Kada umre kralj ili car, sve se učini u državi da na njegovo mesto dođe neko drugi. Kada umre visočanstvo kao što je Ljuba Tadić nemoguće ga je zameniti, ponovio je Svetozar Cvetković reči Mire Stupice, izgovorene na sahrani Ljube Tadića, na sceni Ateljea 212 stojeći u subotu pored prazne stolice kralja Lira. Ne želeći da zakazano izvođenje predstave "Kralj Lir" zamene ili pak veče ostave slobodno, ansambl se okupio na sceni i posvetio ga preminulom kolegi Ljubi Tadiću.

Svima je u sećanju ostao kao mudar i duhovit čovek. Koliko je od jednostavnih anegdota, samo prilikom rada na predstavi "Kralj Lir" pravio poučne mudrosti prisetili su se Tihomir Stanić, Branislav Zeremski, Miroslav Žužić, Nebojša Ilić, Srđan Timarov... Nikada niko nije sa sigurnošću mogao znati da li se Ljuba šali ili ironično izgovara istinu. Umeo je tako savetovati mlađe kolege da je za glumce najvažnije da pre predstave operu kosu jer, govorio je on, bolje se glumi kad je kosa čista.

		"Laži-glava" ubi Srbe Rođen u monarhiji, živeo u socijalizmu, prilagodio se svim novim tekovinama 21. veka. Aktivan učesnik najnovijih promena u političkom životu Srbije, nije se libio da na sebi svojstven način kritikuje svaku vlast. Jednom prilikom, upoređujući cifre koje se kao brojčano stanje vojske kneza Lazara pominju u epskoj pesmi iz Kosovskog ciklusa, iznervirano je objašnjavao kako Mrnjavčevići, a pesma pominje kako je svaki poveo 30.000 vojnika, nisu ni učestvovali u boju na Kosovu. "Kako su mogli da budu tamo. Pre toga je bila Marička bitka. Mrnjančevići tamo pijani izginuše. Kažu da je cela vojska bila pijana. Meni se iz tog ciklusa najviše dopada "Obretenje glave kneza Lazara". Prolazilo, kaže pesma, Turče i pronađe glavu Lazarevu. Telo je bilo malo dalje. Pokušao je da ih sastavi, međutim glava odlete u nebo. Čini mi se da je cela istorija srpskog naroda nastoji da spoji tu glavu i to telo, ali uvek se pronađe neka "laži-glava", ona nas ubi. Samo se na neko telo prikalemi, a mi tek kasnije saznamo da to nije ta glava", objasnio je Ljuba Tadić.

Za Šekspirovog junaka, ostarelog i mušičavog kralja Lira bio je ekspert. Ni poslednje dane života nije se odvajao od njega. Nosio je knjigu i scenario u bolnicu i iznova, kao da već treći put ne tumači istu ulogu, sve proučavao. Govorio je kako Tomi Janežić, reditelj poslednje postavke komada, ne voli dovoljno Lira. Pokušavao mu na probama objasniti svoje viđenje svake kraljeve replike, pokreta i osećanja. Deo proba kamerom je zabeležio glumac Branislav Zeremski tako da je i publika mogla osetiti bar mali trag atmosfere koju je prilikom rada stvarao.

Objašnjavajući Jupiju, tako je zvao Janežića, sebičnost jedinaca, prisetio se trenutka, kada je u vojničkoj kasarni u prisustvu 700 regruta "zavitlao" u vazduh tanjir praznog pasulja jer je, kako je rekao, tamo neki jedinac najbolji komad govedine ugrabio u svoju porciju. Istina, priznao je, dobio je za to tri dana zatvora, ali tom anegdotom najslikovitije je dočarao svima u kojoj meri oni koji nemaju braće i sestara iskazuju svoju sebičnost. Nije se libio da objašnjava, prihvata tuđe sugestije, pohvali rad mladih kolega, ali ni da pita za mišljenje. Najveći smeh začuo je u publici kada je Nebojša Ilić (u "Kralju Liru" igra vojvodu od Olbenija) ispričao kako je posle probe neke zajedničke scene sa strahom upitao Ljubu Tadića da li je bio dobar.

- Imao sam veliku čast, ali i ogromnu tremu igrati sa njim. Bilo je super, odgovorio mi je Ljuba. A onda, još luđe - upita Ljuba mene kakav je on bio. Zbunio sam se. Bili ste sjajni, na kraju promucah, ispričao je Ilić.

Malo je falilo, uverili su se prisutni na večeri posvećenoj doajenu našeg glumišta, gledajući snimak jednog razgovora sa Tadićem, da on nikada ne postane glumac.

- Želeo sam da budem crkvenjak. Ne pop, baš crkvenjak, rekao je Ljuba Tadić novinarki prilikom jednog intervjua, ispričavši joj kako je, živeći u porti crkve, često gledao mladog crkvenjaka kako pomaže popu. Divio se njegovoj urednoj tankoj bradici i smirenosti s kojom obavlja poslove. Izgleda, rekao je Ljuba, da su ga ubili početkom Drugog svetskog rata jer, ma koliko sam se kasnije raspitivao, ništa nisam uspeo da saznam o njemu.

B. Bošnjak