U subotu, 24. septembra, pojedina javna glasila objavila su zastrašujući, alarmantan izveštaj državne zdravstvene inspekcije u 227 privatnih klinika i ordinacija: 94 prekršajne prijave, 34 rešenja o zabrani rada, 110 naloga za otklanjanje nedostataka, podosta nezakonitog rada državnih lekara u privatnim klinikama i ordinacijama...

Građani Srbije doživeli su javni šok i pitaju se kao i onaj naš simpatični komentator fudbalskih utakmica "Ma, ljudi, je li to moguće!" A, u stvari, moguće je jer je naša Republika i pored pred TV kamerama često ponavljanih proklamacija daleko od pravne države približno kao Oslo, Stokholm ili Helsinki zajedno od Beograda.

U našem zdravstvu, kao i u bilo kojoj oblasti mile nam otadžbine, u principu i u praksi ne postoji "komandna odgovornost", osim u Vojsci, mada je i tamo trenutno nema. "Neki" rukovodioci državnih zdravstvenih ustanova "ne znaju" ko im, gde, kako i šta radi, pa zato i ne mogu da snose odgovornost za njihov rad. Čak i ako znaju da im, na primer, neki lekari rade u više od desetak privatnih ordinacija, zbog dodatka pekmeza od šljiva na koricu suva hleba, nemaju srca da im kažu da to baš i nije lepo.

Udruženjima zdravstvenih radnika nije zgodno da se angažuju na suzbijanju neetičkog ponašanja "nekih" lekara jer znaju da su skoro svi upravnici zdravstvenih ustanova demokratski regrutovani iz redova podobnih partijskih članova ili simpatizera.

Možda je ministar zadužen za zdravstvo lično i dao nalog pomenutoj inspekciji. Ali sada zagonetno ćuti, kao stari mandarin, kao da se radi o neugodnom, iznenada i nesrećno iskrslom problemu naših kulturnih veza sa australijskim Aboridžinima. To jest, da nakon jutarnjeg pregleda štampe i vesti na televiziji, odmah posle obilnog doručka, vrati ispražnjenu ministarsku tašnu premijeru.

U svakoj normalnoj državi lekar je, bre, istaknuta, poštovana persona, u svakom slučaju obavezno ispred kmeta, učitelja i popa. Kod nas nije tako, ali neki lekari se iskreno kunu da nikada nisu čuli za Hipokrata.

Lekari u principu nerado pribegavaju štrajku jer bi to bilo nehumano, a i zato što oni koji to praktikuju nemaju srca da odbiju podeblji koverat nesrećnog bolesnika, koji je zbog zamoljene lične "donacije", od muke pevajući prodao jedinu kravu muzaru, pa sada ukućani jedu kačamak bez mleka za doručak i ručak, bez večere.

I šta da se sada radi, što bi rekao onaj mudri Černiševski. Ništa! Mada, u stvari, "obični" građani znaju šta bi trebalo uraditi. Ali, ko narod šiša, kad danas nema više ni pravog frizera, niti para za frizere.

Tanja Baralić, Beograd

"Nek budem danas jedini, ali sam uveren da će nas skoro biti milioni koji će reći: sve je to lepo i krasno i čast svakome, ali ostavimo se nebuloza. Pogledajmo kako stoje stvari sa čisto srpskog interesa", rekao je Miloš Crnjanski davne 1935. godine.

Poslednjih dana reč "strategija" postala je aktuelna od kako je Privredna komora uputila apel državnom vrhu, odnosno predsedniku i premijeru Srbije da hitno donesu strategiju ekonomskog razvoja, a ponegde su pomenuti i strategija odbrane i tehnološkog razvoja. Sve ovo se desilo pre nekoliko dana, ali su ove bruke u košarci i vojsci (i mnoga druga pitanja) nekako gurnute pod tepih, i tako dale povod javnosti da se zanima o važnijim nacionalnim pitanjima, npr. ko se sa kim tukao i zašto je opet igrala starija generacija igrača.

Ne ulazeći u eventualnu političku konotaciju poziva Privredne komore Srbije, pozdravio bih isti i proširio ga na NACIONALNU STRATEGIJU. Ova strategija bi trebala da bude malo dugoročnije viđenje stanja u ekonomiji, obrazovanju, tehnologiji, diplomatiji, sportu, (već zaboravljenoj) kulturi... Jedino što je sada vidljivo golim okom jeste to da postoji nekakvo usmerenje ka ulasku u Evropsku uniju i nešto blizu konsenzusa po tom pitanju.

Uvek je bilo nejasno kako mi vidimo granice na Balkanu za 20 godina i šta je tu srpski interes. Da li imamo snage da vratimo Kosovo i da ga držimo narednih 20 godina bez krvoprolića? Da li Srbija treba potpuno skrštenih ruku da gleda centralizovanje BiH i nestajanje Republike Srpske? Da li Srbija sa "filozofske distance" treba da posmatra i Crnu Goru i sve što se oko nje dešava? Šta je tu srpski interes i šta je realno i ostvarivo u svemu tome? U koje bitke vredi ući, a koje su unapred izgubljene? Pretpostavljam da su ratovi kao opcije nepoželjni.

Šta je ključni razlog ovolikog nacionalnog srljanja i lutanja? Za jednu ili maksimalno dve decenije, Srbi su prešli dug put od ultrakomunista, preko ultranacionalista, globalista i mondijalista. Nije se čuditi većinskom, golorukom izmučenom narodu, ali kako to da se i elita toliko savijala pod raznim vetrovima gubeći kolektivno pamćenje. Iz poraza u pobedu, uvek sa slavljem i pompom, gubile su se zemlje i gradovi, standard, prijatelji, istorija... Kako su se okolnosti menjale, tako se menjala i prošlost i planovi za budućnost. Sve može da bude uspeh, ako se tako predstavi, raspad SFRJ, bombardovanje, dozvola NATO da koristi našu teritoriju, referendum u Crnoj Gori, referendum u Vojvodini...

Šta uopšte treba da znači biti Srbin? Da li će to da podrazumeva da sam i pravoslavac? Da li će to imati prizvuk genocida, šovinizma i mržnje? Hoće li moći svako ko tako želi da izjavi da je Srbin i da govori srpskim jezikom i da je njegova crkva Srpska pravoslavna crkva, u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, Makedoniji ili Hrvatskoj a da ne bude optužen i sankcionisan kao fanatik i huškač? Ako Srbija neće imati snage i volje da pomogne Srbima, pošteno bi bilo da to i prizna, kako bi "sirotinja raja" imala vremena da postane nešto drugo ili da se zadovolji "nebeskim carstvom".

Poziv bih uputio državnicima, ali i institucijama kao što je SANU. Možda zvuči neupućeno, ali koja je uopšte svrha postojanja veća najmudrijih glava ako se ne bave krucijalnim pitanjima i ne predlažu rešenja. Bio bih veoma srećan kada bih znao da glavne strategije postoje, ali iz nekih razloga meni i većini smrtnika nisu vidljive.

Vladimir Cvijović, Savez studenata Beograda

Poštovana gospodo, u vašem cenjenom listu Glas javnosti, 30. septembra, objavljen je tekst pod naslovom "A Karić?", u kome se apeluje na Bogoljuba Karića da nađe pristalice koji "leba ne traže". Moram vas razočarati jer je takvih danas u Srbiji malo. Ali, nisu naši građani samo gladni. Oni nemaju ni posla, ni plata, ni penzija, ni prošlosti, ali s vama sličnima, izgleda ni budućnosti. Nema ni novog ustava. Ne znamo ni gde su nam granice.

A šta građani i većina vaših čitalaca ima? Svakodnevne afere, koje prestižu jedna drugu, obračune među "petooktobarskim prvoborcima", hapšenja političkih protivnika, zastrašivanja, prijatelje i kumove koji su našu muku i znoj kupili za sitne novce, a sada bi da nam uzmu i dušu.

Zar, i pored ovolikog zla i nevlje kojima je izložen srpski narod zaista verujete da ljudi masovno prilaze Pokretu snaga Srbije samo zbog sendviča, majica i plaćenih autobusa. Izgleda da debelo zaštićeni od vaših gazda, ne vidite šta se danas dešava u Srbiji. Ona je gladna, ponižena i bolesna.

Kada ne biste pisali naručene tekstove, pošto vidim da ste dobro obavešteni o aktivnostima Pokreta snaga Srbije, pomenuli bi ste i skup "Privreda Srbije - Strategijaizlaska iz krize", na kome je deo srpske naučne i biznis elite, od kojih neki nisu članovi Pokreta snaga Srbije, uputio otvoreno pismo predsedniku Srbije Borisu Tadiću, predsedniku Vlade Srbije Vojislavu Koštunici, predsedniku Skupštine Srbije Predragu Markoviću, naučnoj i stručnoj javnosti, u kome se apeluje na Vladu Srbije da preduzme hitne i energične mere u cilju zaustavljanja daljeg propadanja srpske privrede. U otvorenom pismu učesnici skupa su naglasili da, nezavisno od političke pripadnosti, ostvarimo najširi nacionalni konsenzus i zajednički pronađemo rešenja za brži izlazak srpske privrede iz krize u kojoj se danas nalazi.

Ne verujete valjda da su i učesnici skupa, najugledniji i najistaknutiji srpski ekonomisti, došli zbog sendviča, majica i plaćenog prevoza?
Naše namere su časne, iskrene, poštene, stručne, ozbiljne i krajnje dobronamerne. A kakve su vaše - zna Srbija.

Prof. dr Ljubodrag Savić

U našoj zemlji čovek može biti talentovan ali, ako nema nikakve veze i vezice, ne postoji šansa da bude primljen u stalni radni odnos.
Naime, moja ćerka skoro četiri godine radi na određeno vreme kao zubni tehničar u Domu zdravlja Novi Beograd. Slali su je i na simpozijum i na kongres da prezentuje svoje proteze, lekari su prezadovoljni njenim radom, međutim, kada na dnevni red dođe primanje u stalni radni odnos, tada se primaju samo oni sa vezom.

Moja ćerka radi na zameni osobe koja je otišla u inostranstvo i koja se ne vraća, ali sada dolazi nova osoba da je zameni na tom radnom mestu, dok je mojoj ćerki napisan otkaz. Pitala bih nadležne, da li moju ćerku da pošaljem na Kosmet ili inostranstvo, jer ovde ne poznajem ljude u toj branši. Siguran sam da bi u inostranstvu njen talenat, bila najbolja veza!

Miroslava Pavlović, Novi Beograd