Tragajući za znamenitostima iz prošlosti i za prirodnim retkostima, grupa istraživača iz Ripnja, uz pomoć ing. Aleksandra Necića, otkrila je već zaboravljenu pećinu u Šupljoj steni. Nalazi se na južnoj strani Avale, u Ripnju, kraj kragujevačkog puta.
Pećina je stara, približno koliko i Avala, a nastala je u vreme duže vulkanske aktivnosti i izdizanja ovog terena, koji je tada bio pod vodom. Prilikom nabiranja zemljine kore, pomerali su se veliki blokovi stena i stvarali rasedi sa dubokim pukotinama u koje je prodirala voda, a onda pod jakim pritiskom i uz visoku temperaturu izbacivala zdrobljeno stenje, mulj i paru na površinu mora, praveći šupljine i kanale od kojih je nastala današnja pećina. Bilo je to u dalekoj prošlosti pre 170 do 120 miliona godina, u geološkim periodima Jure i Krede.

Kada su se vulkani smirili i voda povukla, pećinu su naselile životinje. Mnogo kasnije, unazad 50 do 40.000 godina, zaposeli su je prvobitni ljudi u ledenom dobu, stvarajući u njoj pećinsko naselje. Tada su u uslovima polarne klime na ovom prostoru živeli mamuti, beli medvedi, polarne lisice i druge životinje, a sa njima i homo primigenius (diluvijumski snežni čovek), savremenik krapinskog pračoveka.

Boraveći u pećini, primitivni ljudi su naišli na čarobna zrnca žive, a potom su počeli žariti crvenkasto kamenje cinobarita i dobili su sjajni tečni metal. Dolaskom moreplovaca Jonjana, tokom neolita u Vinču (pre oko 8.000 godina), proradio je njihov rudnik na Šupljoj steni, odakle su oni vadili cinobarit za kultno bojenje, prenosili ga u Vinču, pretapali ga u živu i prevozili niz Dunav i preko Ponta (Crnog mora) do Sredozemlja.

Pretpostavlja se da su Kelti rudarili ispod Avale u poslednja tri veka stare ere jer su bili poznati po ovoj delatnosti, a kao zanatlije izrađivali su oružje, alate, posuđe, opremu i nakit od metala. Rimljani, došavši na početku nove ere, takođe su kopali cinobarit u Šupljoj steni, topili i izvozili živu i druge metale. Sa njihovim odlaskom ovaj posao nije se odvijao petnaestak vekova. No, ostali su tragovi rada na lokalitetima ispod Avale.

Vekovno traganje za blagom

Varvarski narodi, nadirući u velikoj seobi naroda, nisu se dugo zadržavali na ovom prostoru. Ni Sloveni se nisu bavili rudarstvom. Srbi nisu obožavali podzemni svet, ni duhove iz tamnog vilajeta i nerado su zavirivali u mračne dubine.

Srpski vladari su tek u 14. i 15. veku najmili Sase da tragaju za blagom pod zemljom u ovom kraju, ali nema tragova da su kopali cinobarit na Šupljoj steni, već u okolnim rudnicima druge rude.

Ova pećina ponovo je dočekala ljude krajem 19. veka. Graditelji prve srpske pruge našli su u koritu Prečice neobičan mineral crvenkaste boje. Kamen je stigao u ruke dr Simi Lozaniću, ministru narodne privrede Kraljevine Srbije. On je kao hemičar utvrdio da se radi o cinobaritu, živinoj rudi. Tragajući dalje naišao je na pećinu - rudnik Šuplju stenu, a u njoj na tragove ljudi i životinja, na oruđa, posude i rudarske alatke. U okolini našao je nepoznat mineral, koji je nazvao avalit. Ti arheološki nalazi dospeli su u Narodni muzej, ali za vreme Drugog svetskog rata, gubi im se trag.

Dr Sima Lozanić za ovo je zainteresovao čuvenog finansijera i pivara Đorđa Vajferta i druge preduzimljive ljude, sa kojima je osnovao privredno društvo - rudarsku firmu. Posle prvih istražnih radova počelo se sa kopanjem rude 1885. godine. Rude je bilo dosta, posao je išao dobro i istopljena je prva količina žive, ali ona je slabo prolazila na tržištu, pa je rudnik prestao sa radom. Pećina i rudnik opet su zapušteni i zaboravljeni.

Politika ugasila rudnik

Pedesetih godina 20. veka geolozi i rudari vršili su istraživanja i utvrdili znatne količine cinobarita i drugih minerala. Šezdesetih godina opremljeni su novi rudnik, instalacije i topionica. Rudnik je otvoren 1968. godine, dobro je radio, a proizvodnja je bila rentabilna (isplativa). Ali, iz nekih političkih (samoupravnih) razloga rudnik je reorganizovan, a onda zatvoren 1972. godine. Postrojenja su rasturena, a ogromna količina rude ostala je pod zemljom. Prastara pećina i prvi rudnik ostali su u tami zaborava.

Sada, posle najnovijeg otkrića, sledi novi turistički život i otkrivanje tajni najstarijeg ljudskog naselja i primitivnog rudnika, začetnika civilizacije i rudarske delatnosti u Evropi.

Dodajmo i to: da je naš arheolog dr Vladimir Milojčić obavio početna snimanja i istraživanja pećine na Šupljoj steni. Rat ga je omeo da dovrši svoje delo. Ipak, on je objavio u Beču neveliku studiju (1943) tako da je svet upoznao ovo prirodno i civilizacijsko znamenje, ali ne i mi. Tek pre neku godinu pronađen je ovaj rad u biblioteci Narodnog muzeja u Beogradu. Zahvaljujući ing. Aleksandru Neciću rad je preveden na srpski jezik i stigao do ovdašnjih arheologa, geologa i rudarskih stručnjaka, a sada i do najšire javnosti.

Tomislav Gluvić-Šapčanin, Ripanj

Pre neki dan bio je, koliko znam, "Svetski dan tolerancije". Za tu priliku, na televiziji "Pink", priređen je jedan TV duel. Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije, s jedne, i Dragan Đilas, direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, s druge strane "ringa".

Posmatram, slušam, i smejem se. Kolika je to netolerancija, da kažem sa obe strane, baš na taj Dan tolerancije. Kao da razgovaraju gluvi, jedan drugoga ne čuju, svako priča svoju priču. Pitam se šta je sa nama, gde su nam živci, zašto smireno ne saslušamo suprotstavljenu stranu, razmislimo malo i o suprotnom mišljenju, stavu, može to biti korisno.

Šta se tu može, ljudi su takvi kakvi su, razni temperamenti, mora im se zbog toga malo progledati kroz prste. Napadaju se Veljo i Dragan, ponekad i krupnim rečima, bude mi ih žao ponekad u toku razgovora. Znam, bar prema informacijama preko štampe i elektronskih medija, da su i Veljo i Dragan veoma aktivni. Znam da je Veljo stalno na terenu, da nema opštine u kojoj se ne gradi neki put, ili vrši popravka, da ne govorimo o glavnim magistralama.

Primio je Veljo na svoja pleća velike obaveze, to su kažu, tri ranija ministarstva. Te velike obaveze i želja da se što više uradi, verovatno ga prave povremeno nervoznim. Što se tiče njegove imovine, to je stvar nadležnih organa, pa neka rade svoj posao.

Moj imenjak Dragan je takođe veoma aktivan, stiže na sve strane, da proveri, da pomogne. Istina on je staloženiji, nastoji da ne pada u vatru. I on je stekao neku veću imovinu, kao i Velja, a da li je tu nešto sumnjivo, neka to utvrđuju nadležni organi.

Napadaju Velju mnogo, sa mnogih strana, on radi na sve strane i usput se brani, brani koliko može, koliko stigne. Njemu je glavno da što više poslova završi. Nije u redu što mu Đilas prigovara za saradnju sa Mrkonjićem, sa socijalistima. Treba sarađivati sa sposobnim, treba njihovo znanje i iskustvo koristiti, ne gledati iz koje su stranke. Nažalost, partije imaju svoje "nahije" kako reče Đilas. Pretpostavljam da misli na podelu ministarstava i javnih preduzeća po partijama.
Kadrovska politika svih partija mora da bude "napred sposobni, stručni i iskusni", bez razlike na partijsku pripadnost.

Dragan Ugarčina, Čačak

Imate slavu, slavite rođendan treba vam praseće pečenje? Imam za vas rešenje. Kupite praseće pečenje sa kožicom na kojoj su dlake kosa novorođenčeta. Kožica je gnjecava jer naravno, pečenje nije baš najsvežije.

Ukoliko vam neko to pečenje donese do kuće prijatelj ili neki rođak, bićete zabezeknuti ambalažom u koju je, veoma nehigijenski, to pečenje stavljeno. Ako ste naručili meso, pronaći ćete ga, a ako ste želeli masnoću e, toga će biti bar 40 odsto, pa ko voli nek izvoli. Na devet kila naručenog pečenja, računajte sa maksimum pet kilograma upotrebljivog mesa.

Ako za vašom trpezom sedi neko ko voli palamare od pečenja neće biti problema, taj gost će biti prezadovoljan, u protivnom, latite se noža, satare ili nekog drugog alata, pa udrite po pečenju da ga usitnite, i takvog servirate. Desi li vam se da u pečenju naletite na zube, delove lobanje i to poveće, ili na pola jezika, nemojte se brinuti. Tako treba, pa ne mogu baš sve glave da se prodaju ponaosob.

Naravno, nemojte dugo da vam to meso stoji u frižideru jer, moraćete ono što vam je preostalo trećeg dana da bacite, obzirom da smrdi, ali molim, bez sekiracije jer ste kilogram mesa plaćali samo 500 dinara, i to u pečenjari "Terzić", u Meljaku na Ibarskoj magistrali.

Ako se javite gospodinu Radetu, vlasniku, verovatno će vam, kao i meni reći da ne može da veruje, i da nikada nije imao takve reklamacije, pa, ako bih ja mogao da dođem do... oni bi mi onda doneli..
Ustvari, ako možete i ako se već niste opekli, kupite pečenje na nekom drugom proverenom mestu, gde neće od vas praviti majmuna kao što su to uspeli od mene.

Nebojša B. Maksimović, Beograd

Povodom informacije objavljene u Glasu javnosti, 18. novembra ove godine, želim da kažem da nisam čovek negativnih i zlonamernih poriva i da nikada drugim ljudima ne pristupam s namerom da učinim zlo. Suprotno tumačenje moglo bi se izvesti iz objavljene informacije u kojoj je navedeno da sam jednog inspektora "mogao da pustim da umre", a nisam. Ne znam kako je ta nesrećna formulacija stigla u novine, ali znam da sam jednom inspektoru pružio pomoć kao čovek čoveku, onako kako bih i svakom drugom.

Tačno je da je inspektor Volarević prošlog četvrtka bio u kontroli MB banke u Nišu, u kojoj sam ja predsednik Skupštine, i jedan od akcionara. Tačno je i to da su me saradnici pozvali i javili da je inspektoru pozlilo, da sam odmah zvao Kliniku za kardiologiju i učinio sve što je bilo u mojoj moći da se čoveku pomogne. Na sreću, intervencija je uspela i nadam se da je inspektoru Volareviću sada dobro, zbog čega dugujem posebnu zahvalnost Klinici za kardiologiju i Zavodu za hitnu medicinsku pomoć u Nišu. Srbin sam, pa umem i da proklinjem i da molim. Posle svega molim se Bogu da pomogne svim dobronamernim ljudima.

Gradimir Nikolić, predsednik Skupštine MB banke