Istorija je učiteljica života, ali se samo nama - Srbima ponavlja. Nismo je dobro naučili ili smo njeni slabi đaci, uzmimo kako hoćemo. Ali na primeru Kosova i Metohije da padamo - to je surova istina. Pitanje suživota na Kosovu i Metohiji ostaće otvoreno sve dok se ne sagledaju činjenice koje treba da zna i sadašnje većinsko stanovništvo. Istina je na našoj strani, ali se istoričari ne oglašavaju, čak i oni iz SANU.

Albanski istoriografi su forsirali teze, pa odustajali od njih, da potiču od Ilira, pa Dardanaca. Zapostavili su podatak da su došli sa Kavkaza, gde su imali svoju zajednicu. Na našim prostorima i na Kosovu i Metohiji su nacionalna manjina, a većinska nacija su u Albaniji.

Istorija inače pamti pet "albanizacija" Kosmeta. Ali, naši istoričari nisu uspeli da utvrde genezu ovog naroda, i kada su za vreme turske okupacije masovno naselili Kosmet. I sada pred pregovore o statusu KiM, albanske vođe jedino interesuje nezavisnost. Naša neka varijanta - "više od autonomije, manje od nezavisnosti" - neće ih zanimati, pa to ne razumeju ni Srbi - zar ne?

Čak i Kofi Anan kaže "neka odluči većinsko stanovništvo..." Šta to znači? Da li je potrebno postavljati pitanje kada se zna da će glasati za nezavisnost. Koja istorija i srpska istina!? Kad prvi čovek UN razmišlja kao i Amerikanci. I ko će biti na našoj strani - niko... Kao i mnogo puta u istoriji kad nam je bilo najteže. A našu sudbinu na ovim prostorima nismo vezali za neku veću državu koja bi mogla da zaštiti naše interese.

Pa zar će Rusi da se žrtvuju zbog nas!? Naročito ako se zna koliki je albanski lobi u Americi, silni dolari... za lobiranje "istina" o tobože "ugroženosti"... Zato nije na odmet bilo, da su se naši političari i istoričari vraćali u prošlost Kosova i Metohije i Srbije na ovim prostorima i "vezali" se za nekog. Primer - premijer srpske vlade, Nikola Pašić je govorio: "Srpski mali čamac treba vezati za neki brod da bi mogao da ide dalje...". A mi taj brod nemamo. Drugi primer - Turci toliko tuku Kurde, a ne trpe sankcije, niko da ih kazni. Kad se to pomene kažu - mi smo članica NATO-a... Mi nigde, i mislimo da svi znaju našu istinu.

Eto, opet neki (srdit) Marko jezdi niz Kosovo, a i dobra Šarca vrlo rasrdio. Pa, kroz suze - gnevno progovara: "Oj davori ti Kosovo ravno, što si i danas posle mnogo godina ti postalo tužno. I da po tebi neki novi Arapi sude. Evo. Ima već više godina kako dođe "Arap" prekomorac (čitaj) Amer.

Istine radi, Ameri su sila prevelika kojoj (u ovom trenutku) niko na put stati ne može. Zato slabi moraju da se pokoravaju jačemu (to su prirodni zakoni). Sve dotle dok mali David ne pronađe praćku sa kojom će Golijatu da istera oči. Nama sile hoće da otmu KiM, kolevku srpstva, ali jedna narodna mudrost za sva vremena glasi: "Oteto je prokleto!".

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac

Opozicione - ali ne samo opozicione- partije sve češće zahtevaju vanredne parlamentarne izbore u Srbiji. Najnoviji takav zahtev je ovih dana izneo i gradonačelnik Beograda i zamenik predsednika Demokratske stranke, g. Nenad Bogdanović. Zašto vanredni parlamentarni izbori?

Formalno, sa puno prava i opravdanja. Slaba i nereprezentativna manjinska vlada koja se na vlasti održava neprincipijelnim koalicijama i otimanjem poslanika, vlada u kojoj beznačajne partije drže najvažnija ministarstva, uglavnom prema svojim partijskim i ličnim interesima. Predsednik vlade, legalista koji je tradicionalno neobavešten, čak nema ni ambicije da koordinira a kamoli da kontroliše rad svojih ministara. Velika nezaposlenost preti da bude još veća. Nezapamćena korupcija i kriminal podsećaju na Čikago sa početka 19-og veka ali bez Eliota Nesa i njegovih nepodmitljivih. Neverovatna drskost "prekonoćnih bogataša" je ruska kopija, ali pre hapšenja ruskih tajkuna. Razlika je i u tome što naši tajkuni danas nastoje da i formalno preuzmu vlast.

Predsednik Vladimir Putin koji možda i nije predimenzionirani legalista ipak je tradicionalno obavešten. Okviri državne zajednice Srbije i Milove Crne Gore pucaju kao da su od gipsa a ne od vekovnog zajedništva dva bratska naroda opevanog i u delima velikog Njegoša, koga g. Milo ne priznaje za crnogorskog Srbina. Strepnja i neizvesnost sudbine južne srpske pokrajine je suočena sa već -ne daj bože- donetom odlukom o zajedničkom nezavisnošću (u paketu) Bele kuće i crnog dvoglavog orla. Bela kuća da time još jednom potvrdi da je demokratski nezavisna od celog sveta. (Moglo bi se navesti još puno "itd").
Dakle, više nego dovoljan razlog za vanredne parlamentarne izbore.

Ali, kao i u prirodi, i u životu svaka medalja ima i drugu stranu. Naime, političke partije koje zahtevaju vanredne parlamentarne izbore, naravno, nesebično i obilato obećavaju - šta ih to košta - da će spasti zemlju od propadanja. Ali, sa kakvom uverljivošću to obećavaju? Pa, sve naše partije su već bile na vlasti nakjuče, prekjuče, juče i danas. Pa nisu spasle državu od propadanja, ali su uspele da još više osiromaše narod i još više upropaste upropašćenu privredu. U stvari, jasno je kao sunčani junski dan u podne da partije priželjkuju vanredne izbore samo - i isključivo samo - radi preraspodele vlasti koja donosi lične i partijske blagodeti. To je jedini cilj. A sve druge priče i nesebična i obilata obećanja spadaju u narodne izreke, poput one " Obećanje ludom radovanje."

U ovom napisu, dovde je realnost.
Odavde počinje "San zimske noći", tj. šta bi običan građanin Srbije voleo da sanja, kad već nauka još nije izmislila kako se snovi mogu pretvoriti u stvarnost.

Dakle, iz napred navedenih činjenica proizilaze - bar u zimskom snu - nezgodne i zgodne alternative. Jedna je: ili će se sa novom preraspodelom vlasti nastaviti dalje propadanje zemlje Srbije, ili će "Tačno u podne" na dan pred održavanje vanrednih parlamentarnih izbora i kod nas izbiti "plišana revolucija" (bez kaubojskih pištolja), što bi značilo da birači ne dodele nijedan-jedini glas kandidatima postojećih partija.

Rukovodstva političkih partija kod nas ne spadaju u rubriku "Glas naroda" Jer, nema nijednog predsednika partije u Srbiji - kako onih u zemlji, tako i onih na privremenom suđenju u inostranstvu - koji se svojom (ne)aktivnošću nije diskvalifikovao za čin narodnog predstavnika. Bojkot sadašnjih partija - na iznenađenje "međunarodno-američke zajednice"- značilo bi i formalno diskreditovanje spasilačkih partija.

Druga alternativa bi mogla da bude da narod pokloni poverenje isključivo kandidatima grupa građana koji nikada nisu bili u vlasti, a uz to su još i kvalifikovani, pošteni i patriotski orijentisani. A takvih, srećom, imamo.

PS. Ovaj napis, naravno, nije nikakav amaterski politički proglas niti poziv na demonstracije, štrajkove ili pobune protiv vlasti, ma kakva ona bila. Kao što je i u naslovu rečeno, ovo je samo pusti san običnog građanina Srbije i nas u rasejanju- mišljenje - koje, uveren sam, odražava raspoloženje ogromnog dela naših ljudi.

Barn Ilić, Štokholm, Švedska

Svedoci smo da nam evropska administracija, ničim izazvana, u poslednje vreme saopštava vesti i odluke koje običnog građanina u Srbiji dovodi do zbunjenosti! Otkud u poslednjih nekoliko meseci iznenadne političke odluke da se preko noći i po ubrzanom procesu Srbiji dodeljuju razne pozitivne Studije o izvodljivosti. Malo-malo, pa dobijemo pozitivnu informaciju da smo kao država po reformama na samom evropskom vrhu. Evo, pre neki dan dobismo poziv za razgovor o prvoj stepenici priključenja EU!

Šta stoji iza iznenadne dobre volje evropskih birokrata i šta stoji iza ničim izazvanih tolikih pohvala našim trenutnim vlastodršcima!? Nismo morali dugo da čekamo odgovor na to pitanje. Lukava evropska politička vrhuška plete sistematsku mrežu oko naših političara, koji su i sami zbunjeni otkud toliko pohvala njima iz Evrope! Rešila gospoda iz evropske nomenklature da ključna pitanja na Balkanu ponovo rešavaju uz pomoć štapa i šargarepe.

Oni nama Pozitivnu studiju i mišljenja o našem delovanju i ponašanju, a mi njima za uzvrat ima da otćutimo i odglumimo u tišini, izveštaj i početne korake o konačnom statusu Kosova i Metohije, koji se inače, u etapama sprovodi, a koje, samo slepcima nije jasno, klizi ka nezavisnom statusu... Dakle, vidi se između redova da se naše javno mnjenje polako priprema, balsamuje, tempira mu se raspoloženje da što bezbolnije prihvati političku realnost, a ona se da prevesti našim jezikom na dilemu i ovaj izbor: ili ćemo prihvatiti ubrzani proces priključenja Evropskoj uniji i Evroatlantskim integracijama, i zaboraviti na srpski Kosmet, ili ćemo zaboraviti priču o Evropi i njenim standardima, a problem Kosova i Metohije natovariti navrat i upustiti se u neizvesnu političku sudbinu celog regiona.

Očigledno, šargarepa koja nam se nudi vrlo je gorka, ko može da je proguta brzo, brzo će zaboraviti tu gorčinu, a ko nije u mogućnosti, ima tu gorčinu da kuša decenijama i vekovima koje predstoje.

Šta činiti, kom carstvu se privoleti, večita je politička dilema!? Imamo li mi kao država izbora? Imamo! Naš izbor je da prihvatamo izbor onog ko može da bira, ko može da odlučuje o našoj sudbini, a političari su tu da to prikažu narodu kao našu odluku, naš izbor koji je kroz istoriju uvek bio nametanje volje svetskih moćnika. Kad ovo shvatimo, počeće da nam bude bolje. Ma šta to bolje značilo.

Milutin Mlađenović, Beograd

Rasrdio se gospodin, profesionalni novinar, Bruno Zgaga na predsednika udruženja "Ćirilica" g. Dragoljuba Zbiljića.
Srdžba se upućuje gospodinu Zbiljiću, a za kako gospodin navodi, nepristojno ophođenje u polemici, te nama "neupućenim" čitaocima održa čitavo predavanje o oblicima novinskog izražavanja.

Kako nisam imao priliku da na kursevima uvežbam novinarsku tehniku, to bih onako narodski, utuk na utuk. Nemam zebnju, onu koju ima gospodin Zgaga, da se ovaj utuk posmatra kao pisanje "širokih masa", a ne kao "intelektualni" osvrt. Uvaženi gospodin pokušava da svoj intelektualni rad, što bi se reklo robu, profesionalno propagira i plasira na srpsko tržište, a roba je hrvatsko pismo latinica.

Slobodno tržište, roba kao roba. Kako ona na pijačnoj tezgi, koja može biti kako sveža i dobra, tako i ukvarena i neupotrebljiva tako isto i intelektualna roba može biti kvarna i zagađena. Nažalost, kako jedna tako i druga, može se utrpati naivnom kupcu.

U prilog zagovaranja latinice (Gajevice) - kaže gospodin profesionalni novinar: "Da treba pitati naše na "daljinski" (ne znam na koga je mislio) u inostranstvu, kojih ima tri generacije - kojim jezikom govore i kojim se pismom služe"? Ako niste znali, gospodine Zgaga, i ako se to ne uči na kursevima, reći ću sledeće: Ovde u Švedskoj sve generacije Srba, neko bolje neko lošije govori švedski i služi se švedskom abecedom, a nikako latinicom. U pisanoj komunikaciji, Srbi ovde u Švedskoj, međusobno koriste azbuku - ćirilicu. Srpski savez, srpski klubovi, udruženja kao srpska crkva, isključivo za međusobno komuniciranje koriste srpsko ćirilično pismo. Siguran sam da Srbi u Nemačkoj, Francuskoj i drugde čine isto. Naravno, kao i sve ostalo, izuzeci potvrđuju pravilo.

Nažalost, elektronsku poštu iz otadžbine, dobijam većinom na latiničnom pismu, dok iz Amerike i Kanade od Srba, dobijam isključivo na ćirilici. Na moju, ali i na žalost mnogih drugih, poštu Glasu javnosti jedino mogu slati abecedom.

Joviša Vidić od Rudina, Katrineholm, Švedska