjak; da je Pionirski grad u jako zapuštenom stanju...

Pitao bih gradonačelnika zbog čega se ne primenjuje Zakon o zaštiti šuma (prirode), jer on postoji, i šta je učinjeno da se ovi zakoni primenjuju. Zaključio sam da je, kada se pogleda stanje Košutnjaka, koji sa Adom Ciganlijom predstavlja glavno mesto za rekreaciju i odmor Beograđana, urađeno vrlo malo! I naveo sam još da je, najblaže rečeno, licemerno kada su gradskim vlastima puna usta ekologije, očuvanja čovekove okoline, prirode i sl, a na svega 12 kilometara od centra Beograda, jedna divna šuma i jedan divni dečiji grad - divljački se uništavaju.

Na moje zaprepašćenje, od raznih sekretarijata dobijam pisane odgovore na moj zahtev (???), kako piše u dopisu, gde se problemi prebacuju sa jednog sekretarijata na drugi. Dana 23. 8. u dopisu gradskoj vlasti kažem da se ne radi ni o kakvom mom zahtevu, nego o apelu, molbi, vapaju... da se stane na put uništavanju javnih dobara. U dopisu sam vam skrenuo pažnju i da je betoniran proplanak iznad Pionirskog grada. Pitao sam gradonačelnika da li zna kakve će biti namena ove betonske površine usred šume?

U međuvremenu, na ovoj betonskoj površini nikla je jedna ružna čelična konstrukcija opšivena limom - usred šume. Na gradilištu nema table na kojoj treba da piše: ko je investitor, ko je izvođač radova, koja je namena objekta. Kada pitate nekoga od zaposlenih na objektu, niko ne zna da vam kaže koja je namena objekta! Da li Vi, kao gradonačelnik Beograda, znate namenu ovog objekta - pitam Vas, kao stanovnik Beograda, ili je to tajna i za Vas?!

Zvonimir Nikolić, dipl. inž, Beograd

Beli svet, gde je sve prštalo, varničilo, vrcalo od tvog poleta, energije, dobročinstva, postarao se da ko žrvanj isitni osećanja. Seti se poneko, krišom, šapatom, oni čiju si braću veličao ko svoju. Ali tih je i eho, dok mu je jeka trostruko veća, odjekuje prvo šapatom, posle - grmljavinom! Sad kad si na adresi u sazvežđu "Veronikine kose" opominju nas tvoje slike naslikane i nenaslikane: "Suđenje srpskom iščupanom srcu".

Zaboravljaju te baš oni, koje si gledao ko rod najrođeniji, oni koji su ti za života najviše klicali, šepurili se ko paunovi, otkidajući tvoje dobro srce, vukući te za rukave i tapšući po ramenu. Baš oni koji su gromovito zborili o tebi - ćute. Možda što si veličao srpske junake, skrivane i neotkrivene. Možda i zbog one: "Koga nema bez njega se može"! Baš oni kojima je svejedno da li se čuju svadbena ili posmrtna zvona, bitno je da izgovaraju zdravice il' posmrtna slova, da se zalije. Ni simboličan čin sećanja.

A kako da ne zaborave Tebe, kad zaboravljaju Kosovo i Vidovdan 1389. godine. Ti nisi zaboravljao. Tvoji saletači, sad su ćutači, sad su spavači. Jedino ti budiš proročanstvima, čudima, kletvama. Beli svet zaboravlja, a slika oživljava. Po proročanstvu ravan Tarabićima... Ali...

Oko tebe nekad načičkani, ko rode koje si umeo da pripitomiš, da ti iz dlana jedu, na rame da slete, odleteše u toplije krajeve, obrukaše se, sećanja im ostarila. Šćućurili se ko' nenapisana pesma i nenaslikana slika. Oni kojima je tvoje ime i tvoja veličina bila sklonište, poskidaše maske, prepoznaće se oni, ko zle žene. Beli svet zaboravlja.

Ne zaboravljaju tvoja dela. Ne sudi im, presudiće im zaborav. Nisu te zaboravili samo najodaniji, njima skinuti kapu. Prisećaju se slikara, pesnika, fantaste, čuvara Srbije, Svetosavlja, ćirilice, rodne Mačve.
E, zbog takvih vrati drago kamenje prstenovima Sartuna, da zacakle...

Slavica Jovanović, pesnikinja iz Mačve

Pre nekoliko godina, glavno pitanje je bilo da li izručiti Slobu u Hag. Sećam se da sam bio za to da se izruči da bi se Karla i slični ućutali i da bi se nekako nastavio pokret od 5. oktobra.

Nažalost, pokret od 5. oktobra je iskorišćen da bi novi pljačkaši uspešno (uspešnije) zamenili stare, pa nastavili da koriste narod sa još većim apetitima za pljačke, podmetanja, i reketiranja. Premijer Đinđić je verovatno bio naivan, kao i ja, jer se i on zauzimao za tu "novu Srbiju". Ode sve to u majčinu, a ove zločince iz Haga da ne pominjemo. Ne da se nijedna zemlja na svetu nije odazvala slanjem svog predsednika na neki inostrani sud po nekim njihovim zakonima koji se menjaju kako vetar duva, nego bi ih slatko šutnuli u dupe prilikom nadletanja njihovog vazdušnog prostora.

Imao sam drugara u doba slanja Miloševića koji mi je tvrdio da se "nama nikad neće skinuti s grbače ni Del Ponteova, ni Hag, ni međunarodna zajednica, ni Monetarni fond. "Uvek će nešto novo da zakeraju". Tako je, na kraju, i ispalo.

Dobro, ajde, sad i nije greda da je neki tamo Ilija Pavlović ispao budala, ali zar u celom tom novom državnom aparatu ne postoji nijedna osoba koja će Del Ponteovoj da objasni da je postala malo "dosadna". Opet ovi navalili ko sivonje pa sad "Gotovina ovo - Gotovina ono". Manite se Hrvatske jer imaju oni svoje ciljeve i svoje cinkaroše - a mi imamo svoje za sebe. Mladić, Karadžić, Janko, Marko, Mirko i Slavko su svi zauzeti i imaju pametnija posla nego da se nadmeću po Hagu.

Ničim ta "međunarodna zajednica" niti taj "Hag" nisu zaslužili poverenje Srba niti srpskog naroda da bi im bilo ko izašao u susret. Dosta ste pravili Zanzibar od Srbije, ajte sad malo igrajte se po Ruandi ili jurite onog Čileanca Pinočea. Nema šta da tražite po Srbiji, ionako ste već 64 puta javili da "pouzdano znate gde je Mladić ili Karadžić, pa ih onda sami lepo privedite, a nama skinite omču s vrata.

Ilija Pavlović, Beograd