BEOGRAD - Ni posle pet godina smrt istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Nebojše Simeunovića (63) nije razjašnjena. Sudija Simeunović ostaće upamćen po tome što nije hteo da potpiše nalog za hapšenje Nebojše Čovića, Borisa Tadića i rudara Kolubare, 3. novembra 2000. godine, kada se zatekao kao dežurni istražni sudija.

Njegova sestra Jelena Simeunović tvrdi da joj je brat ubijen i da iza toga stoje javna i državna bezbednost. Ona kaže da su predsednik suda, tužilac, ali i vrh vlasti vršili neviđeni pritisak da njen brat potpiše nalog za hapšenje rudara Kolubare. Odlučnim stavom i odbijanjem Simeunović je, smatra njegova sestra, spasao stotine ljudskih života, jer bi rudari prilikom hapšenja i pružanja otpora sigurno bili poubijani.

Malo posle ovih dešavanja, Simeunović je nestao u noći između 6. i 7. novembra, a njegovo telo pronađeno je 3. decembra nedaleko od ušća Save u Dunav. Uzrok njegove smrti, kako je navedeno u izveštaju Instituta za sudsku medicinu dostavljenom istražnom sudiji Branislavu Todiću, "ne može da se utvrdi jer je telo u trenutku kada je pronađeno bilo u stanju truljenja."

Jelena Simenović, međutim, tvrdi da su u ubistvu i prikrivanju zločina učestvovali i Okružni sud, posebno Istražno odeljenje, gde je njen brat radio 20 godina, kao i Institut za sudsku medicinu, koji je, kako navodi, falsifikovao obdukcioni nalaz. Kao dokaz da su u prikrivanju zločina učestvovale i kolege njenog brata, ona navodi da je kolegijum Okružnog suda u zvaničnom saopštenju naveo "da se sudija Simeunović ubio, pošto je bio depresivan, sklon alkoholu i težak srčani bolesnik".

Iako je sudija Branislav Todić svojevremeno demantovao, postoje indicije da je Simeunović ubijen ubrizgavanjem amonijaka u uši. Jelena sumnja da je telo njenog brata baš zbog toga bačeno u vodu, jer bi se tragovi amonijaka odmah pokazali na obdukciji. Njenu sumnju podgrejala je činjenica da istražni sudija i tužilac nisu izašli na uviđaj, a telo je odmah prebačeno na Institut. Tamo je ostalo do sahrane, iako se sva tela posle obdukcije prenose u kapelu. To nije učinjeno, tvrdi Jelena, jer bi ljudi po boji očiju, kože i drugim znacima videli da je ubijen.

Prošle godine Generalni inspektorat počeo je istragu oko ovog ubistva. Međutim, ni do danas nisu saopštene nikakve informacije o ovom zločinu jer istraga, da li nečijom namerom ili višom silom, tapka u mestu.

Nebojša Simeunović je između ostalog vodio istragu u slučajevima ubistva generala policije Radovana Stojičića Badže i saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, koja su, kao i njegov nestanak, do danas ostala nerazjašnjena. I posle njegovog nestanka, u Srbiji su nastavljena ubistva visokih funkcionera MUP-a, bivših pripadnika DB, sportista i ljudi iz podzemlja. Većina njih nije rešena.

Milan Pantić, dopisnik Večernjih novosti iz Jagodine, ubijen je 11. juna 2002. godine ispred vrata svog stana. Branislav Trojanović Trojke, predsednik FK Zvezdara, ubijen je 21. jula u blizini svoje kuće na Zvezdari. Momir Gavrilović, bivši pripadnik DB, ubijen je 3. avgusta u blizini svoga stana u Novom Beogradu. Boško Buha, general policije, ubijen 10. juna 2002. godine ispred hotela "Jugoslavija". Narednu, 2003. godinu, obeležilo je ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Kujo Kriještorac (52), koji je pominjan kao svedok ubistva Đinđića, ubijen je 1. marta u Žarkovu. Branko Bulatović, generalni sekretar fudbalskog saveza SCG ubijen je 26. marta na Terazijama, sa dva hica u potiljak. Nakon neuspelih atentata na Zorana Nedovića Šoka 27. jula i Andriju Draškovića 24. septembra, u kojima su stradali njihovi telohranitelji, 30. septembra u Njegoševoj ulici ubijen je Branko Jevtović Jorga (33)....

A. Savić - P.Rosić