Poštovani, poslednji događaji u Studentskom kulturnom centru svakako predstavljaju kulminaciju dugogodišnjih "aktivnosti" ove institucije koja je već odavno izgubila odluke svojih osnovnih delatnosti. Ako se setimo sedamdesetih godina, shvatićemo da su u ovom predivnom prostoru koncerte držali najveći umetnici iz celog sveta, da su se realizovali pozorišni projekti koji se i danas pamte, a da su izložbe i džez koncerti i danas ostali primeri avangarde u najboljem smislu te reči.

Nažalost, poslednjih godina smo svedoci sve intenzivnijeg osipanja programske koncepcije, tako da su koncerti već sasvim retka pojava, predstava više nema, a izložbe skreću pažnju samo onda kada se realizuju retrospektive umetnika koji su izlagali pre deset i više godina. Posebno mesto zauzima priča o nekada slavnoj knjižari SKC-a i izdanjima ove institucije koja su unapred bila rasprodata.

Danas, knjižara ne postoji, a na njenom mestu se doskora izdavao prostor IPS-u, dok se na ostalim lokacijama u prizemlju nalaze prodavnice. Ako se još setimo afere kioska u kojima su se prodavala piratska CD i DVD izdanja i objašnjenja direkcije SKC-a javnosti da oni moraju to da čine jer od iznajmljivanja žive, i ako pogledamo da se i danas svakog vikenda slobodno prodaju piratska izdanja, onda dobijamo vrlo tužnu sliku ove institucije.

Posebno poglavlje predstavljaju koncerti koji se održavaju tokom cele godine, pa i leti u bašti SKC-a, i slična događanja koja apsolutno nemaju nikakve veze ni sa kulturom, ni sa studentima. Podsećamo da se u blizini nalazi Jugoslovensko dramsko pozorište čija publika sa nelagodnošću prolazi pored SKC-a, da se na Fakultetu muzičke umetnosti za vreme tih koncerata ne može održavati nastava, ispiti i snimanja u tonskom studiju, a da je policijska stanica opštine Savski venac preplavljena pozivima stanara koji se nalaze u komšiluku.

Nakon poslednjih manifestacija ostaje nam samo da se pitamo zar je kultura ruiniranja jedne od najlepših kamernih sala u Beogradu (sala KSC-a), uriniranje i povraćanje po glavnim ulicama i najlepšim kućama Beograda. Krijući se iza mode podkulturnih pokreta, tu se okupljaju klošari, narkomani, pijanci i otpadnici željni agresije. Samo je pitanje kad će ta bomba u centru grada da eksplodira, kada će ta energija nasilja da se oslobodi. Događaji od pre par dana, polomljeni prozori, ruinirana sala i fasada i mnoštvo povređenih potvrđuju najcrnja predviđanja koje je bilo lako pretpostaviti da će se desiti.

Kao što znamo, svuda u svetu Univerziteti, posebno umetnički, zauzimaju najlepše zgrade i prostore. Atmosfera koja se stvara oko kreativnog rada studenata omogućava njihov estetski, kulturni, pa i filozofski razvoj. U Beogradu tri od četiri umetnička Fakulteta nemaju ni elementarne uslove za rad, stešnjeni su u neadekvatnom prostoru, a nagomilani problemi u radu prolongiraju se u nedogled.

Univerzitet umetnosti u Beogradu zahteva od nadležnih na republičkom i gradskom nivou da se jedna od najlepših zgrada u Beogradu, nekadašnji Oficirski dom, današnja zgrada SKC-a dodeli ovom Univerzitetu, da bi počeli u njoj ponovo da se odvijaju programi prvobitne namene ove institucije a to su: koncerti, pozorišne predstave, filmske projekcije, izložbe i da se od nekadašnje knjižare napravi najmodernija biblioteka u ovom delu Balkana. Podsećamo vas da se najveće blago Univerziteta nalazi još uvek u podrumima zbog pomanjkanja adekvatnog prostora.

Želimo da vas podsetimo da vrlo slične programe kao što pravi današnji SKC možemo videti i u drugim prostorima u Beogradu, kao što su Dom omladine, KST, "Akademija" i Dom kulture studentski grad.

Čedomir Vasić, rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu, sa dekanima i studentima prodekanima

Gospodin Aleksa Ćilas u feljtonu "S onu stranu Tita i Miloševića", od 4.7.2005. godine, piše o rusko-srpskim odnosima i locira ih u period Prvog srpskog ustanka. Veoma lep, lagan stil obrazovanog Đilasa teče bez napora. Čitalac, pun zadovoljstva divnim izlaganjem, ne primećuje njegove nedostatke, niti stvarne društvene probleme iznad kojih je pisac izdigao svoju priču.

Kad se to približi čitaocu, javlja se najsurovija stvarnost sukoba dveju civilizacija, čiji su suština i interesi antagonistički. Dahije nisu "lokalni gospodari rata", već destruktivni delovi turske vojske - janičara: razbojnici, pljačkaši i nasilnici najgore vrste. Konfrontirani su sa porobljenim narodom, ali i sa regularnom vlašću - lokalnom i centralnom. Sa ovim drugima će ih na kraju ista društvena pripadnost ujediniti. "Sultan je ponudio povoljan mirovni ugovor". Reč je o Ičkovom miru. Da, zato što se nalazio pred neposrednim ratom sa Rusijom, pa je hteo da ima jednog neprijatelja manje, pogotovu unutrašnjeg.

"Rusija je napravila mir sa Osmanlijama i napustila Srbe". Đilas je zaboravio na Bukureštanski mir, čija se 8. tačka odnosi na Srbe kojom im se garantuje opšta amnestija i povratak Turaka u gradove-tvrđave, što su vođe ustanka na čelu s Karađorđem odbile. Da bi postigli ono što im je garantovao Bukureštanski mir, Srbi su morali da dignu jednu bunu i još jedan ustanak i da na čelu sa spretnim vođom Milošem Obrenovićem izgrađuju autonomiju 15 godina. Toliko ih je koštalo odbijanje uslova mira.

Još veći previd u nacionalnoj istoriji Đilas je napravio kada piše o Kosovskom boju 1389. godine. "On (Malkom) je, naravno, u pravu kada ukazuje na to da srpska vojska nije bila čisto srpska (Bosanci su bili glavni saveznik)". Greše i Malkom i Đilas. Učestvujući u zauzimanju srpskih zemalja posle Dušanove smrti, ban Tvrtko je zauzeo zapadne delove Dušanove Srbije i povezao ih sa ranije zauzetim Zahumljem u širok pojas od Užica do Boke Kotorske.

To mu je dalo za pravo da se 1377. godine proglasi kraljem "Srbljem i Bosne" u manastiru Mileševi, vezujući to za ranije rodbinske veze sa izumrlom dinastijom Nemanjića. Gde je to Aleksa Đilas našao u odredu Vlatka Vukovića neke druge narode osim Srba? Gde su to u Kosovskoj bici Malkom i Đilas videli dva naroda koja i danas govore istim jezikom, čije su države pomerale granice prema zapadu i prema istoku od Drine? Pod Turke, Srbi su pali 1459. kao deo naroda kojim je upravljao Stjepan Tomašević, poslednji bosanski kralj. On će istu sudbinu, sa ostatkom naroda, doživeti četiri godine kasnije.
Mutna je istorija kada se čita kroz tuđe naočare.

Miomir Vukotić, profesor, Batajnica

Svi dnevni listovi i televizije, daju do znanja preživelim Srbima da više ne računaju na''zaštitu'' Kfora, Unmika i tzv.zaštitnog korpusa, raznih konzula i ambasadora koji špartaju svakodnevno ovom razuđenom zemljom i daju nam''prijateljske savete'', kako da se ponašamo kao demokratsko društvo i da ne nabrajam. S kime se to oni igraju žmurke? I ko to još veruje u njihovu dobronamernost? Sva ova pitanja se temelje na sledećem:

Pošto 19 zemalja napraviše nečuveni zločin, zaštitiše ''nevine anđele", Albance, ostaviše im odrešene ruke da se obračunaju sa ono malo Srba koji nisu mogli ili nisu hteli iz svojih domova- i krenuše na najveće srpske svetinje. Tamane sve što je srpsko - pale, ruše, a preostale Srbe love kao zečeve i gone u svoje privatne logore - odakle se nijedan neće nikada vratiti. Sve je to delo svetskih siledžija! Iskreno sam se nadao, čak sam i napisao u Ekspresu da će novoizabrani predsednik SAD g. Buš, osuditi ovu bezumnu avanturu Klintona? Nažalost, sve je išlo kako je zacrtao Klinton, Olbrajtova i dr.

I zašto idem sa ovim - može se reći uvodom, kada se sve ovo zna?
Zato, što su od dolaska KFOR-a, Šiptari nesmetano nastavili ubistva, kidnapovanja, rušenja svetinja, kuća, uništenje imovine preostalih Srba, pritisak i progon svih koji su se još nečem nadali. Da bi naša nesreća bila što veća - svi naši političari vode svoju politiku - politiku svojih partija, optužuju se za sve i svašta, podmeću laži jedni drugima, a o zajedničkom nastupu za biti ili ne biti - nema ni govora! Zlo naše, zlo srpsko.

I, dodatni razlog što se usudih da vam pišem jeste - što su sve novine i ostali mediji danas otkrili-da naši zaštitnici Kfor, Unmik policija i drugi zaštitni faktori, ne smeju uvo da pomole iz svojih skladišta od 18 časova do 8 ujutro jer su se, navodno, pojavile neke ''male'' grupe naoružanih bandi. Znači, veliki Kfor, ne sme na megdan da izađe ovim ''malim'' grupama u gore naznačenom vremenu!? Izjaviše da ne znaju ko su i koliko ih ima?

Gospodo naši 'zaštitnici'', ja sigurno znam. To su oni koje ste vi preveli u tzv. Zaštitni korpus, to su vam dojučerašnji ratnici Tačija i Haradinaja, kojeg sud u Hagu ''osudi'' da se vrati i osnuje nove grupe koje će dokusuriti i ono malo Srba i srpskih svetinja! To su te "trojke" od kojih vi još za dana tražite spas u vašim bunkerima - jer se za Srbe i hramove ne valja svađati sa Šiptarima. Zbog njih ste i došli na srpski Kosmet!

Milivoje M. Grandić, Beograd

Pre nekoliko dana, moj komšija, stariji od mene skoro 20 godina, dade mi četiri lekarska recepta i zamoli me da mu u nekoj državnoj apoteci podignem lekove. Svratim u apoteku, dam ljubaznoj apotekarici (mr.ph) recepte. Ona mi odmah dade lekove, ja potpisah da sam ih primio. Pošto ih je "skenirala" - radi poreske uprave - ljubazna gospođa reče:
- Vaš račun je 120 (stodvadeset) dinara
- Zašto, toliko kad sam vam dao 4 recepta? - upitah. Osim toga, dodadoh, moj komšija mi je dao 100 dinara i on misli da ću mu, čak na ime kusura, vratiti 20 dinara.

Ona kroz smeh reče: Pogrešno je izračunao vaš komšija. Mi participaciju (lat. reč znači: učešće ili sudelovanje) ne naplaćujemo po receptu, nego po broju pakovanja (kutijica) leka.
- Ali, i ja se njoj obratih kroz smeh, onaj naš i vaš ministar Tomica Milosavljević (voli da se slika i da daje izjave o ptičjem gripu), meni se čini da je, jednom prilikom, kad je uveo to sudelovanje penzionera u naknadi troškova za zdravstvo Srbije, kazao da se ona naplaćuje po receptu. Sad vas pitam - obratih se gospođi mr.ph, šta je tačno: po receptu, ili po kutijici?
- I ja sam tako čula, reče ona.

A ja uz onih 100 dinara dodadoh još 20 dinara. Moj komšija penzioner ostade bez kusura. I kod mene se zaduži za 20 dinara.
- U redu, napisaću to u Glasu čitalaca kazah ja, sve kroz smeh.
- Baš je dobro da to tamo izađe. Ja mislim da naš ministar čita tu rubriku.

Verovatno da će ministar dati odgovor. A kad bi se penzioneri pitali oni bi glasali da se uopšte ne plaća učešće ni po receptu, ni po komadu - kutijici pakovanja leka.

Milutun Tijanić, Beograd