Na vazda zavađenom Balkanu teško će se naći odrastao muškarac bez oružja! Oružje služi, bolje reći njemu ljudi služe, za sve i svašta - lov i odbranu, pošto zverova sve manje ima, poglavito od ljudi, da se preti i sveti, a, najčešće za podizanje muškog ponosa i ličnog samopouzdanja.

Rasuta vojska

Država Srbija ima (a što, pa, mi da zaostajemo u tome kad su baš nas najviše klali i upucavali?) i neprebrojiv i neuhvatljiv registar i. I još više - neregistar dugih i kratkih cevi. Registrovane cevi se mogu posedovati, ali ne i nositi (potrebna posebna dozvola za to), a mogu se legalno nositi, naravno uz dozvolu čak i za upotrebu, ali "samo kad propisi to predviđaju" (?). Nismo sigurni u broj, ali imamo legalno naoružane čitave divizije, možda i armije: što među tih pedesetak hiljada vojnika, možda isto toliko policajaca, pa opet toliko raznih "sekjuritija"... kao nekad na Divljem zapadu. A koliko tek bodigardova! Dakle, neka se niko ne brine što smo urušili našu "Vojsku Srbije i Crne Gore". Ako treba - svi smo mi opet vojska...

Pištoljdžije

Ovaj tekst naslovili smo "Pištoljdžije" zbog nečeg drugog, a to je - koliko Srbiju, njenu privredu, indirektno i direktno, koštaju te "pištoljdžije". Bezmalo svaka baraka ili stovarište, parking s jednom ili dve građevinske mašine, biro, a odskora škola, fakultet, vrtić - banke i državne ustanove se podrazumevaju, čak mnoge privatne "tajkunske" kuće imaju i, naravno, redovno izdržavaju svoje sopstvene "pištoljdžije". To su oni kratko ošišani "na ćelavo", narogušeni momci, uvek besprekorno utegnuti koji vas sačekuju svuda. Ima, istina, naročito u privredi, i onih polu-seljaka, polu-portira koji dremaju uz stare tranzistore, džezve za kafu, dok im se oko nogu motaju privremeno usvojeni psi lutalice... A sve to, naravno, košta li košta! Doskora, dok nije udarila katanac, jedna klanica u Pomoravlju imala je čak 70 portira i stražara. Neke su čak otpustili zbog krađe suhomesnatih delikatesa i preprodaje, ali pošto se "na olovku" najviše krade, klanica je riknula...

Prevelika grupa

Čemu ova hajka na "pištoljdžije" u Srbiji? Zato što ih je previše! U svetu odavno postoji i koristi se video-nadzor, policija obavlja svoje poslove, a mali broj "sekjuriti" u fabrikama i po ustanovama gleda u ekran i pritiska dugmad! Srbija mora da svoj život i tobože "privređivanje" učini podnošljivim i bar ekonomičnim. Ovih dana nadležni se hvale da je u 2004-2005. osnovano čak 50.000 firmi, ali samo 10 odsto su proizvodne. Sve ostale su kojekakve usluge, trgovina iz jednog džepa, kafići, dil s tuđim parama, zastupanje, pa, eto, i lična zaštita! Tako stvaramo "maglu" o zaposlenosti, a potencijalne, čak bogomdane proizvođače, zanatlije, poljodelce, maloprivrednike i sl. zavaravamo da "nešto rade".

Kada ne bi bilo lufterskih poslova (raznorazne kafe kuvarice, portiri, kuriri, čuvari, buljuci vozača i sl.), po imperativu borbe za hleb i te kako bi svako od njih razmišljao na kom "kamenu i drvetu" da zaradi za život! Zašto ne: radeći svoj zanat, kupujući posed, organizujući male proizvodne firme, boreći se za poslovni ugled i svoj ne samo proizvodni, nego i životni brend"! Tako se radi i na Zapadu, ali i u Kini, koja kao cunami preti da zbriše čak i zapadnu proizvodnu filozofiju jer - u Kini je takoreći svaka porodična kuća postala mini fabrika! Bez čuvara, portira, sekretarica, kafe kuvarica... A kineske "pištoljdžije" su vojska, policija, visokoprofesionalizovani "sekjuriti"...

dr Miodrag D. Ignjatović, književnik, Beograd

Do kog nivoa su stigli srpska vlada i pregovarački tim u budućim razgovorima sa međunarodnom zajednicom o finalnom statusu južne srpske pokrajine? Mnogo se o tome govori i piše u medijima i van njih i neki članovi vlade saopštavaju svoje poglede o tome šta treba reći i kako treba nastupiti, što je u neku ruku znak da o njihovim različitostima, u stvari, ne postoji neka čvrsta osnova niti utvrđen program. Zajednički se potencira član rezolucije Saveta bezbednosti 1244, koji kaže da je Kosovo integralni deo (Srbije) odnosno SR Jugoslavije. Čini se da niko nije ni dobro pročitao tu rezoluciju koja insistira na tome da je Kosovo integralni deo Jugoslavije koje nema, da srpske snage treba da se povuku sa te teritorije, da se da autonomija i da Albanci kratko rečeno budu tu kod svoje kuće.

Igra reči

Treba voditi računa o igri reči i prevesti svaku reč teksta na govorni srpski jezik da bi se izbegle eventualne greške i interpretacije. Ako se budemo lepili za rečenicu da je Kosovo ´ integralni deo JugoslavijeŞ, onda ćemo verovatno dobiti odgovor da Jugoslavije više nema, te da se nigde ne spominje Državna zajednica SCG, što znači da špekulacije o tom članu rezolucije više nisu važeće. Potrebno je znati da su političari međunarodne zajednice iskusni političari, koji ne´ goje prase uoči BožićaŞ, već imaju za svaku mogućnost traženja nekoliko spremnih solucija i svaku od njih mogu argumentovano potvrditi.

Naš pregovarački tim bi trebalo da bude isto toliko spreman i naoružan isto tako argumentima, a ne kao po običaju istorijskim sentimentalnostima i epskim pesmama. Postoje neoborivi argumenti da je Kosovo deo Srbije, gde i kao manjina važe zakoni republike Srbije, da su se uvek poštovala manjinska i regionalna prava Albanaca i da su spoljni faktori organizovali terorističke akcije pred samo bombardovanje NATO pakta 1999. Možda bi bilo korisno da se savetnici i saradnici vlade Srbije upoznaju sa internet sajtovima albanskog lobija u Americi, gde su objavljena dokumenta pojedinih američkih senatora i političara iz tog perioda koji ne sakrivaju svoje pretenzije i simpatije za albanski lobi.

Zapostavljen lobi

S druge strane, mora se konstatovati da u srpskoj dijaspori ne postoji niti jedna jedina organizacija koja bi delovala kao srpski lobi i branila srpske nacionalne pred međunarodnom zajednicom. Sve organizacije, ako postoje, političke su, a cilj im je približavanje pojedinim srpskim partijama i liderima i samim tim eventualnom dolasku na vlast. Globalno se stiče utisak da se danas u dijaspori rešavaju odnosi četnici-partizani, patrioti i domaći izdajnici.

Dok je 29. novembra 2005, znači pre nekoliko dana, jedan albanski sajt javno dobio podršku od senatora Boba Dola i predsednika Buša za podršku Albanskim pregovaračima, srpska dijaspora pokušava da nametne naivnim srbonostalgičarima priču kako su Jevreji uzrok ´srpskog Şpropadanja, ili kako se srpstvoŞ gasi zbog stranih faktora ili, još, rasprodaje društvene svojine Şzapadnim okupatorima, dok se prodaja EPS-a Rusima, pravoslavnoj braći, ni ne spominje.

Usuđujem se da verujem da je pregovarački tim u budućim pregovorima o Kosmetu zreliji od članova dijaspore, ali i od pojedinih tzv. političara koji uzimaju srpstvo i patriotizam kao izgovor za svoje lične ekonomsko-socijalne želje. Stoga bi trebalo dobro utemeljiti zajednički jezik, zajednički nastup, sagledati nacionalne interese i posledice koje mogu proizići iz nespremnosti, brzopletosti i nesloge.

Dragan Rakić, Strazbur

Poštovani gospodine Lađeviću, kada bi bilo više moralnih osoba kao što ste Vi, ne bismo se zgražavali nad "uspešnim poslom ništaka" prilikom sporne kupoprodaje švedskih (nazovi)vozova. Nažalost, mnogi u našem političkom i javnom životu ne obaziru se na laž, pohlepu i lopovluk.

Zbog poznatih skalamerija, mnogi bi već odavno trebalo da se nađu iza rešetaka, pa bi bilo dobro videti da li bi i ovi ostali nastavili da beskrupulozno i mirne duše pljačkaju našu državu. Za kršine, ove popravke se nikada neće uraditi kako valja. Sram ih bilo jadnog, siromašnog i tužnog našeg naroda, njih koji su i doneli tugu i žalost ovakvim radom. Molim Vas, g. Đilas, izdržite i terajte gadiju do kraja.

Poštovani g. Đilas, hvala i Vama na rečima upućenim prilikom otvaranja ove izložbe. Takođe svaka pohvala našem novinarstvu i hrabrim i slobodnim novinarima Glasa što su ovaj problem uočili i učinili ga dostupnim javnosti.

Ujedno molim g. Đilasa da istraje, kao i naše novinarstvo (koje se ne zove džabe Glas javnosti), da ne zataškavaju probleme i ne podlegnu raznim pritiscima, već da doprinesu da se ovakvi amateri i štetočine što pre sklone sa scene, a da na njihovo mesto što pre stupe pravi i odgovorni profesionalci, a ne razni "zaslužni" ljudi. Ovu poruku upućujem i g. predsedniku vlade Koštunici da već jednom reaguje i skloni osobe koje veliku štetu, kako materijalnu tako još i više moralnu, nanose državi i narodu, otežavajući nam svaki trud da vratimo pređašnji izgubljeni ugled.

M. Radošević, dipl. saobr. inž, Beograd