Pominjanje i traženje groba generala Mihailovića otkriva nam snagu zaborava u nedostatku pisane uspomene i potvrđuje da ono što nije zapisano kao da se nije ni dogodilo. U ovom slučaju zapisano je pogubljenje i tu se ne postavlja nikakva dilema niti ima mitskih iskaza. Kako nema pisanog pomena o sahrani, ispada da groba nema, ali zato ima nagađanja.

Kada je streljan general Mihailović, Beograd je imao oko 300.000 stanovnika. Koliko je stanovnika koji su tada imali oko 10 godina sada živi? Koliko danas ima sedamdesetogodišnjaka koji su tada živeli u Beogradu? Manje od 5.000. Koliko je njih imalo neke verodostojne veze sa političkim događajima? Preterujući, možemo reći oko stotinu. Odatle dubina zaborava i razvodnjavanja uspomena u moru velikih brojeva. Ovome treba dodati i lokalnu tradiciju i u književnosti opisanu sklonost Srba da teške i neprijatne događaje, kako u svom životu tako u društvu i politici, zaboravljaju kao malo koji narod na svetu. Drugačije rečeno, nismo zlopamtila.

Širenje lažnih vesti

Kada je pogubljen general Mihailović, vlast je širila najneverovatnije priče, uključujući i neke drage njegovim simpatizerima, kao npr. onu prema kojoj je "prebačen u Rusiju na prinudni rad". Jedan od današnjih sejača magle tvrdi da je jedinica zadužena za egzekuciju generala pošla iz Đušine ulice, što bi bilo iz kasarne Četvrtog konjičkog puka. Međutim, dotični ne zna da je u toj zgradi sve do početka 1948. bio zatvor NKVD. Možda i nema pomena u našoj političkoj literaturi da je do kraja 1947. NKVD hapsio po Beogradu, i ubijao samostalno i nezavisno od Ozne i KNOJ.

Do kraja pedesetih, zatvor na Adi Ciganliji (pitam se zašto kažemo Ada Ciganlija kada je njeno pravo ime Ada Singalija, po keltskim Singalima, nekadašnjem narodu koji je posejao toponime po Evropi, uključujući i jednu ulicu u Milanu) bio je čuvan iako u njemu više nije bilo zatvorenika, ili ako ih je bilo, tu ih se nalazilo svega nekolicina. Kupačima je bio zabranjen pristup, a na maloj udaljenosti od njega napravljeno je 1949. takozvano Udbino kupatilo sa stalnom neuniformisanom stražom. Sam domar tog Udbinog kupatila (nekadašnji radnik tivatskog arsenala) bio je saradnik ako ne i službenik Ozne. U to doba se na Adu Ciganliju dolazilo čamcem pa je kontrola bila laka. Van sezone kupanja skoro jedini posetioci su bili veslači; Rudolf Reno, slavni hokejaš Partizana koji je tamo gajio svinje, i poneki ljubavni par u čamcu.

Posedovati u ono doba čamac bilo je ekvivalent današnjem držanju BMB, "čirokija", ili nekog sličnog četvorotočkaša. Za vreme sezone kupanja kontrola oko zatvora bila je gusta i nevidljiva, a osobe koje su tamo zalazile i bile viđene nekoliko puta, bile su nadgledane. Čak i posle rušenja zatvorske zgrade, na splavu Udbinog kupatila bilo je, tokom sezone, u svako doba dana nekoliko udbovaca ili saradnika, čijih se nadimaka sećam, koji su posmatrali ko se po toj zoni kreće, kolikom se zadržava i koliko puta prolazi.

U skladu sa onovremenskom penetracijom tajne službe u društvo među nadglednicima ili čuvarima tog mesta nalazio se i jedan poznati baletan iz beogradske opere. Bilo je tu i saradnika koji su inače radili svoj "normalni" posao po preduzećima. Među njima mi je padao u oči jedan službenik izvesne organizacije za radnički turizam sa lokalima u današnjoj Dvorskoj ulici (pređašnjoj Dragoslava Jovanovića). NJega posebno pamtim jer se nije ustezao da pokaže odvratnost prema osobama za koje je verovao da se namerno vrzmaju oko mesta gde je ubijen i sahranjen Draža Mihailović.

Za vreme sezone kupanja na Adu prelazilo se jednim čamcem, na koji se moglo ukrcati i do 50 osoba, kojim su upravljala dva brodara. Po mom mišljenju, obojica su bila saradnici UDB i pomno su nadgledala "moguća sumnjiva lica". Jedan od njih je krajem sedamdesetih godina imao nelegalni, ali tolerisani riblji restoran na "špicu" Ade.

Dobro čuvano mesto

Posle dugog boravka u inostranstvu pojavim se sa nekim prijateljima u njegovom restoranu. Osobe koje su me pozvale sa suprugom nisu znale ništa o mojoj veslačkoj prošlosti niti o stalnim i višegodišnjim skoro svakodnevnim posetama Adi. Pa stanu da hvale to rečno ostrvo i dotičnog ugostitelja, poučavajući me o lepotama Ade i vrlinama kuhinje vlasnika ilegalne kafane. On je, međutim, bio pronicljiviji od dvojice istaknutih Tanjugovih novinara: zagledao se u mene, prepoznao me i reče: "Ada je prekrasna, ovde ima svega za jelo i piće, a ovde smo sahranili i Čiča Dražu". Moji sagovornici su to čuli i prečuli. Moja supruga to pamti.

Prilikom jesenje poplave 1953. vozio sam kajak Adom po nadolazećoj plitkoj vodi od nekih desetak centimetara dubine i spasavao zečeve, lisice i ježeve. Životinje su slobodno skakale na plovilo, ja ih odvezem na sremsku stranu, pored Nemačkog ostrva (tada se tako zvala današnja Ada Međica, po austrougarskoj "pogibiji" u Prvom svetskom ratu, a njen novi toponim zaslužuje pomnu analizu toga ko i kako ga je uvalio današnjim Srbima, kao da je tu neka granica), a one su iskakale bez uzajamne zlobe ni straha i svaka odlazila svojim putem.

Kada sam spakovao kajak na Partizanovom kupatilu, gde je bio istoimeni veslački klub, sednem u mali čamac i pređem na desnu obalu Save, gde ga privežem kraj jedne od tada još postojećih bednih radničkih kućica, u Radničkoj ulici. Priđe mi čovek u civilu i kaže mi da se ne zavitlavam i da u nevreme ne dolazim na Adu "inače ćeš imati posla sa mnom". Policija je tada bila jaka, sigurna u sebe i imala je stila. Taj agent je smatrao da je dovoljno da opomene junošu zanetog stvarima svojstvenim njegovom životnom dobu.

Promenjena orografija

Bezbrižnim ili čednim momcima koji su se sa curama ponekad motali na mestu gde se, po mom uverenju, nalazio Dražin grob prilazile su i "saradnice" Udbe, neke od njih veoma lepe, da ih na fin način ispitaju o tome znaju li gde su. Čuvajući tuđa imena pomenuo bih samo to da je jedna od njih, osoba veoma bele kože koja nije nikako umela da pocrni, igrala u tada snimljenom filmu sa tri jednaka ženska imena u svom naslovu.

Na mestu gde je sahranjen general Mihailović orografija je promenjena velikim radovima oko podizanja nasipa, stvaranja veštačkog jezera kao taložnice vode koju piju Beograđani, zaštitnih nasipa i novim zasadima. Mislim da je krečana u kojoj su sagoreli i hemijskom reakcijom razjedeni leševi generala Mihailovića i drugih osoba pogubljenih, kad i on bila uništena bagerima i pomeranjem hiljada kubika zemlje. Posmatrajući to mesto čini mi se da tu niko ništa neće moći da nađe. Ali, nikad ne reci nikad. Dovoljna bi bila i jedna-jedina koščica da se dokaže gde bi bio danas nepostojeći grob. A čemu bi to poslužilo?

Jasni dokazi

Ima za to još jedan dokaz, svojstven revolucionarnom simbolizmu, balkanskom sujeverju i jednom primitivnom shvatanju osvete. Draža Mihailović je pogubljen u zatvoru u kome su nekada tamnovali, bili isleđivani, ponižavani i mučeni mnogi komunisti.

Mitomanske izjave neukih ljudi i njihova pretpostavljena sećanja na mesto egzekucije i sahrane Draže Mihailovića, pored toga što prete da metež tog sećanja postane istorija, podsećaju me na jednog omalenog čičicu koji je hodao Beogradom i pokazivao dokaze da je on jedan od preživelih sa Titanika. Imao je legitimaciju kojom je akreditovao svoj status pomoćnog radnika u kuhinji na najslavnijem brodu svih vremena; svoju sliku na njemu; razne papire o predmetu a i beogradska štampa je povremeno pisala o toj osobi. Kada se pre nekoliko godina prikazivala najnovija velelimunada o "Titaniku" naše su novine prepisivale iz zapadnih sva čuda o potonulom brodu, a ovde se niko nije setio onog čičice sa tog broda čije ime ćete lako naći u novinama iz, recimo, 1950. ili 1951. Beograđani se ne sećaju čikice sa Titanika niti pamte gde bi bio grob streljanog prvog ravnogorca po rangu. Uprkos navedenim činjenicama.

Zoran Krstanović, novinar, Novi Beograd

Za vreme razgovora o Kosmetu veoma je važno izneti sve albanske nebuloze o ovoj našoj teritoriji, koje oni godinama ponavljaju. Albanci nisu Iliri, kao što stalno tvrde, već su poreklom sa Kavkaza, a tamo su imali svoju državu Albaniju, pa je po njoj sadašnja Albanija dobila ime, što se vidi na karti Rimske imperije. Albancima je nacionalno (kavkasko) piće gruzijski čaj, ali ga piju u tako velikim količinama - da to postaje droga, a to je možda razlog što su veoma agresivni i skloni zločinima.

Oni stalno prete da će referendumom izglasati nezavisnost jer ih ima više, ali zaboravljaju da su oni nacionalna manjina u Srbiji, bez prava na referendum o otcepljenju, i da se pomoću svog enormnog nataliteta ne mogu osvajati tuđe teritorije, jer takvo pravo ne postoji u dokumentima UN. Albanskim pregovaračima treba da se pokaže prevod turskog popisa Kosmeta iz 1455. godine, gde je popisano 646 srpskih naselja, a nijedno albansko, što je ubedljiv dokaz da Albanci nisu starosedeoci Kosmeta. Ovaj turski dokument imaju istoričari u SANU i Patrijaršija u Beogradu.

Albanci su pet puta naseljavali Kosmet, i to uvek pomoću stranih zavojevača, pa treba zahtevati da se oni doseljenici koji nemaju srpsko državljanstvo vrate u Albaniju, jer su oni glavni tvorci haosa na Kosmetu. Albanci moraju da odgovore koja su im to prava uskraćena pa su se pobunili, a predstavnike SAD podsetiti da su Srbi Tesla i Pupin obogatili Ameriku i da smo bili saveznici u dva rata, a Albanci uvek na strani neprijatelja, kao i da su veoma uspešni u svetu i SAD u prodaji droge.

Dragomir Đorović, Obrenovac