Ovih dana bio sam na operaciji u beogradskoj Gradskoj bolnici na Odeljenju male invazivne hirurgije. Nije mi to prva operacija, mada bih voleo da mi bude poslednja. Ali, ne zbog tretmana lekara i sestara. Naprotiv. Jer, bio sam impresioniran, da ne kažem i iznenađen, odnosom lekara i sestara prema pacijentima. Svim pacijentima.

Imao sam priliku da vidim kako rade lekari i medicinsko osoblje u bogatim zapadnim zemljama. Tamo je u bolnicama sve vrhunsko: oprema, metode lečenja - o zgradama da i ne govorim - odnos prema pacijentima... Jednom rečju, sve funkcioniše kao švajcarski sat. Ali, uvek sam imao neko podsvesno uverenje da taj medicinski švajcarski sat nije toliko podupiran samo Hipokratom, već, pre svega, gospodskim platama. Za koje se na Zapadu, naravno, traži i vrhunski, profesionalno korektan rad.

Zato tamo medicinsko osoblje ima, pogotovo lekari, u relativnom odnosu, višestruko veće plate nego naši takoreći poslanici u Skupštini Srbije. Dakle, ili ali, u tom švajcarskom časovniku nisam primetio osmeh naših lekara i sestara, niti požrtvovanost do nivoa ličnog prijateljstva sa nepoznatim ljudima da se pacijentu pomogne, kao što je to najčešće slučaj u našim bolnicama i zdravstvenim ustanovama uopšte. Upitao sam jednu sestru iz male invazivne hirurgije otkud im toliko veliko, humano srce. Odgovor je bio jednostavan: "Znate, kad čovek zavoli svoj posao, ništa mu nije teško i ne misli na platu onakvu kakva je, a nije nikakva."

Ovaj lični "medicinski slučaj" usmerio me je na razmišljanje i o drugim oblastima našeg javnog života. Na primer, zamislite kad bi i državni službenici i trgovci bili tako ljubazni prema strankama? A zašto i da ne budu? Pa i ogromna većina građana koja im se obraća isto je tako ugrožena (ekonomski) kao pacijenti koji zatraže pomoć od lekara. I onda mi se nametnulo logično - dobro, priznajem, nerealno pitanje - zar ne bi sve oblasti našeg javnog života mogle da smisle svog hipokrata, kao svoj brend? Kao moreplovci Svetog Nikolu, pravoslavci svoju slavu, Čačani svoj kajmak, Valjevci prepečenicu, a ministar za kapitalne investicije, odnedavno, svoju Dragačevsku trubu? I to bez obzira na Dinkićevu inflaciju i Lalovićevu MMF penzionersku bedu.

Navešću jedan lični, znači istiniti, primer. U jednoj zemlji na severu Evrope uđem u jednu malu radnju tehničke robe. Pitam imate li to i to? "Nažalost, nemamo", odgovara ljubazni trgovac sa osećanjem lične krivice što takvu robu ne drži. "Hvala", kažem i pođem s namerom da izađem. "Ali, molim Vas", dovikne mi trgovac, "gde ćete? Ako nemam ja, videćemo ko ima". Posle okretanja osam brojeva telefona, sledilo je uputstvo: "Otidite u Manerhajmovu br. 13" - eto i to sam zapamtio! - tamo će Vas čekati upakovan tranzistor koji tražite".

Slušam čoveka zapanjen, smeškam se i kažem mu najljubaznije da je on očigledno vrlo lukav trgovac i objasnim: "Kad me žena sledeći put pošalje da kupim brašno, najpre ću doći kod Vas, iako vidim da ne držite brašno". Obojica smo se prijateljski nasmejali. Eto, tog helsinškog trgovca već više od 25 godina ne mogu da zaboravim. Lukavo mi se uselio u pamćenje.

Uveren sam da i opisani doživljaj u maloj invazivnoj hirurgiji Gradske bolnice neću zaboraviti. Kao ni lekare i sestre na Očnoj klinici i Nefrologiji iste bolnice i u mom Domu zdravlja "Milutin Ivković" koji su me lečili. Nisam slučajno zaboravio Institut za očne bolesti beogradskog Kliničkog centra.

Dakle, pozivam ministre da se, bez obzira na njihove "bedne" plate, o državnom trošku obrate marketinškim genijima da im izmisle brend za njihovu oblast. Da, brate, lepo svako ima svog hipokrata. Ako nemamo evropske plate, bar da imamo svoje hipokrate. Lakše bi se živelo.

Čedomir Cvetković, Beograd

Naši političari kao da se utrkuju ko će najbrže da uvede Srbiju i Crnu Goru u Partnerstvo za mir, NATO i Evropsku zajednicu, bez obzira na to koliko će to Srbiju koštati teritorijalno, politički (nacionalni interesi, državni suverenitet) i ekonomski (životni standard naših građana). U ime ekonomskih reformi naša najuspešnija preduzeća se prodaju za bagatelu bivšim zakletim neprijateljima (kao, na primer, narodima kojima su predsednici Janez Drnovšek i Stipe Mesić), ili, pak, našim anacionalnim mafijašima koji su skoncentrisani isključivo na lično bogaćenje. Bez obzira na to ko je kupac, žrtva ovakve rasprodaje preduzeća uvek je samo srpski narod.

U ime političkih reformi koje Zapad traži od nas, pre nego što se uopšte može početi sa razmatranjem prijema Srbije u Evropsku Zajednicu i u NATO, Srbija mora de se odrekne Kosova i Metohije, svoje svete kulturne baštine i kolevke srpske državnosti. Šta se Srbima nudi za ovu neprihvatljivu žrtvu? Ulazak Srbije u NATO i Evropsku zajednicu u sledećih 20 godina.

Ovde nailazimo na prvu nelogičnost ovakvih zahteva. Srbi moraju sve ove uslove da ispune u roku od jedne do dve godine, dok Zapad svoja obećanja ne mora da ispuni pre 10-20 godina. Čak ne postoje nikakve garancije da će Zapad svoju reč uopšte ispuniti. Na primer, ko garantuje Srbima da se Srbiji neće postaviti novi zahtevi, kao, na primer, oduzimanje Vojvodine i Raške, pre nego što se mogu nastaviti pregovori o primanju Srbije u Evropsku zajednicu i NATO. Zatim, posle neuspelog referenduma o Evropskom ustavu u Francuskoj, ko može da garantuje Srbima da će Evropska zajednica, a isto tako i NATO, uopšte i postojati 2020. godine?

Naročito NATO predstavlja jedan anahronizam i kompletan nonsens, jer ako su sve zemlje Evrope članice NATO, od koga će NATO da brani Evropu i ko su neprijatelji? Mi ne možemo da sprečimo Zapad da nam oduzme Kosovo i Metohiju, jer smo mala i, u ovom trenutku, vrlo slaba zemlja (ne možemo da se borimo protiv celog sveta), ali možemo da ne potpišemo dokument kojim nam se oduzimaju Kosovo i Metohija. Na ovaj način pitanje statusa Kosova i Metohija ostaje trajno nerešen. Time sebi dajemo pravo da vratimo našu zemlju, ako ne za pet ili deset, onda za sto i više godina.

Momčilo Miljković, Pensilvanija, SAD

Danas nije nimalo lako biti "neko" na televiziji, a time i u našoj javnosti, u gledalačkoj i čitalačkoj publici, a većina novinara i dolazi u novinarstvo upravo zbog toga - da se pročuju, da "postanu slavni", dakle - da postanu "neko".

Obično je u velikoj prednosti novinar koji se nečega prvi doseti i tako je jedan (kako se danas "otmeno" kaže) tok šou, "Utisak nedelje", eminentnog autora Olje Bećković, tokom godina postao i ostao veoma popularan. Bilo je to simpatično - tri uvek uvažena, vrlo simpatična gosta i razgovor o uvek aktuelnoj temi.

U međuvremenu, nastalo je još nekoliko emisija o zanimljivim razgovorima sa zanimljivim gostima, nastali su "Ključ", "Ogledalo", "Klopka"... Problem i možda još nešto (izvinjavam se ako sam nešto propustila, a sigurno jesam) - i konkurencija je postala vrlo ozbiljna. Zapravo, "Utisak nedelje" je dobar, ali dobri su i svi navedeni.

Nasuprot ovim emisijama sa više gostiju, na jednoj televizijskoj stanici afirmisala se emisija "Suočavanja", gde je voditeljka sama isključivo s jednim, takođe uvek veoma uvaženim i zanimljivim gostom, i to je jedini intervju, osim "Utiska nedelje", koji traje skoro dva sata.

Ne znam da li baš zbog ove emisije, voditeljka "Utiska nedelje" u poslednje vreme sve češće praktikuje da razgovara samo s jednim gostom. Koliko god da je taj gost neprikosnoven, dobrodošao, uman, obrazovan, dobar sagovornik i zanimljiv, to više nije emisija koja je upravo svojim prvobitnim karakterom bila toliko privlačna i rado gledana.

Šteta, a sigurna sam da će se i vaši čitaoci složiti sa mnom, utoliko pre što sam pre ovog dopisa obavila desetak razgovora s ljudima iz svoje okoline i svi su delili moje mišljenje o grešci u koncepciji emisije. U iščekivanju starog dobrog "Utiska",

Nada Milojković, Beograd

Najnovija dešavanja, vezana za sukob na relaciji SPO-SRS, samo je potvrda malog procenta demokratije na našoj političkoj sceni. Možda je gospodin Nikolić neprimerenim rečnikom govorio o ministru inostranih poslova Vuku Draškoviću, ali to nije razlog za objavljivanje političkog rata.

Gospodin Senić bi trebao znati da je postulat demokratskog parlamentarizma oličen u izbornoj volji građana. Dakle, politička realnost je vrlo jasna: SRS, ovog momenta ima podršku oko 40 odsto građana Srbije. Ako SPO ima nekih tri odsto, onda je neumesno pretiti najjačoj političkoj partiji u zemlji. U prošlosti je bilo sličnih situacija, brojnih "govora mržnje" i raznih prozivki, ali u sudbonosnom času za opstanak države - nije dobro pretiti političkim obračunima.

Ništa sada nije toliko neophodno kao nacionalni konsenzus, a ne novi razdori i svađe, od kojih najviše trpe građani. Takođe, izlazak iz Skupštine DS-a je loš potez jer nisu u pitanju stranački, već državni interesi od vitalnog značaja i nadasve: očuvanje i ostanak Kosova i Metohije u granicama suverene države Srbije i Crne Gore. Vreme je za ujedinjenje svih političkih i drugih relevantnih činilaca, kada je to suštinski važno za zemlju u celini. Dosta je razmirica i političkih trvenja. Vremena za gubljenje nema.

Samo jedinstveni stavovi očuvaće Kosovo i Metohiju i trasirati put postepenog ekonomskog razvoja i međunarodnog uvažavanja naše zemlje. Samo zajedno možemo uspeti, kao država i narod. To je jedini put, demokratski aksiom u borbi za pravedno i slobodno društvo. Svaki drugi način i pravac je put bez povratka.

Đorđe Điknić, Beograd