GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Nedelja, 20. 11. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Užičanin Predrag Dimitrijević u karijeri promenio 16 fudbalskih klubova

Transfer vredan tri kokoške

Odigrao 4.200 utakmica i za svo to vreme samo jednom zaradio crveni karton

Oproštajnom utakmicom u Užicu završena je jedna neobična i uspešna fudbalska karijera. Užičanin Predrag Dimitrijević Čoke, 52-godišnjak, posle tri i po decenije aktivnog bavljenja fudbalom završio je karijeru a za to vreme odigrao je 1.200 zvaničnih ligaških i kup utakmica i još najmanje 3.000 utakmica u raznim takmičenjima u malom fudbalu. I za sve to vreme zaradio je samo jedanput crveni karton! Ako po tom podatku Dimitrijević možda i nije zreo za Ginisa, onda po jednom drugom sigurno jeste - za poslednjih 35 godina najmanje 50 puta posle zvaničnih utakmica bežao je u kukuruzišta od razjarenih navijača i fudbalera protivničkih timova i tako spasavao svoju glavu i slavu. Od 50 bežanja, najmanje 20 puta je uhvaćen.

- Igrao sam za Rupeljevo i odemo na derbi u jedno selo iza Požege. Poslednji minut, rezulat nula - nula, i sudija svira penal za nas. U publici ratno stanje. Prilazim lopti da izvedem penal, a domaći golman prilazi meni, psuje mi sve po spisku, preti da će me udaviti u bari iza gola, da će me okačiti na rozgu pasulja, da će me njegovi kerovi rastrguti ko zeca, a ja mu kažem da ću mu loptom smaći glavu i usput mu pocepati mrežu... I, puknem ja, zvrkne lopta pored njegove glave i skoro pocepa mrežu. Kad, golman mi pruži ruku i veli: Možda se više nikad nećemo videti, gledaj sad šta ćeš.

Dalje, ovako je bilo: okrenu se golman prema publici i viknu: Braćo, držte Ćela! Šestorica njegove rođene braće, sve krupniji od krupnijeg, jurnuše na mene. Za njima još desetak seljaka, sve sa motkama u rukama. Jedan je imao i kramp, drugi motiku. Vidim šta će biti i krenem u trk prema kukuruzima. Bežim, lome se oni kukuruzi, sve pršti, ali, braća me na kraju nekako opkoliše i uhvatiše taman kod jedne bare. Prebili me kao mačku, tukli me sat vremena, dve sam žabe, čini mi se, progutao, deset teških rana zadobio, ali sam, opet preživeo - priseća se Dimitrijević jednog od svojih derbija.

Za 35 godina koliko je nosio dres i kopačke, Dimitrijević je promenio 18 klubova. Za većinu igrao je, kaže, potpuno besplatno, plate davao siromašnijim igračima, a samo od jednog kluba dobio je nadoknadu za transfer, nagradu - tri kokoške i jednog ćurana! Sve to vreme igrao je u regionalnim užičkim ligama na mestu desnog beka, uvek do poslednjeg daha, uvek bez dinara nadoknade i uvek reagujući na provokacije sa tribina, livada, topola, krovova, bandera, terasa, kukuruza... Na malim terenima, ali, uvek bez kompromisa.

- Ne mogu ja vama, ljudi, da objasnim koliko sam voleo i volim fudbal. Evo, neka mi nađu nekog čoveka u svetu koji najviše voli da ga igra, pa neka ga dovedu da nas dvojica porazgovaramo. Da vidimo da li je on, kao ja, pešačio 20 kilometara da bi stigao da odigra utakmicu, da li je on, kao ja, išao da igra utakmicu znajući da stotinu seljaka sedam dana pripremaju motke da ga pretuku, da li je on, kao ja, igrao utakmicu sa slomljenom rukom i ranom od šeset santimetra na glavi - prisećao se Dimitrijević nedavno, okružen prijateljima posle oproštajne utakmice.

Za to vreme, kaže, zvali su ga i veliki klubovi, bilo je poziva čak i iz Beograda, ali njemu se nije išlo od kuće i familije, od fabrike u kojoj je radio. O fudbalskoj karijeri, mogao bi, kaže, da napiše deset knjiga, i o događajima na terenu, a posebno o onima van njega. Naročito, kaže, pamti utakmice koje je igrao u varošici između Prijepolja i Bijelog Polja.

- To je bio strašni sud, uvek gomila uzbuđenja. Ne zna se ko je gori, najvijači ili igrači?! Tako, jednom, izvodim aut, zabacim ruke i loptu iza glave da bih je bacio što dalje u šesnesterac, cimnem rukama, a lopta osta iza leđa. Neki Hasan, vođa te publike, uze mi loptu iz ruke i veli: Ćelo, oćeš da ti odmah odsečem glavu ili posle utakmice? Opsova me, opsujem i ja, kad stotinu navijača krenu na mene. Bežao sam dva sata. Oni jure mene, milicija njih, moji saigrači jure za milicijom... Na kraju sam skočio u neku reku i jedva se spasao - priseća se. Nedavno je okačio kopačke o klin, ali, kaže, patike još nije.
- Igraću mali fudbal dok me noge drže. Igrajući sve ove godine fudbal stekao sam hiljadu prijatelja i to je najvažnije - zaključuje Dimitrijević.

Z. Šaponjić


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Holivud, hvala ne
Transfer vredan tri kokoške
 
 


     


FastCounter by LinkExchange