Narodni poslanici, sudije, lekari generali (oficiri uopšte) kada počnu da rade u korist zajednice koja im je, na sasvim određen način, omogućila da budu to što jesu, polažu - kako se kaže - zakletvu. Sve to sa svečanim ceremonijalom, žestokim rečima i zalogom časti. Kod oficira scenario predviđa i ljubljenje sablje. Žestoko, zar ne?

A šta biva u stvarnom životu - van svih ceremonijala i pompi?
Poslanici - narodni predstavnici kojima smo poverili sve što imamo, osim što ne rade više od tri dana nedeljno (ako rade i toliko) uzajamno se kritikuju (znamo kako i sa kojim rečnikom). Čak kritikuju i one koje je narod izabrao - izvedeno kritikuju narod umesto da poštuju narodnu volju i pomognu izabranima! Plate dobre, razne privilegije - isplati se biti poslanik i baviti se politikom - naravno za narodno dobro.

Sudije - da nije njih cvetao bi kriminal. Rade efikasno. Rade efikasno pa neke predmete neguju po desetak i više godina, takozvana long plej suđenja. Imao sam peh da su mi u Petom opštinskom sudu u Beogradu predmet "ljuljali" 21 godinu sa znanjem svih, od sudećeg sudije, predsednika suda, Okružnog suda, ministra pravde te Komisije za molbe i žalbe Skupštine Srbije. Nikako da objave koliko u Srbiji ima predmeta koji traju više godina. I nije tačno da su sudije nezavisne jer zašto postoje zakoni!?

Lekari - štrajkači u belim mantilima (kostimografija za predstavu o čistim rukama). Uvek samo traže novac jer kažu izvesni V. Gajić "nije reč samo o platama lekara već i o zdravlju pacijenata". Sudeći po događajima koje je štampa registrovala u poslednje vreme neće više da štrajkuju, prešli su na samofinansiranje, naravno, preko pacijenata. I to sve u ovim okolnostima. Tužno i jeftino!

I konačno oni, generali - državni službenici na radnom mestu oficira na radu u vojsci o kojima već nekoliko godina čitamo dosta. Kako kaže ministar (bivši) Davinić, "oni su spremni da život daju za nas", ali eto nemaju priliku. Ginu samo vojnici - često pod čudnim okolnostima, eto "izvrše samoubistvo".

Tapacirani odlikovanjima za samo njima znane zasluge, sa stambenim kolonijama uglavnom u Beogradu (oficiri ne smeju da uzimaju kredite za rešavanje svog stambenog problema), sa privilegijama u zdravstvu (vojnik koji je izgubio nogu u ratu nema pravo na VMA jer je građanski osiguranik, a da ne govorimo o ratnim vojnim invalidima koji imaju manja prava od vojnih invalida rada. S narodom su jedino na budžetu!
A velike reči zakletve, čast struke i čoveka. Naravno, to ne treba shvatiti ozbiljno.

Ljubinko Počeković, diplomirani pravnik, ratni vojni invalid, Beograd

Bezbrižno smo posmatrali događanja u Francuskoj u proteklih skoro mesec dana. Ipak, u svom tom metežu i potrazi za uzrocima izbijanja sukoba, zanemaruje se činjenica da se raslojavanje društva danas vrši, pre svega, po socijalnom kriterijumu. Socijalna nejednakost je ono što se pokrene prvo, pre svih drugih nejednakosti - civilizacijskih, religijskih i kulturoloških.

Da bi bilo ko prihvatio evropski načina života, potrebno je doći do ostvarivanja evropskog standarda. Odbačeni od društva, skrajnuti na same margine birokratskih predstava o tome šta je slika stvarnosti, ti ljudi su dovedeni u položaj da nemaju mnogo toga da izgube. Dakle, ulog nije bio veliki. A tada je lakše odlučiti se za "igru". Nužnost ostvarenja mogućnosti za uključivanje manjina u različite sfere u kojima se oblikuje jedna savremena zajednica potreba je koja se aktuelizuje upravo u onim sredinama gde je podvojenost po socijalnom statusu uslovljena ili bar paralelna sa podvojenošću po etničkom i verskom merilu.

Dakle, da li je ova priča lokalna, Francuska? Ne čini li se realnom (ili bar mogućom) situacija da mladi Romi jednoga dana odluče da im je loše na poslu skupljača kartona i papira za tako urednim i čistim, vaspitanim i beskrajno savesnim građanima Srbije... Ruku na srce, imali bi bar toliko prava na bunt koliko mi smatramo da pripada francuskim Arapima. Ne treba čekati paljenje kola, predizbornu kampanju ili opomene od neke međunarodne organizacije. Hajde da priznamo - zar nam se ne čini da su Romi, u neku ruku, narod drugog reda. Pa, iako ne mislimo tako, to nije bitno tako se ponašamo. Romi su oni prljavi ljudi bez kojih bi naš grad bio deponija.

A kako mislite da su se Francuzi ophodili prema Severnoafrikancima? Upravo tako. Obrazovanje je prvi stepenik preko koga se ostvaruje veza između temeljnih opredeljenja društva i pojedinca, preko koje vrednosti koje neguje i podstiče država postaju sastavni deo vrednosti sistema ostvarenog pojedinca. Proces prihvatanja romske populacije neminovno vodi preko škole, oslobođene predrasuda, diskriminacije i neodgovornosti.

Školovanje omogućava bolje zaposlenje i poboljšanje ekonomskog položaja. Bolje je učiniti čoveka sposobnim da se izdržava nego ga izdržavati ili, još gore, ignorisati. Nesumnjivo da je pretpostavka poboljšanja položaja Roma i aktivna demografska politika i edukacija u pogledu planiranja porodice kao neumitni uslovi za sigurniju egzistenciju. Poštenije je prositi nego otimati, ljudskije je delati nego okretati glavu.

Hajde da učinimo prvi korak - prihvatimo različitosti i shvatimo da se pojedinac ne kvalifikuje nacionalnom pripadnošću, već ga kao dobrog ili lošeg čoveka određuju njegove reči i dela, i da u takvoj vrednosnoj percepciji boja kože postaje periferna stvar.

Miša Premović, Beograd

Gospodin Damjanov iz Novog Sada upozorava na pravi način kuda vodi pasivnost građana koju vlast oholo koristi. U Srbiji svakodnevno stradaju ljudi, mlada deca, a da se počinioci najgnusnijih ubistava i ne pronalaze. Država poseduje i te kako aparate, svoje organe koji ubice mogu da pronađu za nekoliko sati, ali je lakše držati građane u strahu jer će oni tako biti poslušniji.

Državni organi i njihovi odgovorni funkcioneri ponašaju se kao da su oni iznad svega i da čitav svet od njih zavisi. Svaki građanin u nevolji a koji se obratio bilo kojoj instituciji zarad ostvarenja svojih osnovnih građanskih prava biva šikaniran i ponižavan od najnižeg službenika do njegovih pretpostavljenih. To je, rekla bih, posledica kvarljivosti koju nosi vlast sa sobom. Kao da oni nikada više neće biti obični građani i kao da su oni, u najmanju ruku, besmrtni.

Ako se oštećeni građanin još i drzne da bude uporan u traženju svojih osnovnih građanskih prava, oni ga karakterišu kao "sumnjivo lice". Mnogo će vlast učiniti da prikrije istinu i zaštiti zapravo one koji bi trebali odavno da se nalaze sa druge strane brave, a kako bi građanima bila pružena sigurnost na ulicama, u ustanovama, svojim domovima... Umesto toga, "jake državne institucije" u Srbiji neretko pružaju zaštitu prevarantima, sumnjivim figurama u društvu, nekim mračnim silama...

Srbija je postala jazbina, lisičje gnezdo, ona je baš pravi amoralni mutljag i baruština namnoženih mnogih nezajažljivih krokodila oko kojih zvrje mobilni telefoni o trošku građana i kojima su cilj skupi automobili kupljeni od donatorskih para za razvoj zemlje, a da bi oni, kao funkcioneri, bili udobni i u svojim mobilnim foteljama. Te privilegije zarad svoje sigurnosti oni neće ustupiti ni po koju cenu pa i onu da sva deca budu pobijena na prugama, pred kasarnama, školama...

Radije bi vlastodršci dali svoju dušu đavolima nego da ustupe svoje udobne fotelje i zato je za njih reč "revolucija" strah i trepet. U Srbiji se jeste dogodila petooktobarska revolucija, ali se u Srbiji 5. oktobar mora ponavljati sve dok se vlast ne urazumi i shvati da ona postoji po volji građana i da je ona u njihovoj službi, a ne da je to obrnut slučaj. Ne treba zaboraviti da je, ne tako davno, diktatorski režim u Srbiji podržavao upotrebu batinaša i da svaki "bos" od preko 150 klanova u Srbiji ima još uvek svoje batinaše.

Činjenica je da su pretnje u društvu sasvim normalna pojava. Vlastodršcima iz senke je dovoljno samo da izvade nekoliko evra iz svog masnog buđelara i upere prst u nekoga ko im zasmeta i taj će se ućutkati za sva vremena. A među takvim vlastodršcima ima i profesora kriminalistike koji pišu knjige i referate o organizovanim zločinačkim udruženjima (oni njihove metode poznaju u prste pa ih kao takve i koriste), ima i mašinskih inženjera koji se bave unosnim poslovima, kao što je građevinarstvo, službenika banaka, penzionera bivših direktora...

To je taj "snalažljivi" nagomilani profiterski šljam koji jadan narod već decenijama zavija u crno zloupotrebljavajući njegovu neupućenost i zbog kojeg je neophodan novi 5. oktobar i jedna istinska REVOLUCIJA koja će društvo očistiti, i lustrirati sve segmente društva, a kako bi se institucije oformile na bazi transparentnosti rada i bile pod kontrolom javnosti sa slobodom medija i demokratskim principima sigurnosti svih građana za koje važi isti zakon i podjednako pravo na rad i život od svog rada, a propisano poveljom Ujedinjenih nacija.

Duška Beker-Isaković, Holandija

Krivična prijava protiv našeg i svetskog asa, velikana ne samo košarke nego svetskog sporta uopšte, Vlada Divca, podignuta je u Vojnom odseku Zemun. S obzirom na to da su u Zemunu radikali na vlasti, sumnjam iz čije kuhinje je potekla krivična prijava protiv, verovatno najvećeg živog Srbina. Zašto su hteli da kompromituju svetskog asa, oni ili bilo ko drugi, izgleda da je samo njima je jasno.

Divac je do sada dolazio mnogo puta u Srbiju, a da je hteo na bilo koji način da izbegne vojsku, sigurno je da ne bi ni dolazio. Divac je i profesionalno i humanitarno pomogao našoj zemlji, pa se postavlja veliko (suprotno) pitanje, na koji način naša Srbije može da se oduži Divcu koji je uvek najviše davao za svoju zemlju.

Isti ovi koji ga terete zaboravili su da je Divac vozeći tri dana neprekidno pomoć za Nju Orleans doputovao sutradan u Novi Sad da bodri našu reprezentaciju. I na kraju, pomenimo da je velika sreća da je ministar odbrane, pravi čovek na pravom mestu, general Stanković, nije dozvolio rušenje ugleda čoveka kome ova zemlja beskrajnu duguje.

Branka Kragulj, Beograd