Traži se rešenje za novog ministra odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora. Šta se sve ovo dešava u našem društvu kada se kriminal uvukao i u Vojsku, bar tako nam se kaže. Ali nešto sigurno ima. Mora da odgovara svako ko je tome kumovao ako smo pravna država.

Pred novog ministra političari postavljaju tri zadatka. Prvo, borba protiv korupcije i kriminala, drugo - reforma Vojske SCG i, treće - saradnja s Haškim tribunalom.

Evo, kao građanin ove zemlje, slažem se s tim ciljevima, uz neke napomene, jer se sve to može na razne načine shvatiti i sprovoditi.
Prvi cilj - borba protiv korupcije i kriminala, a komplet društvo je potopljeno u nemoral. Glavno je pitanje kako razotkriti uzroke i otkloniti ih zakonskim merama. Pitam se gde se izgubio moral ljudi, kako ga vratiti. Narod posmatra i trpi. Dokle će izdržati? Ljudi, osvestite se, vidite li da srljamo u propast, osvestite se dok ne bude kasno! Dajte da ovo hleba što imamo podelimo da svi preživimo.

Drugi cilj - reforma Vojske. Dokle smo doveli našu vojsku!? Moramo joj što pre vratiti samopouzdanje, osposobiti za odbranu zemlje, jer smo, nažalost, stalno u opasnosti. Treba nam sposobna i hrabra vojska da brani svoju zemlju ako bude napadnuta. Ne treba nam vojska koja će biti u bilo čijoj službi, izvršilac spoljnih zadataka, vojska koja će biti uvučena u neke državne mutne rabote, što se svuda u svetu dešava.
Treći cilj - saradnja s Haški tribunalom. Da, saradnja, ali kakva - saradnja u oba smera, za zločine treba svi da odgovaraju. A da li je tako? Tu se vodi selektivna politika. Sud treba da bude pravna, a ne politička institucija. Efikasan sud, a ne da ljudi čekaju godinama na početak suđenja!

Zašto nas ucenjuju sa Mladićem i Karadžićem? Zašto nas ucenjuje Evropska unija u našem približavanju, i pripremi za članstvo u njoj. Što smo mi krivi za njih dvojicu? Deset godina traga za njima NATO pakt, pa ih ne mogu pronaći. Šta mi tu možemo, ako ne znamo gde se nalaze. Evropa treba da nas oslobodi toga tereta, da nas prihvati u svoje članstvo, jer smo mi jedna od starijih država Evrope, nismo nikada u njoj bili agresori, uvek smo se samo branili.
Nije ovo samo moje mišljenje, svakodnevno razgovaram sa ljudima, većina tako misli. Na kraju da kažem da general Stanković uživa veliki ugled u narodu i treba ga postaviti za ministra odbrane.

Dragan Ugarčina, Čačak

Slobodni novinar (evo da napišem bez navodnika, kad čovek od toga živi) g. Bruno Zgaga od svega što je o ćirilici napisao u svom odgovoru samo je jedno sasvim tačno: problem u vezi sa srpskom ćirilicom postoji pre svega u školstvu i, samim tim - naravno, u Ministarstvu prosvete.

Moj oponent kao da je pročitao jednu od triju tačaka Zaključka s međunarodnog simpozijuma o ćirilici održanog 30. juna 2005. u Matici srpskoj u Novom Sadu. Zaista, sve dok srpska deca u srpskom jeziku, jedina u Evropi, a gotovo i u svetu, uče alternativna pisma (srpsku ćirilicu i hrvatsku latinicu za svoj, jedan jezik), uz sve ono što se zna kako je hrvatsko pismo i nasilno i ideološko-politički protežirano 50 godina i u Srbiji, srpsko pismo će nestajati i iz današnjih svojih pojava koje su se već svele na izuzetke. (Nasilna navika je jedna muka, a odvika je - hiljade muka.)

Sve drugo što je slobodni novinar (na)pisao o ćirilici predstavlja izvrnutu istinu. U novinarstvu je procentualno neuporedivo manje glasila na ćirilici. U javnim ispisima još je gore stanje. Godine 2000, na primer, u Novom Sadu je bilo ćirilice svega 18,5 odsto (ove godine je ima jedva oko 2 procenta), a u Beogradu je sa 31,8 odsto iz 2001. godine srpska ćirilica "snižena" ove godine na oko 9 procenata. I netom prodata tzv. Nacionalna štedionica u Beogradu ima ispise samo na hrvatskom pismu.

Ćirilica kao košarkaši

Na srpskoj ćirilici samo je jedno slovo: stilizovano od "N" i "Š". U drugim gradovima retko je gde stanje bolje, a mnogo češće je gore. Zatim, u ispisima na proizvodima iz srpskih fabrika ćirilice nema ni u jednom procentu. Kroz celu Šumadiju ćirilica se u saobraćajnim ispisima ne može videti ni u 10 odsto, a trebalo bi (po Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma) sve da bude ispisano najpre na ćirilici, pa na latinici. Od televizija redovno ćiriličke ispise ne koristi ni pet odsto TV studija.

U reklamiranju ćirilice nema ni 0,5 odsto. Evo, videli smo ovih dana, na grudima i leđima svih naših košarkaša i trenera ne beše ni slova ćirilice. I kako je prošla naša ćirilica, tako je prošla i naša reprezentacija. Nije ni stigla da priđe Beogradskoj areni, u kojoj od ulaza do izlaza - takođe nema gotovo ni slova ćirilice. Da ne behu u reklami NIS-a ona tri srpska slova - svako bi mogao biti potpuno siguran da je ta Arena u Zagrebu, a ne u Beogradu. Tako (naopako) u Srbiji je ranije bilo jedino u vreme okupacije od Austrougarske koja je u Srbiji od 1916. do 1918. u javnosti i školstvu bila zabranila srpsko pismo i uvela ovo hrvatsko (gajevsko) koje je sada potpuno preplavilo naše pismo u "miru i slobodi". I sam je uvaženi g. Zgaga napisao da srpsko pismo sve manje koriste i učenici. I to je bilo sasvim očekivano da se dogodi.

To samo dokazuje da su dva pisma u jednom jeziku potpuno neprirodna pojava, jer kad bi to nečemu dobrom moglo da posluži i kada bismo se tako, bez poznavanja jezika, "povezivali s dva civilizacijska kruga", kako stalno ističe čak i jedan lingvistar u Srbiji, Englezi i Amerikanci, ali i mnogi drugi moćni narodi ne bi čuvali svoje pismo, nego bi uveli hiljade pisama za jedan (svoj) jezik, pa tuđe jezike ne bi ni učili. Ali oni, siroti, nemaju dva pisma u svom jeziku, pa se, i pored toga, još kako dobro "povezuju" sa svim "civilizacijskim krugovima" na zemaljskoj kugli. I da ne nabrajamo dalje.

Knjige o našem pismu

Dobro je što je uvaženi g. Zgaga počeo da "barata činjenicama", ali njih ne treba izvrtati. A kao što smo videli, njegove činjenice nisu verne ni ovoga puta. To što on piše: "ne vidi(m) da je štampa latinična" - nikako ne znači da je ona u većini ćirilična. Neka to izbroji na prvom kiosku i uveriće se da, sve u svemu, na ćirilici ima između 20 i 30 odsto. Sve je drugo na tuđem pismu. Da u tome ne bi pisao lažne podatke, mogao bi da koristi već obimnu literaturu koja ga (u vezi s rasprostranjenošću ćirilice u štampi, ali i drugde) u potpunosti pobija.

Oponent bi mogao da pročita knjige "Srpski jezik pod okupacijom latinice", "Prva srpska kulturna buna ili: Karađorđe po drugi put među Srbima", "Izdaja srpskog pisma", "Srbi gube svoje pismo", "Srpski jezik i ćirilica danas: školski primeri promašaja", "Kako rešiti pitanje pisma u novom pravopisu srpskog jezika i školstvu" a ovih dana će biti objavljena i knjiga poznatog novosadskog prof. dr Dragoljuba Petrovića "Sumrak srpske ćirilice - zapisi o zatiranju srpskih nacionalnih simbola".

U tim knjigama stručnonaučno je ispitano i dokazano šta se, kako i zašto dogodilo sa srpskim pismom, koliko ga danas ima u srpskom jeziku i šta će biti posledica izgona ćirilice iz srpskog jezika. Tu će g. Zgaga naći mnoštvo tačnih podataka koji stručno opovrgavaju njegove navode i oni će mu pomoći da (sa)gleda ono što ne uspeva ili ne želi da (u)vidi.

Nije, dakle, istina ni u kakvoj "taštini", kako moj oponent (o)lako tvrdi, ni u nečijoj tašti, nego u previše očiglednoj stvarnosti. Za onog ko hoće da vidi.

Dragoljub Zbiljić, Novi Sad

Srbija je 30. juna 2000. godine imala spoljni dug od 5,6 milijardi dolara i, bezmalo, vlasništvo nad gotovo svim resursima i privredi. Pet godina kasnije, Srbija ima spoljni dug od preko 13 milijardi dolara i, naravno, 80 odsto rasprodatih resursa i privrede. Zato neverovatno zvuči priča da danas naš prosečni radni čovek ima lošiji standard i pored ogromnog novog spoljašnjeg zaduženja države i gotovo rasprodate celokupne privrede i preduzeća!

Nameće se logično pitanje: gde i na šta su uložene tolike milijarde dolara od kredita, od zaduživanja i od rasprodaje privrede?! A da od svega toga niko nije imao vajde, sem ljudi pri i oko vlasti.

Što bi rekao jedan naš autonomni političar: "Alo, ljudi, gde su naši novci?" Ja bih dodao - gde su radna mesta, gde su investicije? U šta su uložene tolike milijarde dolara? Dajte izveštaj, gospodo, o tome, nemojte tražiti finansijsku kontrolu piljara, tezgara, a svoje finansijsko poslovanje milijardama krijete od celog radnog naroda već petu godinu.

Dok se sistemski i zakonski ta grupacija na vlasti ne natera da redovno javnost izveštava o svojim potezima, o svojim rezultatima, o tome koliko i gde idu ogromna državna novčana sredstva! Kada se to prvi put desi u praksi, nećemo više biti u situaciji da gledamo uspeh vlade i političara samo na televiziji i medijima, a da u praksi i na terenu to bude samo marketinška fatamorgana. Milutin

Mlađenović, Beograd

Rasprodaja narodnih fabrika, pretežno strancima, samo je prvi korak kolonizacije srpske zemlje. Eksploatacija jeftine radne snage, zgrtanje para u džepove svetskih kapitalista, uz blagoglagoljive tropare, "heroja" bagerske petooktobarske revolucije.

Davno nekad, britanski turisti, putujući kroz Srbiju prema Turskoj, pisali su: "A pored autoputa, neki divljaci peku prase i prstima čupaju i jedu!" Verovatno nisu znali da prolaze kroz zemlju koja je bila Titova Jugoslavija. Nisu primetili gigante naše industrije - Hidrocentralu "Đerdap", Fabriku gotovih jela "29. novembar", "Gošu"...

Naše kanarinke cvrkuću srpskom narodu o putu u Evropsku uniju, a čiste put u koloniju! Da li je ovo što nam se dešava taj dugo očekivani korak od civilizovanog sveta. Ostaće nam da, kao urođenici, beremo kukuruz u Vojvodini za čorbu od krompira.

Miloš P. Đorđević, Beograd