GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Problemi mentaliteta i navike bučnog govora na javnim mestima

Lepo je biti fin

Za narode južne hemisfere, dakle i Južne Evrope, zna se da su bučniji u odnosu na "severnjake". To može, ali i ne mora, da bude nepovoljna crta u mentalitetu južnjaka. Sve zavisi gde se bučnost "proizvodi", u kući, u veselom društvu, na plaži, na izletu u šumi, ili pak u autobusu i čekaonici zdravstvene ustanove. Ovaj fenomen se prepliće sa civilizacijskim odnosno primitivnim ponašanjem na javnim mestima, što ne mora da bude u vezi sa južnjačkim mentalitetom.

Kad se kod nas u Srbiji ove dve osobenosti ujedine u autobusu ili u čekaonici zdravstvene ustanove, najčešće proizvode zastrašujući spektakl. Na primer, u autobusima na prigradskim beogradskim linijama prosto su nepodnošljivi bučni razgovori putnika koji se, zbog buke koju proizvodi i sam autobus u pokretu, pretvaraju u nadvikivanje.

I pošto obično u autobusu ima bar pet-šest takvih bučnih parova putnika, ostali putnici su na velikoj muci jer moraju da simultano (istovremeno) slušaju pet različitih razgovora koje ni prevodioci u Ujedinjenim nacijama ne bi mogli da prate. Kako su u toj multipliciranoj "južnoameričkoj" seriji bučnih razgovora često i "bla-bla" teme, prepričavanja intimnih dogodovština, nevini ćutljivi putnik je u opasnosti da eksplodira. Pri tome su mladi najbučniji, ali njima u prilog ide što se sve vreme bez ikakvog razloga smeju, a smeh je zdrav.

Ovaj fenomen je 6zanimljiv jer se sve te galamdžije ne mogu svrstati u necivilizovane ljude. Mnogi samo ne shvataju da vozila javnog prevoza i čekaonice u zdravstvenim stanicama nisu privatna staništa, ili izletište u šumi gde i Tarzan glasno poziva verne životinje. Pošto se navike ne mogu preko noći da menjaju, možemo se upitati, na primer: šta bi bilo kad bi u autobusima i u čekaonicama zdravstvenih ustanova bila istaknuta upozorenja: "Molimo za tišinu" a kondukteri i lekarske sestre upozoravali da je glasan razgovor u autobusu i čekaonici zabranjen. I još kad bi rukovodioci voznog parka u javnom prevozu strogo propisali vozačima kakvu (naravno tihu) muziku mogu da puštaju u kolima...!

Jedno prisećanje iz Finske. Jednom sam putovao autobusom od Helsinkija da Kuopija, grada u centralnoj Finskoj, za sve vreme - preko sedam časova-nijedan od putnika nije glasno progovorio reč. Jedan crnac, koji je sedeo pored mene, u jednom momentu me je tiho ali zbunjeno upitao da nije tog dana, zbog neke nesreće proglašen dan žalosti.

Za našu današnju društveno-ekonomsko-politički zatamnjenu situaciju, ova priča je sigurno bizarno marginalna. Ali ipak, priznaće svako, lepo je biti fin. Zar ne? Pa makar nas na to neko i prisilio.

Uzgred rečeno: ovaj tekst sam poslao i mom dobrom prijatelju, generalnom direktoru "Laste", g. Veliboru Sovroviću koji je "Lastu" modernizovao, ne bi li ga ova priča podstakla na modernizaciju i navika putnika.

Čedomir Cvetković, Beograd


Poruka pedagoga povodom šezdeset godina Ujedinjenih nacija

Vaspitavanje dece za mir

Na Trećem kongresu Pedagoškog pokreta Jugoslavije, koji je održan 14. i 15. oktobra 2005. u Klubu Vojske Srbije i Crne Gore i Univerziteta u Nišu, učesnici ovog značajnog i uspešnog naučnog skupa, povodom 60 godina Ujedinjenih nacija i 80 godina Međunarodnog biroa za obrazovanje, usvojili su sledeću poruku:

1. Čestitamo jubileje Ujedinjenih nacija i Međunarodnog biroa za obrazovanje, uz zahvalnost za sve ono što je učinjeno u korist mira, slobode i progresa čovečanstva u proteklim decenijama.

2. Tražimo veće angažovanje i dosledniju realizaciju dokumenata i principa UN, njegovih organizacija - Unesko, Unicef i Međunarodnog biroa za obrazovanje, umesto sadašnje pasivnosti i nedovoljne angažovanosti, posebno na području bivše SFRJ.

3. Osuđujemo sve vidove terorizma i nasilja protiv života, zdravlja i slobodnog razvoja čoveka, posebno dece i omladine.

4. Zahtevamo obustavu svake zloupotrebe vere u terorističke i ratne svrhe, a posebno varvarski postupak vaspitanja i dece i omladine siromašnih porodica za uloge kamikaza, jer je to jedan od najvećih poraza čovečanstva.

5. U duhu primarnih zadataka Ujedinjenih nacija, Uneskoa, Unicefa i Međunarodnog biroa za obrazovanje, zahtevamo da se u svetu, a posebno u našoj zemlji, u osnovno obrazovanje kao opšteobrazovni predmet uvede "vaspitanje za mir", a u programe nastavničkih fakulteta "pedagogija mira". Protiv smo politizovanih i komercijalizovanih parapedagoških i kvazipedagoških i sličnih institucija koje se bave obrazovanjem za demokratiju, toleranciju, nenasilnu komunikaciju, jer nemaju pedagošku utemeljenost niti jasne ciljeve delovanja.

6. Zalažemo se za reformu Vojske Srbije i Crne Gore, koja pored ostalog podrazumeva obnovu i inoviranje vojnog obrazovnog sistema i ukidanje tzv. civilnog služenja vojno roka, jer je u suprotnosti sa nacionalnim interesima i guši patriotska osećanja kod vojnih obveznika, predstavlja nedopustivu privilegiju pojedinaca - koji imaju "prigovor savesti".

7. Predlažemo da se obnovi i jača evropska i svetska saradnja u oblasti obrazovanja, nauke i kulture pojačanom aktivnošću Uneskoa i Međunarodnog biroa za obrazovanje, jer je sadašnje stanje veoma nezadovoljavajuće.

8. Zalažemo se da se Svetski dan dece, nastavnika i pismenosti i slični dani odgovornije i sadržajnije obeležavaju, umesto totalnog zanemarivanja ili formalnog pominjanja, koje čine mnoge države.

9. Predlažemo da se esperanto jezik, kao jezik mira, šire uvodi u slobodne aktivnosti i nastavne planove u školama.

10. Potrebno je u 2006. održati balkanski skup o zaštiti dece, a 2007. godine evropsku konferenciju o reformi obrazovanja na naučnim i demokratskim osnovama.

11. Neophodno je radikalnije reorganizovati sistem brige o invalidima i starim osobama u okviru nadležnosti Unicefa i drugih odgovarajućih organizacija i društvenih institucija, jer u ovoj oblasti je prisutna nehumanost i neodgovornost najširih razmera.

12. Predlažemo da se u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora 24. oktobra 2005. godine dostojanstveno obeleži, imajući u vidu da je Jugoslavija bila jedan od 51 države osnivača Ujedinjenih nacija.

Učesnici Trećeg kongresa Pedagoškog pokreta Jugoslavije


Putuj igumane

Već sam nekoliko puta u novinama pisao o načinu na koji crnogorska vladajuća struktura iznosi svoje viđenje nezavisnosti Crne Gore i kojim metodom utiče na formiranje javnog mnenja za ostvarenje toga cilja.

Začuđuje me činjenica da srpski mediji izbegavaju komentare o ov0j temi, ne pridajući tome tako-reći nikakav osvrt, čime uskraćuju važnu informaciju svojim čitaocima. Narod koji je neinformisan, kao i onaj koje je dezinformisan, nije slobodan narod.

Poslednje četiri sedmice analizirao sam emisije crnogorske televizije - satelitski program, sa posebnim osvrtom na emisije koje su posvećene odnosima Crne Gore i Srbije. Dakle, u punom postotku, sagovornici na televiziji, isključivo su bili, izraziti zagovornici nezavisnosti Crne Gore. Suprotnog mišljenja nije bilo, niti u jednom jedinom primeru. Ovde čak nije bilo ni izuzetka, da potvrdi pravilo. Neobavešteni bi rekli: šta je tu čudno? Ne samo da je čudno, već je zaprepašćujuće do kog stepena je dostignuta netrpeljivost zagovornika crnogorske nezavisnosti svemu sto je srpsko.

Navešću dva reprezentativna primera. U jednoj emisiji, različiti govornici su govorili o srpskoj okupaciji Crne Gore (?!) od strane srpske vojske, o zločinima nad Crnogorcima (?!) koje je sprovodila okupaciona sila, o silovanju crnogorskih majki, sestara, i supruga o nabijanju male dece na bajonete, o rušenju crnogorskih svetinja... Drugi primer, 18. oktobra, tekuće godine gospodnje, poslednjeg dana moje opservacije programa crnogorske televizije. "Izvesni" publicista Stevo Vučinić prinese svoje breme na gomilu mržnje, prema svemu što ima predznak srpski ili srpsko.

Gospodin publicista, između ostalog, kaže: "Srpska pravoslavna crkva je prevashodno militantna, vojna, politička, obaveštajna i ekonomska organizacija"!!!. "Crnogorska država nije ništa preduzela da je spreči u njenom delovanju" - veli publicista g. Vučinić. Na pitanje voditelja - šta bi trebalo raditi - gospodin, između ostalog, kaže: "Treba upotrebiti vojsku i policiju". Na takozvanu crnogorsku crkvu nema primedaba, a katoličku pohvaljuje... Ovo je najkraći osvrt, poštujući ograničenje prostora rubrike u kojoj se ovo piše. Na kraju, poruka svima, dojučerašnjem drugom oku u glavi: Putuj igumane, ne brini za Srbe i srpsko pravoslavlje! Srećan vam put! Mi tim putem nećemo.

Joviša Vidić od Rudina, Katrineholm, Švedska


Švedska abeceda na ćirilici

"Srpska dijaspora piše ćirilicom" (19. septembar)

Joviša Vidić od Rudina, koji se našao u Katrineholmu u Švedskoj, (čiji hleb jede), setio se rodne grude, pa patriotski"polemiše" o ćirilici.
Međutim, od njegove ćirilice ni traga, ne raspravlja i ne objašnjava njeno poreklo, bogatstvo izraza, jednostavnost u pisanju i njenim prednostima nad drugim pismima. Ja to očekujem od gospode koji se javljaju u odbranu ćirilice ali, izgleda, da ja više pišem o ćirilici nego oni, koji u polemici pominju samo mene, kao "neprijatelja" srpskog naroda, samo zato, što periodično pišem latinicom, kao i ćirilicom, zavisi o čemu i kome pišem.

Vrhunac njegove rasprave o ćirilici je: "Ovde u Švedskoj, sve generacije Srba, neko bolje nego lošije, govori švedski i služi se švedskom abecedom, a nikako latinicom"! Duboko se izvinjavam g. Joviši što nisam znao da se švedska abeceda ne piše latinicom, nego ćirilicom! Razumljivo je da se Srbi u Švedskoj međusobno dopisuju i pišu rodnoj grudi ćirilicom, jer tamo u Srbiji svakako niko ne piše švedski i to još ćirilicom!

Još jednom molim gospodu koji zagovaraju ćirilicu, što je njihovo pravo, da se bave njom i dokazuju njene prednosti, a mene kao individuu da izostave iz teksta.

Bruno Zgaga, Bela Crkva


Nije Drnovšek najveća briga

Poštovana redakcijo, posle prospavane noći, izjava slovenačkog predsednika o nezavisnosti Kosova i ne izgleda mi tako neobično. Od njega, g. Janeza Drnovšeka, iskreno rečeno drugo se i nije očekivalo. Ono što nas treba da zabrine to su slične izjave koje potiču od naših ljudi, a što je još gore, od onih koji su bili u skorijoj prošlosti na vlasti. Tu, pre svega, mislim na bivšeg ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića, bivšeg potpresednika vlade Čedu Jovanovića, i njihove istomišljenike.

Ako oni sada zastupaju to mišljenje, sigurno su ga i zastupali i dok su bili na vlasti, pa je vreme da se zapitamo čije je interese zastupao g. Svilanović dok je trošio naše pare na bezbrojnim putovanjima i po luksuznim hotelima, šta su radili i čije interese su branili Čeda Jovanović i njihove kolege iz DOS-a dok su primali plate od ove države i uživali u blagodetima vlasti.

Pavle Krstić, Antverpen, Belgija