Varaju se oni koji žive u ubeđenju kako našu planetu globalizuje jedna uska, nekakva "Bildenberg grupa", koja poseduje enormni kapital. Globalizaciju zapravo sprovodi srednja klasa svih zemalja koja je sabrana u jednu svetsku srednju klasu, a koja svuda širom sveta grli iste vrednosti, socijalno-ekonomske, političke kao i kulturološke.

Te vrednosti pretenduju da isključe ostale. Grupni egoizam svetske srednje klase vodi u situaciju da se u svim zemljama oskudna sredstva za obrazovanje mnogo više koriste za školovanje dece srednje klase nego, na primer, u Africi za osnovno obrazovanje za žensku decu ili, u Evropi, konkretna zanimanja za one koji završavaju školu.

Ista oskudna sredstva koriste se u zdravstvu za životno produžavanje srednje klase umesto da se ona koriste za suzbijanje životno pretećih bolesti siromaštva. To je zbog toga što svuda u svetu srednja klasa ima više pristupa vlasti upotrebom oskudnih sredstava. Srednja klasa to postiže pomoću odluka formalno demokratskim procedurama, kao što je to slučaj u Evropi i u Americi, ili preotimanjem vlasti nasilno. Pakovanje je drugačije od sadržaja koji zna da izneveri iščekivanja većine.

Pledoaje za demokratiju

Javni sektor i u Srbiji je naizgled vrhunski (hapse se sudije, zamenici tužilaca...) odnosno on izgleda kao vrhunac "demokratskih odluka" o opštim interesima koji se tiču svih nas, ali je često suprotno: on je autoritaran, birokratski, u otuđenom stanju od građana, svoje odluke donosi na svoju ruku i vrlo često u kontekstu sopstvenog opstajanja u vrhu piramide prikupljanjem sitnih poena.

Globalno posmatrajući, sadašnji neoliberalni i neokonzervativni pledoaje za demokratizaciju ne nudi alternativu. Oni dolaze naročito iz Amerike a tamo je demokratsko-politički sistem prilično prekomercijalizovan. Evropske demokratije gube svoju privlačnost ukoliko evropsko društvo gubi na svom otvorenom karakteru. Ovaj rizik postao je veći nakon 11. septembra nego nakon pada Berlinskog zida. Zato demokratski sistem koji je zatvoren, birokratski i otuđen, i koji se povinuje komercijalnim interesima, je sistem koji naročito služi potrebama srednje klase. U Srbiji su to trenutno i uglavnom ratni profiteri i sve je u njihovoj službi.

Daltonizam staleža

Svetska srednja klasa nije više u stanju da rizikuje svoj položaj pledoajeima za veću socijalnu jednakost u svim zemljama. Ona svoju političku poziciju ne može više nekažnjivo da koristi zbog vraćanja koraka unazad u korist donje klase u društvu, dakle najsiromašnijih. Zato siromašni postaju sve siromašniji, srednja klasa (ona na vlasti) se sve više bogati. One koji su spremni da učine korak nazad biće izbačeni iz srednjeg staleža i tako redom. Onaj ko pripada srednjoj klasi, dok želi da ispolji više inkluzivnih vrednosti, taj rizikuje da ispadne iz broda koji plovi. On onda ostaje u srednjem staležu kojem se povinuje, a koji sopstvenu poziciju učvršćuje dajući joj svaki prioritet. Isto tako svesno je se da će na duže staze morati da se solidariše sa donjim slojem i da preti opasnost od konfrontacije ali se akomodira manipulacijom i sopstvenom zaštitom (donose se zakoni na prečac, a koji uglavnom štite sopstvene pozicije).

Paradigma-promena koja potencira (svoju) bezbednost i pravičnost, zamenjuje u korist, izgleda jedino moguća kada vlast u političkom sistemu skrene na druge nego srednji stalež koji se sve više ispostavlja nesposobnim da vodi društvo.

To bi bilo moguće postići ili pobunom onih koji se osećaju isključenim, ili onih koji se "bacaju" kao njihovi predstavnici. Pobuna vodi vrlo brzo do nasilja i to je pogrešan put. Nasilje može da dovede do služenja političkom cilju, kao što je oslobađanje od potiskivanja. Građanski ratovi su primer takvog puta i to je veoma loš primer. Ono što je bila namera konstruktivnog prilaza služenju sopstvenoj sigurnosti može da dovede do obrnute interpretacije, eksport demokratije ne funkcioniše, kao što je u jednom takvom ubeđenju bio i američki predsednik Buš. To se doživljava kao spoljno nametanje sistema i vodi ka haosu, novom nasilju i novom međunarodnom teroru.

Otvoreno društvo

Drugi način je konsekventni izbor za jedno otvoreno društvo, bez podele, multikulturalno, bez isključenja drugih i drugačijih. Takav put zahteva osvetljeno liderstvo, koje se odriče kratkoročnih interesa svoje pozadine. On zahteva takođe i osvetljeno građanstvo koje zna da se otrgne od podrazumevajućeg propagiranog samoidentifikovanja svoje grupe i sebe zna da otrgne od tradicionalnog ganjanja interesa srednje klase. Osvetljeno liderstvo društva ne ide bez osvetljenog građanstva koje tom liderstvu daje šansu i to je vice-versa uslov.

Mnogo "dobrih namera" istinskih postojećih političkih spremnosti da se stvari srede drugačije i bolje, utapaju se u baruštini postojećih interesa, interesnih grupa i birokratske svojevolje i nesposobnosti. Potrebno je mnogo više od provincijalnosti i njene hipokrizije. Hegemonija provincijalsko-građanskih vrednosti, koja svoj način života i svoju sopstvenu poziciju ne želi da postavi kao tačku dnevnog reda za diskusiju jer nije spremna da ustukne nijedan korak nazad kako bi ustupila mesta i za druge, ne za društvene "malere" nego za one namerno isključene, uslov je za paradigma- promenu, promena sistema, kako ekonomskih tako i političkih.

I baš zbog toga što svetsku ekonomiju drži i okreće, tj. vrti srednji stalež, sve to takođe zahteva druge vrednosti, drugačiju politiku i spremnost da neko sebe ne postavlja ispred svih kao merilo nad merilima. U dolini (gladi) pate mnogi koji čekaju da se dogode istinske promene, a koje sprovode oni koji se nalaze na bregu izobilja. To važi za mnoge zemlje u svetu, ali i za Srbiju, u kojoj su sve vidljivije klasne razlike. Oni koji poseduju imperiju i oni koji preživljavaju.

Krajnje je vreme da Srbija dobije drugu vlast. Vlast koja neće biti birokratski džin, već koja će sprovoditi socijal-demokratski plan po Ustavu i zakonu koji treba da važi za sve podjednako. To u Srbiji još uvek nije slučaj niti ima izgleda da to u dogledno vreme i bude.

Duška Beker-Isaković, Holandija

Poslednja dva meseca kada je procurela vest da su poslanici Skupštine SCG izglasali sebi povećanje plate za 16,8 odsto za teški (ne) rad, bilo je kritike i javnih protesta. Kada su naši izabranici videli da je narod ogorčen - obavestiše javnost da odustaju od tog povećanja i trenutno umiriše narod.

Međutim, pre pet dana, u jednom beogradskom dnevnom listu, ponovo se pojavila vest da su ipak plate povećane, počev od septembra, kako je to izjavio gospodin Želidrag Nikčević, predsednik Administrativnog odbora Skupštine SCG - za 16,8 odsto!? Na izjavu g. Nikčevića reagovala je, u istom listu, gospođica Mira Vujović, direktor sektora za finansije u Palati federacije, rekavši da plate nisu povećane već da su na nivou iz oktobra 2004 godine!? Dakle, bio je Bodrum - nije bio Bodrum, idemo po starom jer se za izgovorenu neistinu više ne odgovara!

Nakon ove dve izjave dvoje odgovornih ljudi, strpljivo sam čekao hoće li se neko oglasiti? Nažalost, nema ni žive duše da kaže o čemu je reč, da li je bilo povećanja ili ne? Gospodo poslanici, da li neko od vas ima hrabrosti da kaže istinu da li ste sebi povećali plate preko 100.000 dinara mesečno u ovom teškom vremenu? Ne plašite se izgovorene reči - vas štiti poslanički imunitet!!!

Setih se poslanika Skupštine Srbije kada su poslednji put povećali sebe plate, uprkos velikom pritisku javnosti i građana. Ali, oni su se dosetili pa su svojim biračima dali "časnu reč" da će od povećane plate odvajati jedan deo u humanitarne svrhe!? I, gle čuda, povećali sebe plate da bi postali humanitarci! Nije nego. Da li se zna koliko poslanika daje u te svrhe i kome? I da zaključim, spreman sam i ja, kada mi povećate penzijicu za 100 odsto, da od tog povećanja dajem najmanje 50 odsto u humanitarne svrhe.

Milivoje M. Grandić, Beograd

Nažalost, još ima mnogo onih koji veruju da Milošević u Hagu brani srpsku stvar, a ne sebe, i još više onih kojima se veoma dopao Šešeljev vulgarni rečnik kojim je izvređao sve članove tog istog Suda, kao dokaz naše tradicionalne hrabrosti i nepriznavanja ničijeg autoriteta. Vojvoda, doduše, još nije počeo da čupa kablove i nije polio vodom predsednika Veća, niti je u sali bilo banana, na čijoj bi se kori okliznula Karla. Ovoga puta, on je bio samo "skroman" svedok, pa ćemo pravu zabavu morati da sačekamo kada počne njegovo suđenje.

Hvala bogu, više nismo agresorski i genocidni narod nego smo postali zemlja afera i skandala, u kojoj cveta korupcija, kriminal i svakojaki lopovluk. Prevrat od 5. oktobra 2000. godine ne pominje se više kao revolucija, jer se "pliš" odonda prilično izanđao, a demokratija koja je tada ustoličena, ogleda se samo u slobodnom blaćenju svih koji pokušavaju da gorepomenute radnje žele da prisvoje samo za sebe.

Ono jeste, da "svakim danom, u svakom pogledu sve više napredujemo", ali samo u rasprodaji svega vrednog u zemlji, umesto da smo pokušali da, pomoću onih silnih milijardi koje smo sa raznih strana podobijali, postavimo našu privredu na noge i učinimo je konkurentnom i profitabilnom, a našim ljudima obezbedimo hleb. Niko do danas ne zna, sem onih kroz čije su ruke prošle te pare, koliki je iznos te pomoći i tih kredita, i na šta je taj novac potrošen. Tako ćemo, ako se posreći, jednog dana svi da budemo sluge tuđih gazdi, umesto svoji na svome. A, glavna obmana nije u tome što ćemo mi ući u Evropu, već će ona da uđe u našu zemlju, u sve pore našeg življenja.

Hvala bogu, te je prošlo samo pet godina od naših velikih nadanja, što nije mnogo, pa postoji mogućnost da se ostvare snovi 5. oktobra. Da se otarasimo našeg rajinskog mentaliteta i oslobodimo samovolje "čvrste ruke", da u svet uđemo kao bogata i prosperitetna zemlja. Jer, ako je, možda, revolucija mrtva, mi smo živi!

Mihajlo Stebal, Novi Sad

Vaši čitaoci uporno pominju "da moramo poštovati pravila ponašanja zapada". Ovom istinitom istorijskom činjenicom koja nije izuzetak, već pravilo ponašanja zapada, želim da osvetlim takva pravila. Drugo, mnogo puta sam čuo da su stare Inke i Asteci smatrali Pizara i Korteza bogovima, što nimalo nije tačno! Izvor ovoga što ću reći je dokumentarna emisija na lokalnoj televiziji, 4. oktobra.

Ostalo je mnoštvo dokumenata i slika o dolasku Korteza u Meksiko žednog zlata i osvajanja. Jedino superiorno u odnosu na Asteke je, što je imao, još u ono doba, vatreno oružje. Došao je sa preko 1.000 vojnika i zatekao iznenađene Asteke. Čak se i kralj Montezuma predao, ali su ga zbog toga ubili njegovi ljudi. U prvom naletu izgledalo je da je prelepi grad, koji se nalazio na velikom ostrvu, u sredini ogromnog jezera u centralnom Meksiku, prepun zlata, piramida i hramova, osvojen. No, Asteci nikako nisu hteli da prihvate tuđinca za gospodara, niti da se odreknu svoje religije. Kortez je potučen do nogu, a napravljena je greška što je sa šakom preživelih pušten da pobegne. Oko 800 zarobljenih Španaca je ubijeno, prema domaćim zakonima.

Ipak Kortez se nije vratio u Španiju, već se dosetio formule koja se od tada, 1521. godine pa do dana današnjeg primenjuje: angažovano je drugo pleme i više hiljada boraca pristalo je da se bori za Korteza, nadajući se prevlasti nad Inkama. Opsada Meksika trajala je 80 dana. Narod, njih oko 250.000, umirao je od gladi i Kortez je, uz pomoć domaćih osvojio silno zlato, postao kralj i proslavio se. Zapad takva pravila primenjuje od onda, evo, već pet vekova?

Miodrag Bjelić, Njujork