Borka Ojdanić je pre 25 godina svojoj deci krpicama obložila nacrtanog papagaja. Deca su u međuvremenu porasla, a ona je nastavila da se igra. Sama i za svoju dušu.

Po struci magistar tehnike, do sada je, hobija radi, krpicama "oslikala" nekoliko stotina slika koje su završile na raznim stranama sveta i po zidovima kuća njenih prijatelja. Početkom novembra pokupila ih je od njih i osmelila se na prvu samostalnu izložbu u galeriji NU "Braća Stamenković".

- Najbolji materijal je svila ili kvalitetniji poliester. U početku sam izbegavala tkanine koje se "osipaju", mada su nekad upravo takve potrebne jer talasi ili lišće u opadanju mogu da se "nacrtaju" jedino resama. Izbegavam debele materijale jer bi tada slika bila gruba. Tankim materijalima, prvenstveno prozirnim muslinom, dobijam prelaze kakve bih jedino četkicom postigla, a nijanse postižem tankim preklopima. Mnogo sam marama isekla da bih to postigla - opisuje svoju umetnost, kojoj su likovni kritičari skinuli kapu, svrstavajući je između kolaža i mozaika. Borka jedina u Srbiji radi ovom tehnikom.

Za postizanje perspektive, svetla i senki krpicama, velikim tek nekoliko milimetara, najvažniji je osećaj za prostor, koji je nekad teško postići bez prethodne upotrebe olovke i četkice. A tako radi.

- Pitaju me ljudi otkud mi toliko strpljenje jer čak i u one slike od po dvadesetak centimetara ode po nekoliko hiljada sitno seckanih kvadratića. Isto kao kad slažete pazle. Jednu sliku nekada radim i po nekoliko meseci. Dok sam na početku, nikad nemam jasnu predstavu šta će ispasti na kraju. Tek kad se izmaknem, vidim šta sam napravila - priča umetnica koja staru garderobu zarad umetnosti odavno ne baca.

Baca jedino, kaže, novac na platna. A kada ga zafali, ili kad potraga za dezenom tkanine postane muka, njeni prijatelji priskaču u pomoć i ne žale i rukav da iscepaju sa košulja da bi se porodila nova slika.

I. I.