Opet mi se ovih dana nameće, kao aktuelna, davno izgovorena rečenica jednog beogradskog taksiste: "Ajde što ih nije strah, nego nemaju stid". Još devedesetih su svi političari pogubili osećanje stida (Milošević je mogao da se ukloni samo sopstvenim oružjem) i stekli neverovatan talenat za izvrtanje činjenica i tzv. "zamenu teza". Momentalno, posebno to koriste oni koji sebe sada nazivaju opozicijom, a do juče su bili apsolutna vlast, koja je o svemu odlučivala.

Ugasili tračak svetlosti

Davnih 70-ih je jedan seljak na sudu, kao tuženi, od strane rođenog oca za izdržavanje - na konstataciju oca da ga je odgajio i hranio, izjavio: "Đavola bi ti mene hranio, da ja nisam hteo da jedem"! Ovaj slučaj veoma me asocira na bratiju zvanu "Pokret 5. oktobar". Svojim činjenjem (ili nečinjenjem), dok su vladali, suštinski su izneverili nade naroda i omogućili urušavanje tunela na čijem kraju se nazirala svetlost. Sada dodatno, nazivom ovog pokreta, obezvređuju i reči koje su nekada simbolizovale nešto što su svi normalni podržavali, prikazujući se kao spasioci naroda!

Da nešto razjasnimo: pre svega, taj pokret predstavlja sve, samo ne nastavak politike Zorana Đinđića. Već mi je muka od toga što svaki put, kada ostanu bez argumenata i odgovora, potežu njegovo ime. Ne ulazeći u to kako, i ne veseleći se što su to baš oni, ali oni koje najviše napadaju su dosta njegovih vizija ipak realizovali (Studija izvodljivosti, predstojeći Sporazum o pridruživanju, saradnja s Hagom...).

Svi do jednog su ga izneverili još dok su bili sa njim, na ovaj ili onaj način, a pisanjem knjiga koje najviše služe pranju ličnih biografija, dodatno skrnave lik i delo pokojnog premijera Đinđića. Užasno pametan i beskrajno širokih shvatanja i vizija, daleko iznad svih njih u svakom pogledu, sa svoje intelektualne visine (gde se um pročišćava od prizemnih osećanja zavisti, podmetanja...), a naivno polazeći od sebe - Đinđić je najviše pogrešio verujući pojedincima oko sebe i dajući im onolika ovlašćenja. Evo, u najkraćem, o nekima od njih:

G. Beba Popović: bez obzira na sve što je izrekao u svoju odbranu - kratko i jednostavno - nije ga zaštitio, iako je bio u položaju da to učini.

Gđa Nataša Mićić: svojim držanjem i ponašanjem na položajima koje je slučajno stekla, poverovala je u svoju veličinu, a i navikla se na život na Dedinju, iako ga nije priuštila i svojoj porodici, pa bi da sve to ponovo zgrabi.

G. Čeda Jovanović: savremen, sticajem okolnosti se našao u položaju za koji nije bio dorastao i ljut je na sve (osim na sebe) što je otpao. Hipotetičku pretnju oko povratka na scenu, koju na kraju komada izgovara Nušićeva Gospođa ministarka, Čeda u bahatom i instant maniru predstavnika omladine 90-ih, pokušava da realizuje kroz Pokret koji osniva.

Razočarani komunisti

Nekoliko ostrašćenih žena u godinama, doživljavam kao osobe, zbunjene sopstvenim podeljenim osećanjima: neke između nostalgije prema mladosti provedene u komunističkim porodicama više klase na Dedinju - sa jedne strane i plaćene obaveze da po istom pljuju; neke između (lošeg) prikrivanja ostrašćene pripadnosti susednoj naciji nadnacionalnom maskom i dobro plaćene obaveze da, kao, brane ljudska prava, itd.

Jednostavno, kada ih čujem i vidim kako neskriveno posipaju mržnju na sve i svakoga (Crkvu, Vojsku, Akademiju, tradiciju, DS, SPS, SRS, DSS, SPO... ceo narod), neodoljivo me podsećaju na čuveni Lečićev monolog iz filma "Tri karte za Holivud". I oni bi, veoma rado, nekako zamenili ovaj narod. Njima ovakav narod ne treba... Ne razumem, zašto onda taj omraženi narod ne ostave na miru. Svi do jednog su već imali priliku da pokažu šta znaju i umeju. Za pametnog čoveka je to dovoljno. Za ovaj narod?

Nada Popović, Beograd

Prvo, izvinjavam se doktoru Georgeviću i čitaocima Glasa što sam pogrešio prezime. Nisam imao nameru da i ja ponovo prekrštavam g. Georgevića. Čist lapsus. Možda sam se instinktivno poveo za spelovanjem. U srpskom se, naime Georgević speluje sa Đorđević. "Baj d vej", u jednom švedskom gradu sam sreo predsednika opštine, originalnog Srbina, koji je promenio ime u Srbinson (sin Srbije). Zanimljivo.

A kada je reč o Vašem pismu "Reputacija se ne prodaje", pa lepo ste me razveselili, da ne kažem nasmejali. Ne znam kako je glasila vaša doktorska disertacija, dakle, ne znam koja je Vaša struka, ali ne znam ni da je neko doktorirao na temi humor, osim u književnim krugovima. Ali, književnici obično nisu stručni konsultanti Pentagonu. Ipak, Glas javnosti nije humoristički list, već ozbiljno glasilo koje se bavi i društvenom kritikom, tolerantan list sa demokratskom uređivačkom politikom, što se vidi već i iz činjenice da je objavio Vaš humoristički dopis. Možda ne znate, ali mi u Srbiji imamo odličan humoristički list Ošišani jež, samo ne znam njihov imejl, pa Vam ga ne mogu poslati.

Međutim, kad smo već kod humora, na koji ste me naveli, da li ste čuli za onaj stari vic: američki i sovjetski novinar se nadmetali u čijem metrou vozovi češće dolaze na stanicu, u moskovskom ili njujorškom. Rus lepo konstatovao da u Njujorku vozovi u metrou dolaze na svakih pet minuta. Ali, kad se njegov kolega u moskovskom metrou pola sata načekao da voz stigne, upita kolegu: "Pa, zašto već nema voza?", kolega mu je uzvratio pitanjem: "Je li? A, što vi ugnjetavate crnce?"

Eto, tako Vi meni odgovarate na moju tvrdnju da američka administracija vrši nasilje po svetu, nazivajući to "komunističkim trabunjanjem." A naša dopisnička tema sa Vama je: Da li vlada predsednika Buša i pre njega i svih drugih predsednika SAD, izuzimajući časnog predsednika Teodora Ruzvelta, silom natura interese Amerike dugim zemljama, naravno, pod plaštom širenja demokratije.

Inače, iz Vaših "argumenata" saznao sam da se komunizam silno raširio po svetu, čak i u SAD, jer na stotine listova u zapadnim zemljama veoma često kritikuju upravo tu nasilničku politiku američke administracije. Da li ste sasvim slučajno pročitali u nekim američkim novinama da je velika greška bila agresija na Irak, obrazložena naručenom (pokazalo se lažnom) tvrdnjom o iračkom oružju za masovno uništavanje stanovništva? Ili, možda čitate samo zvanične biltene Bele kuće i Pentagona?

Veoma je zanimljiva, skoro uzbudljiva Vaša triler priča iz koje proizilazi da je od Vas, kao stručnog konsultanta Pentagona, zavisilo da li će Pentagon prihvatiti ponudu "senatora Šila", uz jedno milionče Vama. Tim pre što, koliko znamo, Pentagon se ne bavi proizvodnjom šargarepa. E, vidite, u tome je poenta. To spada u humor. Osim, ako se ne bavite savetovanjem kakav sistem podnog grejanja bi bilo najbolje da se instalira u petougaonom kompleksu zgrada Pentagona.

Vi, naravno, primećujete da sve vreme upotrebljavam izraz "američka administracija" jer zaista obične građane SAD ne treba poistovećivati sa američkom administracijom, bar kada je reč o krstaškim ratovima američkih marinaca širom ove, i zbog silne američke industrije, zagušene planete. Samo ni ovo, naravno, "nije tema o kojoj raspravljamo".

S obzirom na to da mi humor nije intelektualna preokupacija, bar ja ovim završavam dopisivanje. U Srbiji imamo mnogo ozbiljnijih problema koji se humorom ne rešavaju. A, ako ste još raspoloženi za diskusiju, pročitajte napis g. Stevanovića, u arhivi Glasa na imejlu.
Uz puno poštovanje, srdačno Vas pozdravljam, g. Georeviću.

Bogdan Popović, Beograd

Pedagoški pokret Jugoslavije obavio je veliki posao u pripremama Trećeg kongresa, koji će se održava 14. i 15. oktobra u Klubu Vojske Srbije i Crne Gore i Univerzitetu Niš.

Tema kongresa je "Kriza pedagogije i društva", koja će se razmatrati u plenumu i u tri kongresne grupe (pedagogija i druge nauke, pedagoška praksa i reforma obrazovanja). Prijavljeno je oko 90 referata i saopštenja, među kojima četiri referata iz Crne Gore i dva iz Republike Srpske. Autori priloga su zahvatili širok spektar aktuelnih tema, osvetljavajući otvorena pitanja društvene i pedagoške stvarnosti, tražeći puteve izlaska iz krize pedagoške teorije i prakse.

Prvi put u istoriji Niš je domaćin jednog pedagoškog kongresa koji će u ovom vremenu predstavljati krupan korak u ovogodišnjoj akciji - "Vratimo se deci"! Postoje realni izgledi da niški kongres bude u izvesnom smislu čudo, jer u najtežim materijalnim i drugim uslovima pregaoci svih generacija pripremili su izuzetno bogat i značajan naučni skup za razvoj zemlje.

Pored velikog broja prijavljenih referata istraživača i stvaralaca u hramovima znanja i humanizma, učesnici Kongresa biće učesnici i svedoci sledećih manifestacija:
a) dodeli prestižne nagrade "Dr Vojislav Bakić" za životno delo u pedagogiji, čiji laureati su: dr Nikola Gavrilović iz Novog Sada, prof dr Aleksandar Kerković iz Niša, dr Kliment Džambazovski iz Beograda, Radivoje Timotijević iz Čačka, i prof. dr Pavle Gazivoda iz Podgorice; b) dodeli priznanja "Pedagoška povelja" - "Prosvetnom listu" iz Sarajeva, povodom jubileja 60 godina plodonosnog izlaženja: v) promociji novih i dragocenih knjiga iz oblasti obrazovanja i nauke; g) predstavljanju prvog broja dugo očekivanog časopisa "Porodična pedagogija", koji je namenjen vaspitačima, roditeljima, nastavnicima, pedagozima i studentima. Predviđeno je da kongres donese nekoliko strateški važnih završnih dokumenata. I da predstavlja veliki nacionalni povratak deci i knjizi!

Prof. dr Drago T. Pantić, predsednik PPJ

Želeo bih da iskoristim ovu priliku i da putem ovog pisma kažem koju reč o tekstu gospodina Predraga Roganovića pod naslovom "U boj krenite junaci svi!"-sportske rubrike vašeg lista.

Verujem da je ovaj tekst pokrenuo lavinu emocija, ne samo meni već i ostalim Srbima u našoj zemlji, a i u dijaspori. Za 26 godina mog života nisam pročitao ništa slično. Kroz šta sam prolazio čitajući ovo "mikelanđelovo delo srpskog novinarstva" ne mogu rečima opisati. Nadam se da će ovaj tekst pročitati i igrači naše reprezentacije i na taj način dobiti još jedan motiv za buduće pobede svih nas.

A gospodinu Roganoviću jedno beskonačno hvala što nas je podsetio da smo Srbi i da se treba ponositi time u ovom veoma teškom vremenu za nas i našu državu. Bravo Maestro i samo tako nastavite.

Marko Milanković, Beograd

Na dan oslobođenja Bele Crkve od fašizma, 1. oktobra, tradicionalno se izlazi na spomen grob palim crvenoarmejcima da bi se položili venci. Ove godine, pored lokalnih udruženja boraca Drugog svetskog rata i ostalih udruženja invalida i učesnika rata, bili su i pripadnici ruske ambasade. Međutim, pala je velika bruka na sam događaj kada je, u ime opštine Bela Crkva, venac na spomen-obeležje položio domar opštine (uz dužno poštovanje prema ovom gospodinu).

Ovaj događaj bi možda prošao i ne toliko zapaženo da nezavisni lokalni radio TNT nije prozvao predsednika opštine Borisa Đurđeva zato što nije prisustvovao tom svečanom činu, već ga je unazadio slanjem domara opštine da obavi njegovu ulogu i dužnost.

Predsednik sada (mudro) ćuti, a njegov stranački zamenik Zoran Veljković na radiju TNT kaže kako on taj dan ne bi slavio kao dan oslobođenja nego kao dan suprotan tome!? Na protest ruske ambasade, koji je objavljen na nezavisnom lokalnom radiju, na kome su osudili ovaj neprimeran potez, lokalna vlast se ne oglašava.

Bruno Zgaga, slobodni novinar, Bela Crkva