Evo, već više od jedne nedelje, povlači se preko medija, ne samo naših u Srbiji, već u čitavoj Evropi, nedolična i nediplomatska izjava gospodina Janeza Drnovšeka, po pitanju Kosova: "Da je jedina alternativa dati Kosovu nezavisnost"?! Međutim, ja sam živi svedok koji je premostio veći deo 20. veka i ušao u treći milenijum, a pri tom sam zadržao sveža sećanja na neke događaje, koji se posebno odnose na odnose Srba i Slovenaca i obrnuto.

Obmane Staneta Dolanca

Naime, želeo bih da podsetim širu javnost na ponašanje Staneta Dolanca, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova SFRJ, i potencijalnog naslednika Josipa Broza, u "slučaju Đorđa Martinovića" nad kojim su albanski fašisti i separatisti izvršili monstruozni i bestijalni zločin 1985. godine, u Gnjilanu, na Kosovu i Metohiji. Šiptari su tada, da bi podstakli iseljavanje Srba sa Kosova, Đorđu Martinoviću nabili sa kocem polulitarsku flašu kroz čmar u utrobu, tako da se flaša, sa dancetom na gore, našla u utrobi Đorđa Martinovića, tik pod desnim porebarnim lukom. Pomenuti Stane Dolanc, koristeći svoju moć i autoritet, bojeći se da se posle ovoga zločina Srbi na Kosovu ne dignu na ustanak, sve je činio, da se zločinu da drugačija kvalifikacija.

Služeći se prevarama, neistinama, falsifikatima, lažnim svedocima, stručnjacima iz Slovenije, Stane Dolanc je obmanuo širu javnost, tvrdeći na Ljubljanskoj televiziji da je Đorđe Martinović, sam sebi nabio flašu u utrobu (a ne sestrići Sinana Hasanija, kako je to tvrdio advokat Đorđa Martinovića, Velimir Cvetić). Stane Dolanc je na pitanje novinara, da li će biti suđenja u vezi sa "slučajem Đorđa Martinovića", odgovorio na TV Ljubljana sledeće: "Suđenja neće biti jer su moji kriminalistički organi utvrdili da je on to sebi sam uradio. Meni je žao što je Đorđe Martinović prvi srpski samuraj, koji je nad sobom izvršio harikiri". Pri tom se licemerno nasmejao, što su podržali prisutni slovenački novinari, smejući se zajedno sa njim.

O "slučaju Đorđa Martinovića" snimljena su dva dokumentarna firma, "Strah od istine" i "Optužujemo", još 1988. i 1989. godine, ali oni su do danas, 2005. godine, zabranjeni da se prikažu na RTS-u, iako Stane Dolanc nije među živima više od jedne decenije. O "slučaju Martinović" pisala je tada celokupna svetska štampa. Zbog gnusnih laži o "slučaju", advokat Velimir Cvetić boreći se za istinu, pisao je u nekoliko navrata gospodi, tada drugovima, Janezu Drnovšeku i Milanu Kučanu, moleći ih da zauzdaju Staneta Dolanca u njegovim lažima, ali ovi visoki funkcioneri Republike Slovenije, nisu do danas na pisma odgovorili.

"Politički odnosi"

Naprotiv, oni su podržali Dolanca, kao i Janez Malčinski, koji je uputio pismo dr Piteru Holiju u London, koji je dva puta operisao Đorđa i pri tom mu spasio život. Dr Piter Holi je izjavio posle operacije "da je isključeno samopovređivanje, već da je nad njim izvršeno nasilje najmanje dva-tri čoveka.

Naime, dr Janez Malčinski, tadašnji slovenački predsednik Akademije nauka i direktor Instituta za sudsku medicinu Slovenije, pisao je bolnici "Sveti Đorđe" na memorandumu Slovenačke akademije nauka, tražeći od dr Piteja Holija, da se ne meša u "političke odnose" SFRJ jer će se gadno provesti. Ovo pismo i izjava dr Pitera Holija, koju je snimio pisac ovog članka, deponovani su Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Srpsko ime

Što se tiče Milana Kučana, želeo bih da podsetim javnost, koja nažalost ima slabo pamćenje, da je još davne 1941. godine, porodica Milana Kučana proterana od fašista iz Slovenije u Srbiju i da se ona nastanila tada u jednom selu u okolini Loznice. U tome selu rodio se Milan Kučan, sadašnji visoki funkcioner Republike Slovenije. Kada se rodio, njegova majka nije imala dovoljno mleka, pa je svoje dete dala jednoj seljanki, Srpkinji, koja se upravo porodila da ga doji i održi u životu. Zato je danas teško prepoznati ponašanje bivšeg i sadašnjeg rukovodstva Slovenije, to posebno zbog toga što smatram da smo mi braća, hrišćani, govorimo sličnim jezikom, imamo iste običaje, imali smo kroz istoriju iste neprijatelje. Zato je čudna izjava Janeza Drnovšeka, u Srbiji udarana na velika zvona i naravno, ona će imati trajne posledice.

Teško je kroz istoriju objasniti ponašanje slovenačkih čelnika, a setimo se samo njihovog ponašanja za vreme štrajka rudara u Trepči. Pitamo se, da li je njihovo ponašanje vezano za transnacionalnu traumu, koja se prenosi s kolena na koleno, i koju su oni doživljavali za vreme Marije Terezije i Franje Josipa, kada su Srbi iz Like i Krajine, bili "carski generali" (vidi "Seobe" M. Crnjanskog), a Slovenci njihovi konjušari. Zašto tako slovenska braćo! Da li je u pitanju sindrom, koji Slovence proganja kao recidiv u svom najgorem obliku. Odgovor na ovo pitanje mogu dati samo sociolozi, psiholozi i nauka.

Milorad Bajić, filmski režiser-dokumentarista, novinar NUNS-a i UNS-a

Braneći se svojim britkim jezikom i pravničkim znanjem, Šešelj je izvređao sud, a kao odgovor na to Hag i Amerika dozvolili su Haradinaju da sam stvori nezavisno Kosovo, dok svi "bleje" kako to Evropa neće dozvoliti. A narod aplaudira Šešelju iako ga ne čeka sjajan život.

Afere se nižu kao pečurke posle kiše i, umesto zatvora, kriminalce čeka ambasadorsko mesto. Sudijama se plate ne daju iz budžeta nego od taksi, pa ma koliko da si oštećen, da ti jedino dete izgubi glavu, ubica će biti oslobođen. Koliko para, toliko pravde.
MMF dolazi u Beograd da proveri Zakon o penzijama, dok prosvetni radnici štrajkuju i vode srednjoškolce na skupe ekskurzije u Mađarsku i Grčku, a osnovce samo što dalje od mesta boravka. Narod očajan, bespomoćan, a obespravljeni seljak gleda u nebo da bi izvadio krompir iz blata i obrao kukuruz po kiši.

Srbi su najobespravljeniji narod u Evropi bez ikakvih prava na dostojanstven život koji bi mu pružio pravnu zaštitu i fizičku sigurnost, zbog čega bi želeli da smo u svojoj sopstvenoj zemlji nacionalna manjina i da nas štiti Brisel, Hag ili bilo ko iz Evrope od sopstvene vlade i države. Srbi su narod bez orijentacije, toliko tužan i kolektivno depresivan, svestan činjenice da bi sa spoljnim mangupima dobio rat, ali potpuno nemoćan pred svojim trgovcima narodne nesreće.

Beograd je daleko!!! Čas je u Strazburu, čas u Hagu, a onda u Americi. Samo ne tamo gde mu je mesto. A narod ne bi hteo u Evropu, jer živi u najlepšoj zemlji na svetu, o koju su se otimale najveće imperije i na čijoj su se zemlji baš zbog te lepote vodili bestijalni ratovi. Srbi ne žele kolonijalni status u kome će im određivati penzije, zemlju u kojoj će njeni mangupi rasprodati fabrike, rudno i prirodno bogatstvo belosvetskim lešinarima. Mogli bismo da živimo dostojanstveno samo da su nam dozvolili komunisti koji su preko leđa i dostojanstva sopstvenog naroda preko noći postali kapitalisti.

Ma kakav zakon Dinkić da smisli Skupština ga donese. Nema nijednog narodnog izabranika da kaže kako živi narod iz unutrašnjosti. Ni najveći neprijatelj srpskog naroda ne bi oporezovao sve i svašta i napravio policijsko-inspekcijsko-pljačkašku državu kao srpska vlast. Nijedan osvajač nije uspostavio cenzuru nad stomakom i glavom srpskog čoveka, kao ova takozvana demokratska vlast, koja je svoj narod ostavila gladan, na vetrometini gde nestaje, luta za parčetom hleba po razjedinjenoj Evropi i kaubojskoj Americi koje su ih zasipale bombama i rečima od kojih se gine u većim mukama nego od bombi. Moj narod živi u savremenom logoru, obespravljen, dežura na mrtvoj straži u septičkoj jami, koju je od svih građevina prvo stvorila globalizacija, odnosno savremena kolonizacija sveta.

Da li je moralo sve ovo da se dogodi!? Zar nisu naši komunisti mogli da urade ono što je uradila Slovenija koja je svoje nacionalno blago podelila sa svojim narodom.

Vojka Milutinović, Užice

Povodom otvorenog pisma Prote Dragana Terzića, starešine hrama Svetog arhangela Gavrila u Beogradu, upućenog predsedniku SAD u "Glasu" od 16. oktobra ove godine, da će premijer BJRM Vlado Bučkovski posetiti predsednika g. Džordža Buša pod naslovom "Zar Bučkovski govori o ljudskim pravima", (jer to će biti glavna tema razgovara) g. Terzić potencira da se u Makedoniji verska prava poštuju manje nego, na primer, u Severnoj Koreji, Iranu ili Kubi.

Odmah da konstatujem da je tvrdnja gospodina Terzića nepotpuna, iako se uzevši u celini, slažem sa sadržajem njegovog članka. Naime, samo je Srbima u Makedoniji zabranjeno bogosluženje na maternjem-srpskom jeziku, dok je to dozvoljeno Šiptarima, Turcima, Bošnjacima, Romima i Egipćanima (ima ih oko hiljadu). Inače, Srba ima oko 120.000 (prema internom popisu srpskih asocijacija), dok su zvanične vlasti taj broj svele na nešto preko 44.000.

Ovdašnja srpska javnost je dovoljno upoznata sa protivzakonitom i nehumanom presudom za arhiepiskopa Jovana, pa ovom prilikom želim da ukažem na neke momente koji su usko povezani sa napisom g. Terzića, koji se, moram to otvoreno reći obratio na pogrešnu adresu. Iz prostog razloga, što je BJRM već duže vremena poluprotektorat SAD.

Po mom mišljenju, g. Terzić je trebalo da napiše pismo predsednicima Rusije, Kine, OUN, kao i predsedniku Makedonije koji jedini ima pravo da pomiluje (oslobodi iz zatvora) arhiepiskopa Jovana. Branko Crvenkovski to nije učinio, iako je na izborima pobedila njegova vladajuća stranka - Socijal-demokratski savez (SDS) zahvaljujući glasovima 30.000 Srba u Makedoniji. Pre oko tri meseca u Beogradu su predsednici Srbije i Makedonije Boris Tadić i Branko Crvenkovski izjavili da su odnosi između dveju susednih država dobri - "na visokom nivou", što nije tačno.

Potkrepiću to činjenicama. Srpskim sveštenicima i pojedinim novinarima zabranjen je ulazak u Makedoniju. Između ove dve države nije rešen platni promet, niti zdravstveno i socijalno osiguranje, kao ni imovinsko-svojinski odnosi. Trgovinska razmena između SCG i Makedonije je zanemarljiva, obavlja se razmena robe za robu (kao u vremenu trampe) gde je omogućeno "pranje novca". Komparacije radi, ona iznosi oko 50 miliona dolara, dok je 1998. godine bila preko 510 miliona.

Nedavno je u listu Politika, ambasador SCG u Makedoniji Biserka Matić-Spasojević (kojoj uskoro ističe mandat) izjavila dopisniku pomenutog lista iz Skoplja da trgovinska razmena između dveju zemalja iznosi preko 500 miliona dolara ne pominjući da se preko 80 odsto odnosi na Kosmet. Najviše se iz Makedonije izvozi cement iz cementare "Usje" iz Skoplja, pa Šiptari grade kuće i vile u velikom broju na zemlji otetoj od Srba koju su uz pomoć NATO proterali sa vekovnih ognjišta.

Na kraju treba reći i to, da bi sadašnje vladajuće garniture Srbije i Makedonije koje tvrde da su demokratske (a u stvari su poslušnici SAD i NATO), trebalo da reše napred pomenute goruće probleme u interesu građana. Tada bi se rešili i zategnuti odnosi između SPC i MPC koje su de jure odvojene od države, ali de fakto nisu.

Petar Knežević, Beograd