Isprave, molim, reče redarstvenik na granici preko puta Šida. Dadoh mu, on je kratko pogleda, lupi pečat i uz osmeh reče "Hvala lijepa, sretan put". Autobus krete i to je to - Hrvatska, još jednom, po ko zna koji put, ali sada posle više od decenije. Poslednji put bio sam ovde 1992. godine, u vreme njihovog referenduma o tome hoće li da žive s nama u istoj državi. Povod za put bilo je predstavljanje "Lodžiteka" u Zagrebu, a na put nas je povela firma "Pristop" koja ih u Beogradu zastupa. Put Hrvatske krenulo je oko tridesetak novinara iz Beograda...

Auto (cesta) put izgrađen je gotovo u celosti od Zagreba do granice sa Srbijom i ostalo je još samo desetak kilometara da bude kompletan. Već malo dalje, kad smo naišli na izgrađeni deo, odmah je pala u vodu nekadašnja dobra fora pokojnog Milovana Ilića, koji je predlagao da se put "Bratstva i jedinstva" nazove "8. mart", jer na njemu je "sve rupa do rupe". Kao što je to isto bratstvo i jedinstvo davno iza nas, tako su i pomenute rupe prošlost - put je ravan kao staklo, potpuno sređen okolo, sa telefonima za hitnu pomoć na svakih nekoliko stotina metara.

Na svakih desetak kilometara su semafori koji pokazuju vozačima kojom brzinom da voze u slučaju magle ili zagušenja. Pored ovoga, na punoj liniji do zaustavne trake, docrtane su bele tačke, za vožnju u slučaju magle. Ni to im nije bilo dovoljno, pa su pored svakog sela ili naselja uz autoput podignute visoke zaštitne ograde, kako žitelje ne bi uznemiravala buka vozila. A ta ista vozila i ne prave neku buku, iz prostog razloga što Hrvati nisu imali sreću da im Tito podigne "Zastavu", pa da posle godinama voze krševe. Na 300 kilometara puta, sve do Zagreba, primetili smo samo jednog "stojadina", a sve ostalo bile su besne limuzine. Svi voze sa upaljenim svetlima usred bela dana. Evropa, bato...

		Cene Kako žive? Kao što je i odnos plata, kod njih je prosek 600 evra, kod nas 200, dakle triput bolje, što se na svakom koraku može videti. Odnos evro - kuna je oko 7,2, pa računajte. Kafa je od 5 do sedam kuna, pivo 13 do petnaest, koliko i "koka-kola", ćevapi 20, tako da ne važi baš ona srpska uteha "imaju oni veće plate, ali je sve skuplje". Pa ni cene na pijaci se mnogo ne razlikuju Na onoj iznad Trga, Dolačkoj, banane su pet kuna, jabuke tri do četiri, grožđe dest, paradajz pet, paprike isto. Jedino karte za prevoz nisu baš jeftine - kod vozača osam, na kiosku šest i po kuna.

Autobus klizi "cestom" duž nekad dobro poznatih mesta. Prolazimo pored Slavonskog Broda i motela "Marsonije", nekad obaveznog odmorišta svih nas koji smo putovali na more; slede Okučani, skretanje za Jasenovac i onda vrlo brzo Zagreb. Ulaz u grad bez divljih naselja, deponija ili đubreta, usput luksuzna predstavništva svih mogućih svetskih firmi. I, konačno, autobus stiže, smeštamo se u pristojan hotel u Novom Zagrebu... Dok smo prelazili Savu, "zluradi" Srbi, komentarišu: "Ovo im je Sava?! Most im i ne treba, može da se pregazi".

Sećanja su tokom puta prosto navirala, kako ona iz srećnih vremena bivše države, tako i ružna - tuča na Maksimiru "delija" i "bojsa" od koje sam napravio emisiju, a posle koje je vrlo brzo usledio rat - sa kojeg sam opet izveštavao - velika mržnja koja je potom izbila svom žestinom, i koja se, bar prema novinskim napisima, i dalje ne smiruje. "Srbe na vrbe"-i dalje skandiraju "bojsi", halabuka se diže zbog HRT-a, ukoliko neki nesrećni filmski urednik slučajno pusti titl na ekavici... Boga pitaj kako će sve ovo proći... Da li se plašim? Ma ne, ali se ne osećam baš prijatno, koliko god radoznalost nadvladavala osećaj male strepnje...

A onda, iznenađenje već na prvom koraku - na recepciji se ubiše od ljubaznosti, kao i konobari u restoranu, i svuda uostalom tokom ta naredna dva dana. Biće da narod ipak nije šačica pijanih i drogiranih "bojsa", koliko god važila činjenica da nas, onako "u globalu", i dalje baš ne mirišu. Međutim, ni to ne možete da osetite, jer deluju kao dobre komšije koje su se skućile i sad žele da ponovo uspostave dobre odnose. Šta mi pritom misle zaista ne znam, Frojd nisam, ali da im psujem u sebi majku ustašku jednostavno ne mogu, zaista nema razloga, iako po patrijarhovom savetu "jesam oprostio, ali zaboravio nisam".

Novost je da sve najavljene autobuse, ili kombije iz Srbije po gradu prati (opet veoma ljubazna) "prometna policija", i to tako revnosno da relaciju za koju vam inače treba pola sata, uz rotaciju i sirene pređete za pet minuta. Elem, u gradu se zaista možete osećati prijatno, osim ukoliko hoćete da nasred Trga bana Jelačića pevate četničke pesme. Ili se, kao oni naši veseljaci, slikate s Dražom... A upravo pomenuti trg, kao uostalom i ceo grad, do sterilnosti je umiven, sređen, bez ijednog bačenog papira ili pikavca, šahovnica tek poneka.

I taman kad shvatih da nigde nema onih "veselih crnomanjastih prodavaca", iza sebe začuh "ajde žene, šlape (papuče), trenirke (sa akcentom na "i")..." Nisu ih baš sve najurili. Opet u prodavnici "Kraša", gde se obavezno svraća po bajadere, "kiki" i "bronhi" bombone, već prilično opušten pričam čistu ekavicu, prodavačica ljubazno pita "a je li ovo za vašu djecu, koliko ih, prosim lijepo, imate, gospon?". Kažem, a ona mi uz široki osmeh u kesu utrpava četiri sveske sa slikama "Krašovih" proizvoda na koricama.

E tada me kupiše, koliko god se dotle trudio da budem dostojanstveni Srbin, i reših da odem preko puta u "Gradsku kavanu" na ka (v) fu, kad je očigledno da me već niko neće zakačiti na vrbu. Popih espreso s merakom i već je bilo vreme da se kreće nazad. Nazad u svoju zemlju, posle prijatno provedenih trenutaka u Zagrebu. Inače, nigde u gradu, pa ni na autoputu, sve do posle Slavonskog Broda, nećete videti putokaz za Beograd. Moramo li da se volimo? Ne, ali zaista nema razloga da nikad više iko nastrada što je tamo zatražio kafu, ili ovde kavu. Bok, Hrvatska.

Milan Mijailović